Agora

Kriza poverenja i uspon novih političkih partija

Alberto Nardel, Gardijan

Anketa objavljena nedavno u Španiji smešta Podemos, partiju levog krila, ispred vladajuće Narodne partije desnog centra i opozicione Socijalističke partije. Vest je vredna pažnje obzirom da je Podemos osnovan tek u januaru ove godine. Pad podrške partijama koje su tradicionalno dominirale nacionalnom politikom, nije trend jedinstven samo za Španiju.

Anketa Lorda Aškrofta od maja do novembra 2014. godine, na pitanje: Kada bi sutra bili izbori, za koju partiju biste Vi glasali? (promene od 24-26 oktobra ) pokazala je da ispitanici daju sledeće odgovore: za Konzervativnu partiju 30% (-1), za Laburističku partiju 29% (-2), za Liberalno-demokratsko partiju 10% (+3), za UKIP (Nezavisna partija Ujedinjenog kraljevstva) 16% (-2), za Zelene 6% (+1), ostali 9% (+1).

 

Iako se ovo nije dogodilo prvi put (kombinovani laburistički i konzervativni udeo u glasanju pao je na slične nivoe tokom jačanja podrške Liberalno-demokratskoj partiji koja je pratila televizijske debate u 2010. godini), trend je jasan: dvopartijski sistem je gotov.

Grafikon prikazuje kombinovani konzervativno-laburistički udeo u glasanju od 1945. godine do danas.

 

 

Na majskim evropskim izborima u Francuskoj, krajnji desni Nacionalni front pojavio se kao najveća partija u zemlji, osvojivši 25% glasova, premašivši tako po prvi put ostale partije u zemlji. U septembru, vođa ove partije, Marin le Pen nalazila se ispred predsednika Fransoa Olanda u anketi o hipotetičkoj trci za predsednika. Ovo je prvi put da je kandidat Nacionalnog fronta nadmašio na predsedničkim izborima jednu od dve glavne partije u Francuskoj. Nacionalni front naravno nije nova partija, ali nivo i raspodela podrške koju prima je bez presedana. Na poslednjim austrijskim opštim izborima, dve glavne partije u zemlji, levi SPO (Socijaldemokratska partija Austrije) i desni OVP ( Narodna stranka Austrije ), osvojili su 51% glasova - njihov najniži, kombinovani rezultat ikada. NEOS, nedavno lansirana liberalna partija, osvojila je 5% glasova i 9 mesta u Parlamentu. Partija je potvrdila svoj čvrst rezultat i na nedavnim EU izborima, i tako se vratila u Evropski parlament. I, ko može da zaboravi Pokret pet zvezda, Bepa Grila koji je osvojio 25,5% glasova u Italiji na opštim izborima u 2013. godini? Kombinovani levi i desni udeo u glasanju, bio je manji od 60% - u 2008. godini bio je 84,5%. Nabrajanje bi moglo da se nastavi.

 

ZAŠTO JE TO TAKO?  

 

Trend svojstven gore nabrojanim zemljama pokazuje pad nivoa poverenja u politiku. Skorašnja anketa YouGov-a (tabela levo) otkrila je da samo 10% glasača veruje da su britanski političari spremni da daju najbolje od sebe za svoju zemlju. U 1972. godini ta brojka je bila 28%.

Tabela pokazuje rastuće političko nezadovoljstvo od 1944. godine. Gore prikazani grafikon predstavlja odgovor na pitanje:Da li mislite da li se britanski političari zalažu samo za sebe, samo za svoje partije ili za svoju zemlju?

 

Odgovori:

                               Za sebe                                    Za svoje partije                          Za svoju zemlju

                                   1944. godine 35%                          1944. godine 22%                               1944. godine 36%

                                   1972. godine 38%                          1972. godine 22%                               1972. godine 28%

                                   2014. godine 48%                          2014. godine 30 %                              2014. godine 10%

Postoji neprekidna priča o slabom rejtingu Eda Milibanda, lidera Laburista –i taj rejting zaista jeste veoma nizak–ali u isto vreme većina anketa pokazuje da je ,,niko od gore pobrojanih”, konstantno najpopularniji britanski političar.

 

U Francuskoj, Fransoa Oland je najnepopularniji predsednik u istoriji V Republike.

Tabela pokazuje nivo podrške francuskim predsednicima od 1984. godine.

Fransoa Oland–novembar 2014. godine 13%

Nikola Sarkozi –novembar 2009. godine 37%

Žak Širak–novembar 2004. godine 36%

Žak Širak –novembar 1998. godine 52%

Fransoa Miteran–novembar 1991. godine 39%

Fransoa Miteran–novembar 1984. godine 37%

 

 

 

U zemljama gde je poverenje u političare i tradicionalne partije visoko, mejnstrim stranke u celini još nisu doživele sistemski pad u podršci. (Propast Nemačke Partije Slobodnih Liberala – FDP – ima drugačije uzroke). Tako je u Nemačkoj 59% ispitanika zadovoljno radom vlade, što je rekordno visok procenat, dok je 74% je zadovoljno Angelom Merkel, što najviši procenat od 2007. godine. Pored uspona novih partija, druga posledica erozije poverenja u tradicionalne partije, jeste pad izlaznosti birača. Izlaznost u Evropskoj uniji konstantno opada od 1980. godine:

 

Ovaj trend je manje očigledan u zemljama gde postoji veći stepen poverenja u politiku.

 

Tabela levo predstavlja trend izlaznosti birača u Švedskoj. Gornja strelica na grafikonu prikazuje trend izlaznosti birača u Švedskoj, a donja strelica prikazuje trend izlaznosti birača u svetu.

Globalna posledica ovih tredova je veća fragmentacija političkih sistema u mnogim zemljama. Ujedinjeno kraljevstvo je dobar primer za to. Dok članstvo glavnih partija opada, članstvo UKIP-a i Zelenih raste, kao i članstvo Škotske Nacionalne Partije (SNP), koja prema nedavnim anketama može da potpuno izbriše Laburiste u Škotskoj na izborima sledeće godine. Ukratko, sistem dve – tri partije je na putu da potencijalno postane politički pejsaž oblikovan sa pet – šest partija. Teško je reći da li će se ovi trendovi nastaviti, i da li će pokreti kao Podemos i Pokret Pet Zvezda, uspeti da zadrže svoj sadašnji nivo podrške, i da li će uopšte postojati za deset godina. Deo njihovog uspeha zavisi od nedavnih događaja, kao što su ekonomska kriza i skandali koji gutaju mejnstrim partije. Pa ipak, pad poverenja u politiku dešava se već neko vreme što je dokazano padom izlaznosti glasača, i to je trend. Male su šanse da se on uskoro može preokrenuti.

Šta će se desiti dalje zavisi u stvari od toga kako će tradicionalne partije rešavati problem poverenja, kao i od sposobnosti ovih novih partija da se organizuju kao uverljive političke alternative sposobne da obezbede odgovore na one probleme, za koje glasači osećaju da su zapostavljeni – i, povrh svega, zadobijajući poverenje tih glasača.

 

 

Izvor: Alberto Nardelli, Guardian, 6. novembar, 2014. godine.

 

(prevod: T.V.R.)