Završio je srednju Umetničku školu u Nišu, a nakon toga i Visoku školu likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beogradu.

Njegov dosadašnji rad deli se na tri segmenta: moderna umetnost, street art i dizajn. Bavi se i kaliografijom, veštinom koju je stekao među vrhunskim profesorima u Nišu, i koju smatra sintezom sva tri pomenuta segmenta njegove umetničke karijere. Učesnik je velikog broja takmičenja i festivala, kao i domaćih i međunarodnih grupnih izložbi. Iza sebe ima preko 50 uspešno dizajniranih igrica-aplikacija.

Za Novi Polis o svojim trenutnim aktivnostima navodi:Trenutna okupacija su mi velike povšine (murali) i noći neprospavane u svom skromnom studiju sa ciljem da nađem novi zrak mašte u svom stvaralaštvu. Moj motiv je da svojim kamenom doprinesem "tvrđavi" koju zovemo umetnost i njime pokušam da motivišem i inspirišem daljoj gadnji.

Ostatak njegovih radova dostupan je na Instagram profilu: https://www.instagram.com/piros.rs/

Bio je učesnik u više od 20 grupnih izložbi u zemlji, kao i u preko 40 likovnih kolonija. Živi u Kruševcu.

Ostvarenje "Lorens od Arabije" jedno je od remek dela ne samo u opusu reditelja Dejvida Lina već i celokupne svetske kinematografije. Snimljen na atraktivnim lokacijama u Jordanu, Španiji i Maroku, Lorens od Arabije na najbolji mogući način dočarava pojam epskog na filmu. Linov film iz 1962. godine je baziran na životu Tomasa Edvarda Lorensa, britanskog oficira koji je na početku Prvog svetskog rata bio veza između britanskih snaga i lidera arapskih plemena koja su digla glas protiv turske vekovne strahovlade. Lorens od Arabije se dovodi u vezu sa mnogim pobedama Arapa nad Turcima čije je carstvo već bilo „bolesnik na Bosforu”. Nagrađen sa sedam Oskara, film je okupio sjajnu glumačku ekipu: Piter O`Tul, Omar Šarif, Alek Ginis, Entoni Kvin...

Izvor: Monovisions

Izvor: Retronaut-Mashable

Izvor: Retronaut-Mashable

Izvor: arch-heritage.livejournal.com

Otomansko carstvo, nastalo 1299. godine, srušilo se u novembru 1922. kada je poslednji sultan Mehmed VI poslat u egzil. Prvi svetski rat je predstavljao katastrofu za Carstvo kada su  Bagdad, Damask i Jerusalim prešli u ruke Britanaca i savezničkih snaga. 1920. godine u Ankari je formirana nova vlada i nacionalna skupština, i taj grad je postao nova turska prestonica.

Izvor: Daily Mail

Pod sloganom "Pijte hladnu" u Parizu i celoj Francuskoj su se pojavili kamioni koji su razvozili ovaj osvežavajući napitak, u "operaciji" koju je kompanija kasnije nazvala "Hladna revolucija". Zanimljiv marketinški detalj je da su vozači i prodavci koka-kole bili obučeni u jednostavna radna odela koja pomalo asociraju na vojničku uniformu; način da podsete Francuze na američke oslobodioce iz Drugog svetskog rata? Ipak, ako je suditi po fotografijama Marka Kaufmana iz tog vremena, Parižani u početku nisu baš prepoznali "great taste of Coke".

Izvori: Messy Nessy Chic, Mashable-Retronaut

Smatra se značajnim njegov doprinos pokretu pop-art 60-ih godina XX stoleća. Izloženi su njegovi portreti i slike losanđeleskih bazena (uključujući njegov prvi hit "A Bigger Splash" iz 1967. godine), kroz crteže i fotografije do Jorkširskih pejzaža i najnovijih slika od kojih će neke prvi put biti izložene u javnosti. Izložba pokazuje kako koreni svakog novog principa leže u radu koji mu prethodi. Što se iz njegovog opusa i vidi, jer Hokni smatra da slikar mora biti i izvrstan zanatlija koji radi sve sam, svojim rukama (smatrajući uvredljivim za profesiju način rada Demijana Hersta koji angažuje druge za svoj rad). Više od tri decenije stvara na relaciji V. Britanija - SAD. Ova spektakularna izložba nastala je u saradnji galerije Tejt u Londonu, Centra Pompidu u Parizu i muzeja Metropoliten u Njujorku. Izložba traje od 9. februara do 29. maja 2017.

Izvori: Tate Gallery, The Daily Norm, Ibiblio 

Radnja je, naravno, smeštena u Vatikanu i kadrovi obiluju brojnim referencama na kulturu, umetnost, arhitekturu... U tom smislu, posebno su simptomatični uvodni kadrovi u kojima se pojavljuje deset slika koje mogu predstavljati izvestan ključ za odgonetanje narativa. 

Prva slika koja se pojavljuje je "Adoracija pastira" Gerita Fon Horthorsta iz 1606. godine koja prikazuje pastire kao svedoke Hristovog rođenja u Vitlejemu. (Zanimljivo je da je ova slika gotovo potpuno uništena u eksploziji koju su izazvali pripadnici italijanske mafije) 

Druga slika je "Uručenje ključeva" Pjetra Peruđina koja čini deo ciklusa "Priče o Isusu" na severnom zidu Sikstinske kapele, i referiše na deo iz Jevanđelja po Mateju u kojem su Svetom Petru uručeni "ključevi Carstva nebeskog". Ovi ključevi simbolišu moć praštanja i širenja Reči Božije koja i drugima otvara vrata Neba.

Sledi Karavađova slika "Preobraćenje na putu za Damask" koja predstavlja trenutak opisan u Delima apostolskim kada se Savlu, koji će potom postati apostol Pavle, obraća Isus Hristos i kada biva zbačen sa konja. 

Neobično, sledi ikona iz manastira Veliki Meteori u Grčkoj koja prikazuje Prvi Vaseljenski sabor, održan u Nikeji 325. godine, koji je sazvan da otkloni zabune nastale učenjem aleksandrijskog sveštenika Arija. Takođe, na Saboru je utvrđen Simvol vere kao i vreme praznovanja Vaskrsa, propisano dvadeset različitih kanona... 

Sledi slika Fransiska Hajeza "Pustinjak Petar jaše belu mazgu sa raspećem u ruci i kroz sela i gradove poziva na Krstaški rat". Legenda kaže da je Petar Pustinjak pravi vođa Prvog krstaškog rata iako se katolički istoričari ne slažu sa tom tezom. Njemu se, navodno, pre 1096. godine, pri poseti Jerusalimu ukazao Hristos koji mu je naložio da propoveda krstaški pohod među seljacima.

Potom, slika Đentilea  Da Fabrijanija "Sveti Franjo prima stigmate" na kojoj vidimo Hrista kao Serafima iznad planine Alverno.

"Sveti Toma iz Viljanove deli milostinju" Matea Sereza. Toma iz Viljanove je bio španski monah Reda Sv. Avgustina koji je bio zapažen propovednik, asketa i verski pisac tog vremena. Kasnije je postao nadbiskup, čuven po svojoj brizi za siromašne. 

Sledi slika Domenika Krestija " Mikelanđelo predstavlja model završetka crkve Sv.Petra papi Piju IV". Bazilika Sv. Petra nije izgledala kako je mi poznajemo, još u 15. veku prvobitno zdanje je srušeno. Planovi pape Julija II o obnovi raskošne crkve su bili toliko skupi da su, između ostalog, naveli Martina Lutera da reformiše Crkvu.

Pretposlednja slika je "Pokolj na dan sv. Vartolomeja" Fransoa Duboaa. Vartolomejska noć je naziv za pokolj nekoliko hiljada hugenota, izvršen u noći uoči praznika sv. Vartolomeja, između 23. i 24. avgusta 1572. Taj pokolj je značio prekid s dotadašnjom politikom slaganja između katoličke crkve i protestanske stranke.  Progoni protestanata trajali su u Parizu do septembra, a u unutrašnjosti Francuske do oktobra. Računa se da je pobijeno 25.000 hugenota (prema nekim procenama 50.000.) Vartolomejska noć naziva se i „krvavim pariskim pirom“ ili krvavom pariskom svadbom, jer se pokolj hugenota dogodio pet dana posle venčanja kraljeve sestre Margarite Valoa za Anrija Burbonskog (budućeg Anrija IV).

I na kraju, Paolo Sorentino se odlučio za instalaciju Mauricija Katelana "Deveti čas" koja prikazuje Jovana Pavla II na zemlji, pogođenog meteoritom. Naslov dela aludira na Hristove reči "Bože, Bože, zašto si me ostavio" i trenutak kada umire na krstu. Ova Katelanova instalacija može izazvati i druge interpretacije: možda je autor hteo da ukaže na degradaciju Crkve kao rezultat brojnih skandala koji se vezuju za nju? Ili, pak, da je meteorom koji je pao sa Nebesa sam Bog napao Crkvu? Budući da je preživeo udar i čvrsto drži papski krst- možda predstavlja večnu hrabrost Crkve? Suprotno tumačeći, nije li i on samo čovek, neko kome se ne treba klanjati?

Izvor: DailyArtDaily

Egon Šile nije bio samo, uz Klimta, rodonačelnik ekspresionizma i jedna od dve najvažnije umetničke figure Beča na prelazu vekova, već i najbolji crtač 20. veka. Njegovi grafički radovi imaju posebno istaknuto mesto u celokupnom stvaralačkom opusu: svojim precizno osmišljenim crtežima Šile je uspostavio nove standarde u pogledu ikonografije i boja. Radovi iz obimne kolekcije Albertina muzeja pružaju konceptualnu polaznu osnovu koja se zaokružuje mnogim, za ovu priliku ustupljenim, Šileovim delima. Ova izložba stoga predstavlja jedinstven pogled na Šileov umetnički razvoj, koji je preranom smrću u 28. godini, tako naglo prekinut.

Via albertina.at

Izvor: Mashable-Retronaut

Izvor: tarkovskiy.su

Todor Mitrović se ovom svojom izložbom usuđuje na takav teški poduhvat. Teži da u malom pokaže veliko i, štaviše, želi da stvori slikarski prostor i vreme u kojima učestvuje i posmatrač kao poštovalac njegovih ikona. Mitrovićev prostor i vreme predstavljaju distancu između dva lika ili, bolje reći, dva krajnja stanja jedne Ličnosti koja je preobrazila ljudsku istoriju i dala joj novi smisao, odnosno Hrista koji se žrtvuje i Hrista u slavi. Između ove dve dimenzije istovremeno se i kreće i stoji istorija ličnosti koja je pozvana da učestvuje u radosti života, koji ima smisla samo kao stanje zajedničarenja [κοινωνίας]. Mučenici, podvižnici, pesnici, jerarsi, pokajani carevi, jurodivi i mudri u Hristu.

Reč je o nizu ličnosti koje drže u vremenu tajnu pokajanja, žrtve i Vaskrsenja, odnosno tajnu ljubavi i života. Zbog toga ovaj niz Mitrovićevih ikona ne predstavlja puko nizanje umetničkih predstava [μονάδων], nego ikonu života kao jedinstva i zajedničarenja.Teško je da neko napravi izložbu od malih ikona sa naslikanim pojedinačnim likovima. Da ostvari umetnički smisao samo sa likovima svetih, a da se ne izgubi u konceptualnom minimalizmu i intelektualnim maglinama. Teško je da se prenese na posmatrača osećaj veličanstva zajedničarenja ličnosti, koji daje smisao ljubavi i životu i čini ga istinskom radošću. Todor to postiže, tako da njegova izložba predstavlja preporuku koja prevazilazi standardne izložbe ikona.

On uspeva da neposrednošću, punoćom i estetskom čistoćom ponudi ikonu Crkve kao zajednicu ličnosti. Ne gubi se u detaljima, koji bi pomračili suštinsku osobenost ikone, a koja jeste zajednica i učešće [μέθεξη] svega u Hristu, koji sve sjedinjuje i sve oživljava u Svojoj zajednici.Male ikone, harmonija [κοσμήματα] koja u svojoj malešnosti opisuje svetitelje kao istinske ličnosti. Jednostavno, neposredno i prirodno. Svete, koji otvorenih očiju posmatraju novu tvar i raduju se, bez sentimentalizma i nepotrebnog lirizma.

Todorovi svetitelji su kao deca koju je Hristos pomenuo kao uzor kakvi treba da postanemo da bismo učestvovali u Carstvu Nebeskom. Odbacili su sve što je suvišno, sve što je nepotrebno na njihovom putu i kao siromašni bogataši stoje očišćeni u zboru svetih, zadobijajući smisao [λόγο] svog postojanja od dva Hristova „lika“ koji pokazuju put koji istorija treba da sledi kako bi se oslobodila. Jednostavnost, smirenje, učestvovanje u celovitosti [καθολικότητα] života, jedinstvo, a ne razdeljenost.

Posredstvom svojih ikona, na umetnički način, Mitrović se približava tajni zajedničarenja i dotiče je svojim rukama, hvata je, te su stoga njegove ikone rukotvorene i istinite. On to ostvaruje bojama i linijama, prizivajući u radost koja isceljuje od bolesti rasparčane istorijske stvarnosti. Artistička postavka ikona Todora Mitrovića oblikuje autentično lice jednog sveta koji ponovo nalazi svoj smisao [λόγο] i svoj odnos. Da bi ostvario sve ovo, Todor za polazište ima pre svega materiju. Uzima u ruke i stvara nove materijale, nestandardne za slikanje ikona. Pravi predmete sa svojstvom rukotvorenim, rekao bih zemljanim, koje podseća na glinu koju je Bog uzeo da bi stvorio čoveka.

Samo uz takav materijal, sa jednostavnošću gline, mogao je da smesti čistotu postojanja svetih. Zbog svog materijala, njegove ikone odišu smirenjem, jednostavnošću, svetošću i sveštenom doličnošću. Zatim, i njegove linije zadobijaju analogni karakter. Izbegava vešto povlačenje poteza, birajući „nevešto“ povučene linije, koje liče na crteže drevnih lovaca u pećinama ili na dečije imaginacije. Lomi oreole, sabija ih, čineći da i oni odgovaraju zemljanosti, kojom odiše celokupno njegovo umetničko stvaralaštvo.

Minimalizuje plastičnost, birajući da gotovo uvek slika na čistim bojenim površinama, kao da se igra, a ne kao da želi da sagradi građevinu, visoku i impozantnu. Ova igra njegovih linija nalikuje dečijem sricanju ili cvrkutu bezbrižnih ptica, koje se ne plaše da potroše svoje vreme u radovanju, bez nekog objektivnog, važnog cilja. Snaga ove čednosti, koja se postiže linijom, završava se bojom. Boje čiste, grube i poneki put čudne, susreću se i zajedno igraju „igru Preobraženja“ sveta crno-belog u svet bezbrižan i jednostavan, koji ne oseća krivicu zbog svoje radosti.

Apsurdnost, kojom često odiše njegova koloristička paleta, prevazilazi se jednostavnošću kojom rešava njihov međusobni odnos. Rezultat toga je da posmatrača sreće ikona radosna i oslobođena tereta i velikih aspiracija. Mitrovićeve ikone su upravo ono što on traži. Oblikovanje nevinosti iz Raja, povratak u jednostavnost svetlosti. Umetnička postavka Todora Mitrovića, koji izlaže ikone-ukrase, predstavlja jedan predlog kako danas u postmodernističkom svetu može da funkcioniše ikona izvan hrama, a da ne izgubi svoju funkciju.

Ova izložba pokazuje kako život još uvek može da se ostvaruje oko igre, oko dečije nevinosti, koja bez dubljeg razmišljanja sabira i sjedinjuje sve. Samo zarad ljubavi.

Tekst: katalog za izložbu Todora Mitrovića u Galeriji ULUS-a, Beograd, 2011.

Fotografije: sacredmurals.com

Pripremila Milena Stefanović

Via Togda


 

Uprkos činjenici da je ceo svoj vek proveo u belgijskom primorskom gradiću Ostendeu, za Džejmsa Ensora se može reći da je imao plodan život i da je izvršio ogroman uticaj na razvoj ekspresionizma. Inovator i autsajder, pobunio se protiv klasičnog slikanja koje se predavalo na umetničkoj akademiji u Briselu s kraja 19. veka i neumorno stvarao u avangardnim salonima gde su njegove radikalne umetničke vizije nalazile plodno tlo. 

Detinjstvo provedeno među dragocenostima porodičnog antikvarijata možda daje odgovor na pitanje kako je posejano seme Ensorove divlje imaginacije. Prizori karnevalskih maski provlače se kroz mnoge njegove slike, a jarke boje i kitnjasti kostimi sugerišu sveprisutni osećaj drame i satire. 

Londonska Kraljevska akademija umetnosti poverila je kuratorstvo izložbe Liku Tujmansu, čuvenom belgijskom slikaru i velikom poštovaocu stvaralaštva Džejmsa Ensora. Dajući izložbi i lični pečat  Tujmans predstavlja Ensorov opus  kroz njegova mnogobrojna bizarno brilijantna i slavna nadrealna dela.

(The intense light of the North Sea coast had a profound effect on the Belgian painter James Ensor, as did his hometown Ostend’s colourful carnival tradition, and the contents of his family’s curiosity shop. Step into Ensor’s world in this short video – narrated in his own words, derived from his letters and his poetic musings on art.)

(Curator Adrian Locke and the exhibition’s curator, artist Luc Tuymans, talk about James Ensor’s ‘The Intrigue’, 1890.)

(Curator Adrian Locke introduces James Ensor’s ‘The Skeleton Painter’, 1896.)

(Curator Adrian Locke introduces James Ensor’s ‘Adam and Eve Expelled from Paradise’, 1887.)

(Curator Adrian Locke introduces James Ensor’s ‘The Artist Surrounded by Evil Spirits’, 1898.)

Via Royal Academy of Arts

1906. godine Kertisu se obratio bankar J.P. Morgan koji je bio zainteresovan da finansira dokumentarni projekat o starosedeocima američkog kontinenta. Osmislili su serijal u dvadeset tomova pod imenom "Severnoamerički Indijanci". Uz Morganovu podršku Kertis je 20 godina putovao Severnom Amerikom uzduž i popreko napravivši više od 40 000 fotografija, ovekovečivši na taj način više od osamdeset indijanskih plemena.  Na fonografskim cilindrima je beležio njihove pesme i jezike, ali i zapisivao usmene istorije, legende i biografije.

U nameri da zabeleži ono što je smatrao načinom života koji nestaje Kertis je ponekad "nameštao" dokumentarnu autentičnost na svojim slikama. Svoje "modele" postavljao je u pomalo romantičarske scene lišene svih znakova zapadne civilizacije. Na taj način mnoge fotografije sugerišu da su Indijanci tada živeli životom karakterističnim  za period pre Kolumbovog otkrića Amerike nego što su bili ljudi svog doba. Ako zanemarimo opasku koja mu je upućivana da je stvarao fotografije "Nobles divljaka" Kertisov impozantni opus ostaje jedan od najupečatljivijih zapisa o životu severnoameričkih Indijanaca s početka 20. veka.

Via Mashable

Preporuka: Indigenous People of America: sajt- FB stranica, Bringing the best of Native American culture, language, spiritual life, music and arts.

Mekana i elastična testenina proizvodila se u stotinama različitih oblika, od jednostavnih niti špageta do lazanja, makarona, taljatela... Sa masovnim iseljavanjem Italijana u Ameriku početkom 20. veka rasla je i popularnost paste koja je postala zaštitni znak italijanske nacionalne kuhinje. Međutim, čak i kasnih pedesetih godina 20. veka mnogi ljudi izvan Italije nisu znali kako se prave špageti. Na Svetski dan šale, 1. aprila 1957. godine BBC je emitovao čuveni prilog koji prikazuje jednu italijansku porodicu posle bogate berbe sa drveća koje obilato rađa špagete. Posle emitovanog priloga mnogi gledaoci su zvali poznatu tv stanicu u želji da saznaju kako da nabave sadnice "špageti drveća". 

Ove fotografije iz fabrika prikazuju stvarni proces pravljenja, oblikovanja, sečenja i sušenja testenina na putu do trpeze.

Via Mashable

Kraj Novog Polisa?