Agora

Internet stvari, Sarađujuće zajednice i propast kapitalizma

Džeremi Rifkin, The World Financial Review

Treća industrijska revolucija dolazi. Bestseler autor Džeremi Rifkin opisuje kako nastajući "Internet stvari" (Internet of Things) ubrzava pojavu epohe skoro besplatnih proizvoda i usluga, izazivajući meteorski uspon globalne Sarađujuće zajednice i propast kapitalizma.

Novi ekonomski sistem stupa na svetsku scenu. Sarađujuće zajednice (Colllaborative Commons) predstavljaju prvu novu ekonomsku paradigmu koja se ukorenila nakon napredujućeg kapitalizma – i njemu suprotstavljenog socijalizma – u ranom XIX veku. Sarađujuće zajednice su već preobrazile način na koji organizujemo ekonomski život, nudeći mogućnost dramatičnoe promene podele dobiti i demokratizacije globalne ekonomije u prvoj polovini 21. veka.

Velika debata o nejednakosti dobiti i Piketijeva zabluda

Nije iznenađujuće što pojava novog ekonomskog sistema stiže u doba velikog preispitivanja kapitalizma. Usijana globalna rasprava je počela oko pitanja da li je kapitalističkom slobodnom tržištu svojstveno favorizovanje interesa klase investitora na štetu radničke klase koju siromaši. Tomas Piketi u svojoj novoj knjizi Kapital u 21. veku iznosi kontraverzni argument podržan hrpom podataka i statistikama, da je tokom vremena stepen povrata kapitala prevazišao stepen porasta ekonomije, bogateći na taj način top menadžere i bankare dok je ostatak društva u finansijskom smislu klonuo. To je sada prisutno u zloglasnoj frazi ,,1% protiv 99%.” Zapravo, bogatstvo tog jednog procenta ljudi dozvoljava im uticaj na poresku politiku u njihovu korist i obezbeđuje olabavljenu regulaciju upravljanja kompanijama, što im omogućuje da se popnu za još jednu stepenicu više na lestvici dobiti. Ono njih i njihove naslednike smešta na sam vrh globalne ekonomske piramide. Piketi sugeriše da je protivotrov određivanje globalnog poreza od 80% na prihode od ,,500 000$ ili 1 000 000$” ali brzo dodaje da oni koji vladaju ekonomijom i raspolažu ogromnom moći u hodnicima vlade nikada neće dozvoliti da njihovi finansijski interesi budu žrtve kompromisa. Na osnovu ovoga Piketi zaključuje da će nejednakost u dobiti nastaviti da se pogoršava, da će se ljutnja javnosti povećati, da će se nemiri u društvu raširiti, čineći verovatnom mogućnost globalnog prevrata. Piketijeve statističke analize narastajuće podele u stepenu dobiti dovedene su u pitanje. Na dubljem nivou, njegova studija ne uspeva da objasni skrivene uzroke koje neumitno dovode do nejednakosti u podeli dobiti u kapitalizmu. Ukratko, njegova teza je pre tautologija, nego mudrost: oni koji kontrolišu kapital imaju neproporcionalno veću korist od evolucije kapitalizma. Potpuno su neopažena ostala tehnološka ograničenja i ekonomske sile koje su zahtevale ogromne formacije kapitala tokom prve i druge industrijske revolucije u 19. i 20. veku. To su ona ograničenja i sile koje su iznedrile piramidalnu organizaciju ekonomskog života na kojoj su se kapitalisti vinuli na njihovo sadašnje sedalo – gde je kombinovano bogatstvo osamdeset petorice najbogatijih ljudi na svetu jednako bogatstvu 3,5 milijarde ljudi, što predstavlja polovinu ljudske populacije na planeti.

Da bismo razumeli kako se ovo dogodilo, potrebno je da ispitamo istoriju ekonomije. Svaka velika ekonomska paradigma zahteva tri elementa od kojih svaki sarađuje sa ostalima da bi omogućio sistemu da funkcioniše kao celina: komunikacioni medij, izvor energije i mehanizam transporta. Bez komunikacije mi ne možemo obavljati ekonomske aktivnosti. Bez energije ne možemo proizvesti informaciju ili pokrenuti transport. Bez logistike i transporta ne možemo pomerati ekonomsku aktivnost duž proizvodnog lanca. Zajedno, ova tri operativna sistema oblikuju ono što ekonomisti nazivaju tehnološkom platformom opšte namene.

Vetikalna integracija i koncentracija kapitala

U 19. veku, štamparije na parni pogon, telegraf, obilje uglja i lokomotive na nacionalnoj željeznici, upleteni su u glatku tehnološku platformu opšte namene, koja je učinila mogućom prvu industrijsku revoluciju. U 20. veku, centralizovani sistem električne energije, telefon, radio, televizija, jeftino gorivo i vozila sa unutrašnjim sagorevanjem na nacionalnoj putnoj mreži, spojili su se da bi kreirali infranstrukturu za drugu industrijsku revoluciju.  Dramatična poboljšanja u komunikacionim sistemima, proizvodnji energije, logistici i transportu, zasnovani na tehnološkoj infrastrukturi prve i druge industrijske revolucije, povećali su brzinu, obim i potencijalni komercijalni domašaj ekonomskih aktivnosti. Oni su učinili mogućim ogromno proširenje ekonomskog života izvan lokala i regija, do nacionalnih, kontinentalnih i globalnih tržišta. To zahteva preispitivanje kompletnog modela poslovanja u svakoj industriji. Željezničke kompanije su postale prve moderne kapitalističke korporacije. Finansiranje nacionalne i kontinentalne željezničke infrastrukture zahtevalo je potpuno novi model poslovne organizacije – modernu akcionarsku korporaciju. Prodaja željezničkih hartija od vrednosti, pretvorila je malu, provincijalnu njujoršku berzu u finansijskog džina. Veliki finansijski troškovi proizvodnje željezničke infrastrukture učinili su nužnim postojanje poslovnog preduzeća organizovanog u obliku vertikalne organizacije koja je dovela dobavljače i potrošače zajedno pod jedan krov. To je učinjeno da bi se kreirao dovoljan obim ekonomije koja bi osigurala povrat investicija. Velike željeznice su kupile rudnike kako bi obezbedile nesmetano snabdevanje ugljem svojih lokomotiva. Pensilvanijske željeznice su čak finasirale Pensilvanijsku čeličanu, obezbeđujući na taj način stalnu zalihu čelika kako bi pravili pruge. Kanadska pacifička željeznička kompanija gradila je i upravljala hotelima pored željezničkih stanica da bi smestili svoje putnike.

Ostali biznisi su pratili u stopu kontinentalne željezničke kompanije, postajući javna akcionarska društva, što im je omogućilo da prikupe masivnu količinu kapitala koji im je bio potreban kako bi vertikalno integrisali njihove komercijalne poslove i razvukle ih duž nacionalnog, kontinentalnog i globalnog tržišta. Vertikalno integrisane kompanije koje su se razvile u poslednjoj četvrtini 19. veka ostale su dominantan poslovni model tokom celog 20. veka. Velika vrednost vertikalno integrisanih kompanija je u tome što su eliminisali mnogo posrednika duž lanca proizvodnje što je ovim novim velikim preduzećima omogućilo da značajno smanje njihove troškove transakcija, te da istovremeno dramatično povećaju produktivnost. Vođenje ovih mamutskih preduzeća zahtevalo je uspešnu racionalizaciju svakog aspekta poslovnih operacija kompanije. Maks Veber, veliki sociolog iz XIX veka, zabeležio je da su moderne poslovne korporacije organizovane piramidalno, te da sve odluke automatski stižu sa vrha do dnu. Formalna pravila i procedure diktiraju tok aktivnosti, definicije zadataka, pravila kako će posao biti izvršen, i kako će način izvršenja biti procenjen u svakoj fazi operacije. Sve to je pažljivo planirano pa je tako ostavljeno malo prostora za improvizaciju. Vrh menadžmenta je uživao u gvozdenoj kontroli svakog aspekta korporativnih operacija, uključujući tu i uticaj u izboru spoljašnjeg borda direktora koji su odobravali njihove finsijske bonuse. Nije slučajno što su veliki korporativni tajkuni kasnog 19. veka – Kornelijus Vanderbilt (željeznica), Džon D. Rokfeler (nafta), Endrju Karnegi (čelik) i J.P. Morgan (finansije) – bili preduzimači koji su ustanovili prve džinovske vertikalno integrisane kompanije i finansijeri čiji je kapital potpisao njihove komercijalne poduhvate. Vertikalno integrisane kompanije su uvele efikasniji model poslovanja koji je smanjio njihove marginalne troškove, omogućujući im da gladnim potrošačima prodaju svaku veću količinu jeftinih masovno proizvedenih proizvoda. Diamond Match Companz, W. Duke and Sons Tobacco, Pillsbury, H. J. Heinz, Procter & Gamble, Eastmen Kodak i I. M. Singer and Company bile su među stotinama kompanija koje su usvojile vertikalno integrisani model poslovanja kako bi dosegli veći stepen ekonomske efikasnosti. Jeftiniji proizvodi stimulisali su masovnu potražnju potrošača, koja je zauzvrat umnožila poslovne mogućnosti i unajmljivanje radnika. Na taj način je poboljšan životni standard miliona ljudi, ali ne onolikom brzinom koliko je dobit tekla ka vrhu.

Biznisi iz druge industrijske revolucije su nastavljeni u 20. veku. Naftna industrija, kompanije za prenos električne energije, telefonske kompanije i proizvođači automobila, inkorporirani su u akcionarska preduzeća kako bi prikupili veliki kapital potreban za stvaranje velikih vertikalno integrisanih poslovnih operacija i obezbeđivanje obima poslovanja koji bi obezbedio povrat investicija njihovim akcionarima. Vertikalna integracija omogućila je nekolicini lidera tržišta da monopolizuju njihove industrijske grane. Danas su tri od četiri najveće akcionarske kompanije u svetu naftne kompanije – Royal Dutch Shell Dutch, ExxonMobil i BP. Ispod naftnih giganata je deset banaka – JP Morgan Chase, Goldman Sachs, BOA Merrill Lynch, Morgan Stanley, Citygroup, Deutsche Bank, Credit Suisse, Barclays Capital, UBS, i Wells Fargo Securities – koji kontrolišu skoro 60% svetskog investicionog bankarskog tržišta. Ispod finansijskih investitora, nalazi se 500 globalnih trgovačkih kompanija sa ukupnim prihodom od 12.06 triliona dolara u 2012. godini, što je skoro 17% od 72 triliona dolara, svetskog BNP-a. Menadžeri ovih džinovskih korporacija, poput njihovih tajkunskih prethodnika iz 20. veka, imaju skoro potpunu kontrolu nad njihovim vertikalno organizovanim globalnim preduzećima, uključujući tu i obezbeđivanje borda direktora na koje mogu da se oslone kako bi im obezbedili finansijski bonus na kojem bi im pozavideli i kraljevi iz prošlih vremena. Deset najbolje plaćenih izvršnih direktora u Americi u 2012. godini, dobili su zajedno 4.7 milijardi dolara bonusa i niko od njih nije odneo manje od 100 miliona dolara godišnje zarade. Koncentracija ekonomske moći u rukama menadžmenta i borda dirktora nekoliko stotina svetskih kompanija dovodi do veće nejednakosti u prihodima, gde 1 % neproporcionalno zarađuje više na štetu ostatka radne snage. (Iako neki analitičari tvrde da davanje poslova manjim firmama izvan kompanije (outsourcing) modifikuje trend veritkalne integracije, zapravo to nije tačno: velike globalne kompanije su i dalje u mogućnosti da zadrže ove operacije njihovih satelita blisko uz sebe, dok se istovremeno oslobađaju tereta nekih dodatnih operativnih troškova, a da pri tom ove ekonomske aktivnosti ostaju u kući).

Čini se da je Piketi nesvestan kako vidovi komunikacije, energije, logistike i transporta, delimično određuju način na koji će ekonomska i politička moć biti praktikovana u svakoj ekonomskoj paradigmi kroz istoriju. On se čak nepregnuo da se distancira od te misli, pišući: Trebalo bi da budemo svesni ekonomskog determinizma u smislu nejednakosti bogatstva i prihoda. Istorija distribucije bogatstva je uvek bila duboko politička i ne može da bude svedena na čisto ekonomske mehanizme. Istorija nejednakosti je oblikovana pogledima ekonomskih, socijalnih i političkih igrača, na to šta jeste pravedno, a šta nije, isto kao i relativnom moći tih igrača.  Ja se ne slažem da politički i socijalni igrači utiču na to kako će se deliti plodovi ekonomskih aktivnosti. Ignorisati ili odbaciti tehnološki okvir ekonomskog sistema kao da je neutralan, znači ne razumeti zašto su neke ekonomske paradigme u istoriji sklonije koncentraciji bogatstva dok druge nisu. Prva i druga industrijska revolucija su zahtevale ogroman kapital kako bi utemeljili vertikalno integrisana preduzeća i dosegli stepen efikasnosti ekonomije koji bi osigurao adekvatan povrat investicija. Jednostavno rečeno, to je bio najefikasniji sistem za smanjivanje marginalnih troškova i povećanje profita. Nalaženje načina za ublažavanje neizbežne koncentracije bogatstva i moći, koja je tekla ka vrhu, bila je istorijski mlaka, upravo zbog takve unutrašnje strukture sistema. Ukoliko to ne razumemo, onda imamo dvovekovnu debatu o nejednakosti prihoda, u kojoj izostaju glavni faktori te nejednakosti.

Nulti marginalni troškovi i Internet stvari      

Sada smo na vrhu treće industrijske revolucije koja počinje da lomi osnovu vertikalno integrisanih globalnih kompanija kao i investicionu zajednicu koja se kreće uz njih. Ironično je da ono što ubrzava pucanje sistema kapitalizma jeste izuzetan uspeh tržišta. Tu leži paradoks, u srcu kapitlističkog etosa, koji je u većoj meri odgovoran za uspeh tokom protekla dva veka, ali koji sada vodi ka njegovoj potencijalnoj propasti. Privatna preduzeća kontinuirano traže nove tehnologije kako bi povećale produktivnost, smanjile marginalne troškove proizvodnje i distribucije proizvoda i usluga, kako bi smanjili cene, privukli potrošače i osigurali dovoljan profit za svoje investitore. (Marginalni trošak je trošak proizvodnje dodatnih jedinica dobara i usluga, ako fiksni troškovi nisu uračunati) Poslovanje, međutim, nikada ne zamišlja da bi ekstremna produktivnost jednog dana mogla dovesti marginalne troškove na nulu, proizvodeći mnoge proizvode i usluge gotovo besplatno što znači da se za njih više ne bi plaćalo na tržištu. To sada počinje da se dešava. Ekstremna produktivnost izazvana mnoštvom novih pametnih tehnologija, vodi kapitalistički sistem ka završnici u kojoj svaka dodatna jedinica mnogih dobara i usluga počinje da se približava nultim marginalnim troškovima. Fenomen nultih marginalnih troškova je zaposeo sektor informacionih dobara u poslednjoj deceniji. Stotine miliona konzumera su postali prozumeri, ljudi koji proizvode i dele svoju muziku, video materijal i druge oblike zabave, kao i vesti i znanje, pri nultim marginalnim troškovima, zaobilazeći kapitalističko tržište. Prihodi muzičke industrije su opali. Prihodi novina i magazina su se takođe smanjili, a mnoge publikacije će prestati da se objavljuju, jer ne mogu da se nadmeću sa besplatnim internet medijima i blogovima, koji rade sa nultim marginalnim troškovima.  Slično tome, izdavači knjiga su smanjili obim svoje delatnosti, dok su maloprodajne knjižare zatvorile svoja vrata pošto sve više prozumera objavljuje elektronske knjige. Nedavno je fenomen marginalnih troškova upao i na polje visokog obrazovanja, praveći haos u tradicionalnom modelu učenja. Šest miliona studenata je trenutno upisano na besplatne otvorene onlajn studije (Massive Open Online Courses – MOOC), koje rade sa nultim marginalnim troškovima. Studente obučavaju akademski građani svetske klase, a primaju i studentske kredite.

Ekonomisti priznaju da su nulti marginalni troškovi prouzrokovali duboki poremećaj u gore navedenim industrijama, ali sve do nedavno su tvrdili da će biti ograničeni samo na informaciona dobra, te da se neće preliti na svet fizičkih dobara i usluga. To više ne važi. Platforma nove tehnologije opšte namene razvija se sa potencijalom smanjenja marginalnih troškova velikog dela kapitalističke ekonomije. Sveprisutna internet komunikacija širi svoju globalnu dostupnost povezivanjem sa početnim obnovljivim Internetom energije i embrionski automatizovanim Internetom logistike i transporta, stvarajući distributivnu neuronsku mrežu, kombinujući komunikacije, moć i mobilnost u jedan operativni sistem – treću industrijsku revoluciju. Ovaj sveobuhvatni super "Internet stvari" predviđen je da poveže svaku stvar i svako ljudsko biće u celokupnom ekonomskom lancu proizvodnje na nevidljivoj inteligentnoj mreži koja funkcioniše kao globalni mozak. Dvanaest milijardi senzora je već prikačeno na prirodne izvore, drumski sistem, skladišta, vozila, fabričke proizvodne linije, električne mreže, maloprodajne objekte, kancelarije i domove, konstantno pohranjujući podatke na Internet komunikacije, Internet energije i Internet logistike.  Cisko predviđa da će do 2020. godine biti oko 50 milijardi senzora povezanih sa Internetom stvari. Jedna skorija projekcija procenjuje da će oko 100 triliona senzora biti povezano sa Internetom stvari. Poslovna preduzeća i prozumeri će moći da se povežu na Internet stvari i koriste podatke i analitiku kako bi razvili predviđajuđe algoritme koji mogu da ubrzaju efikasnost, da dramatično povećaju produktivnost, smanje upotrebu energije i drugih resursa, kao i da smanje marginalne troškove proizvodnje i distribucije fizičkih stvari gotovo na nulu.

Na primer, veći deo energije koji koristimo za grejanje naših domova i korišćenje naših aparata, vođenje naših poslova, vožnju automobila, za upravljanje svakog dela globalne ekonomije, biće sveden na marginalne troškove blizu nuli i biće skoro besplatan u nadolazećim decenijama. To je već slučaj za nekoliko miliona onih koji su prvi transformisali svoje domove i preduzeća u mikro elektrane kako bi požnjeli obnovljivu energiju na licu mesta. Čak i pre nego što im se vrate fiksni troškovi koje su uložili za ugradnju sistema za proizvodnju solarne energije i energije proizvedene radom vetra – često je to manje od 2 – 8 godina – marginalni trošak proizvedene energije je gotovo besplatan. Za razliku od fosilnih goriva i uranijuma za nuklearnu energiju, u kojem sama roba uvek nešto košta, sunce koje se sakuplja na vrhovima krovova i vetar koji putuje duž zgrada gotovo su beplatni. Internet stvari će omogućiti prozumerima da prate upotrebu njihove energije, optimizuju njihovu energetsku efikasnost i podele višak zelene energije sa ostalima na Internetu energije. Slično ovome, stotine hiljada hobista i hiljade novoosnovanih kompanija već izbacuju njihove sopstvene proizvedene proizvode koristeći slobodan softver, jeftinu recikliranu plastiku, papir i ostale dostupne sirovine, skoro sa nultim marginalnim troškovima. Dodatni proizvodni proces koristi jednu desetinu materijala tradicionalne fabričke proizvodnje, što rezultira dramatičnim smanjenem upotrebe resursa planete. Do 2020. godine, prozumeri će moći da dele njihove 3D odštampane produkte sa ostalima u Sarađujućoj zajednici, transportujući ih u električnim vozilima bez vozača, koji će se kretati sa skoro nultim marginalnim troškovima obnavljajuće energije. Transport će biti olakšan automatskim Internetom logistike i trasporta.

Platforma Interneta stvari sa svojom distribucijom od tačke do tačke (peer to peer, P2P) omogućava milionima malih igrača, socijalnim preduzećima i prozumerima da se povežu u globalnu Sarađajuću zajednicu, povećavajući bočnu ekonomiju koja eliminiše preostale posrednike u vertikalno integrisanom lancu proizvodnje, što za posledicu ima spuštanje marži koje su držale marginalne troškove visokim u prošlosti. U nadolazećem dobu svako postaje prozumer, proizvodeći i deleći energiju, fizička dobra i usluge, mnogo direktnije na Internetu stvari sa nultim marginalnim troškovima i gotovo besplatno, baš kao što smo proizvodili i delili informaciona dobra na internetu.  Ovaj fundamentalni tehnološki preobražaj načina na koji je ekonomska aktivnost organizovana najavljuje veliki promenu u protoku ekonomske moći od nekolicine ka većini, te tako demokratizuje ekonomski život. Čini se da će lanac produktivnosti treće industrijske revolucije daleko nadmašiti one iz prve i druge. Nekoliko milijardi ljudi konektovanih na Internet stvari, omogućuje ljudskoj rasi da deli njihove ekonomske živote u globalnoj Sarađujućoj zajednici, na način koji je za prethodnike bio nezamisliv. Ova prekretnica u povezivanju, potencijalno čak prevazilazi integraciju ekonomskih aktivnosti okovanih elektrifikacijom koju su pratili širenje telefona, radija i televizije u XX veku. Cisco System predviđa da će do 2022. godine Internet stvari generisati 14.4 triliona dolara u uštedi troškova i dobiti. Studija General Electric-a objavljena u novembru 2012. godine, zaključuje da bi povećanje efikasnosti i napredak produktivnosti, koji će biti moguć upotrebom pametnog industrijskog interneta, mogao odjeknuti bukvalno u svakom ekonomskom sektoru do 2025. godine, ostvarujući uticaj ,,na otprilike polovinu globalne ekonomije”.

Uspon Sarađujućih zajednica

Milioni ljudi prebacuju bajtove i delove njihovog ekonomskog života sa kapitalističkog tržišta u globlane Sarađujuće zajednice. Prozumeri ne samo da proizvode i dele vlastite lične informacije, već i zabavu, zelenu energiju, 3D odštampane proizvode. Oni se upisuju na brojne otvorene onlajn kurseve u Sarađujućim zajednicama po skoro nultim marginalnim troškovima. Oni takođe, dele automobile, domove, i čak garderobu putem socijalnih mreža, pri skoro nultim marginalnim troškovima. Četrdeset posto američke populacije je aktivno uključeno u ekonomiju saradničkog deljenja. Na primer, 800 000 pojedinaca u Americi sada koristi usluge deljenja automobila. Svaki automobil koji se deli eliminiše 15 lično posedovanih automobila. Istovremeno, milioni vlasnika apartmana i kuća dele svoje apartmane sa milionima putnika po skoro nultim marginalnim troškovima širom sveta, preko onlajn servisa kao što su Airrbnb i Couchsurfing. Samo u Njujorku, 416 000 gostiju Airbnb-a koji su odseli u kućama i apartmanima između 2012. i 2013. godine, koštalo je hotelsku industriju Njujorka 1 000 000 izgubljenih noćenja. To je rezultiralo da se ,,razmenska vrednost” (exchange value) na tržištu sve više razmenjuje vrednošću delenja (,,shareable value”) u Sarađujućim zajednicama. Kada su fiksni troškovi jednom apsorbovani, u društvu nultih marginalnih troškova, ekstremna produktivnost smanjuje količinu informacija, energiju, materijalnih resursa, rada i logističkih troškova, neophodnih za proizvodnju, distribuciju i recikliranje ekonomskih dobara i usluga. Promena od vlasništva nad stvarima do pristupa stvarima takođe znači da više ljudi deli nekoliko stvari. To dovodi do dramatičnog smanjivanja broja novih prodatih proizvoda, što rezultira istovremenim smanjivanjem upotrebljenih resursa i manjim globalnim zagrevanjem jer se u zemljinu atmosferu emituje manje gasova. Drugačije rečeno, strmoglavo guranje društva ka nultim marginalnim troškovima i delenja gotovo besplatne zelene energije i mnoštvo osnovnih dobara i usluga u Sarađujućim zajednicama je ekološki najefikasnije i najoptimalnije dostignuće u održivoj ekonomiji. Kretanje ka gotovo nultim marginalnim troškovima je krajnji reper za ustanovljavanje održive budućnosti za ljudsku rasu na planeti.

Skorašnja istraživanja podvlače ekonomski potencijal Sarađujućih zajednica. Sveobuhvatna studija iz 2012. godine otkriva da 62% generacije X (rođene između 1960. i 1980. godine), kao i generacije Y (rođene između 1980. i 2000. godine) privlači ideja deljenja robe, usluga i iskustava u Sarađujućim zajednicama. Ove dve generacije se značajno razlikuju od bejbi bum generacije (između 1946. i 1960. godine) kao i generacije rođene u toku Drugog svetskog rada: potonje dve generacije favorizuju vlasništvo umesto pristupa. Kada su zamoljeni da rangiraju racionalnu korist od ekonomije delenja, ispitanici su naveli uštedu novca na prvo mesto. Potom slede uticaj na okolinu, fleksibilnost životnog stila, i praktičnost deljenja, kao i lak pristup dobrima i uslugama. Po pitanju emocionalne koristi, ispitanici su na prvo mesto stavili velikodušnost, a zatim slede osećanje da su korisni članovi zajednice, da su pametni, da su odgovorniji i da su deo nekog pokreta. Koliko je verovatno da će Sarađujuće zajednice poremetiti uobičajeni model poslovanja? Prema istraživanju koje je sprovelo Latitude Research ,,75% ispitanika je predvidelo da će se deljenje fizičkih stvari i prostora uvećati u narednih pet godina….78% oseća da ih je njihova onlajn interakcija sa ljudima učinila otvorenijim za ideje deljenja sa strancima.” Mnogi industrijski analitičari se slažu sa ovim optimističkim prognozama. U 2011. godini Timemagazin je objavio da će sarađujuća upotreba biti jedna od ,,10 ideja koje će promeniti svet”.

Sarađujuće zajednice imaju potencijal da u velikoj meri podriju kapitalističko tržište i to mnogo brže nego što mnogi ekonomisti očekuju zbog efekta ,,10 procenata”. Umer Hak, autor Novog kapitalističkog manifesta i autor Harward Business Review-a, vidi sarađujuću ekonomiju kao nešto što ima ,,smrtnosno-remetilački” uticaj na mnogo nižem pragu i to zbog svoje sposobnosti da skreše već opasno niske profitne stope u velikom broju sektora ekonomije. On piše: "Ukoliko ljudi formalno znani kao potrošači počnu da troše 10% manje a da dele 10% više, efekat na maržama tradicionalnih korporacija biće neproporcionalno velik….To znači da će izvesne industrije morati da se prestruktuiraju ili da se spreme da potonu u živi pesak prošlosti". Ono što postaje očigledno jeste da rastući broj džinovskih kapitalističkih preduzeća u komercijalnim sektorima, koji se već susreo sa padom profitnih stopa, neće moći da opstane još dugo vremena pod naletom plime skoro nultih marginalnih troškova u proizvodnji i isporuci dobara i usluga. Iako hiljadu i nešto, vertikalno organizovanih korporacija, koje trenutno imaju dominantno učešće u svetskoj trgovini, izgledaju nepobedivo, one su krajnje ranjive na proizvodnju od tačke do tačke (peer production) i na delenje u povezanoj bočno pozicioniranoj Sarađujućoj zajednici koja brzo izjeda njihove nesigurne, niske profitne stope.

Nije nerazumno očekivati značajno izumiranje vertikalno integrisanih svetskih kompanija iz druge industrijske revolucije kada Sarađujuće zajednice budu učestvovale sa 10 % do 30% ekonomskih aktivnosti u bilo kom ekonomskom sektoru. Na kraju, možemo da kažemo da će konvencionalna kapitalistička tržišta sve više gubiti njihovu dominantnu ulogu u globalnoj trgovini i razmeni kako nulti marginalni troškovi budu uzimali sve veći udeo u ekonomskim aktivnostima na osnovu Sarađujućih zajednica u godinama koje su pred nama. Čini se da će globalne kompanije koje posluju na tržištu orijentisanom ka profitu ostati sa nama još dugo u budućnosti, iako sve više u ulozi usmerivača tokova, primarno kao agregator mrežnih usluga i rešenja, što će im omogućiti da procvetaju zajedno sa Sarađujućim zajednicama. Zajedno, oni će činiti moćne partnere u nastupajućoj eposi. Finansijski sektor će takođe igrati kritičnu ulogu u sarađujućem dobu, finansirajući izgradnju infrastrukturu treće industrijske revolucije Interneta stvari. Kapitalističko tržište, međutim, neće više biti isključivi arbitar ekonomskog života. Stupamo u svet koji je delimično iza tržišta; učimo kako da živimo zajedno u jednoj sve više međuzavisnoj Sarađujućoj zajednici.

 

Izvor: The World Financial Review

Prevela: T.V.R.