Estetika

Vizuelno – verbalno - zvučno

Medaljon Katarine Konstantinović

Milena Stefanović, Beograd

Zanimljiv je pristup predmetu sa određenom biografijom i konceptom “života” koji ima.

Kroz razmišljanje o ženama koje se kreću i ukrasima koji ih prate može da se isplete određena priča kao simbol kulturnog, rodnog i socijalnog identiteta – izražavanje moći i statusa.

Raskošni predmeti kao nakit, umetnička dela primenjene umetnosti, nekada u rukama prvobitnih vlasnika, danas se nalaze u staklenim muzejskim vitrinama,  miruju. 

I tako nekada, u stalnom pokretu, ovi predmeti kretali su se i živeli uz svoje vlasnice. Šetani i pokazivani, ovi ukrasi na odeći uz haljine - skulpture koje su se kretale, bili su divan nosivi dizajn.

Sredinom XIX veka u Srbiji i Beogradu su se ukrštali uticaji Istoka i Zapada. Upotrebni i ukrasni predmeti počinju intenzivnije da se nabavljaju iz Beča i Pešte, a srpska građanska nošnja koja je bila pod orijentalnim uticajem, polako se okreće evropskom stilu. Nakit koji se izrađivao kod nas, bio je u duhu starih tradicionalnih tehnika i izrađivale su ga kujundžije, mada kada su radili skupoceniji nakit, onda je imao stilske karakteristike evropskih zlatara tog doba.
Predmet ovog tipa se odnosi na oblast privatnog života višeg i možda srednjeg gradskog staleža. Ukrasi za vrat gde su konstruktivni elementi lanac sa medaljonom, predstavlja jedan od omiljenijih vrsta nakita. Bilo je bitno ne samo nositi ga, već i kako…

Kod nas je nakit bio podeljen na porodični i lični.

Poklanjanje je deo opšte kulture, odraz dobrog vaspitanja, usmeren ka prijateljima, poznanicima i pojedincima sa kojima se stupa u određeni odnos. Do poklona se dolazilo darivanjem, razmenom poklona i sve to u okviru neke zajedničke priče i tradicionalne ikonografije.
Proslave, svetkovine - performansi prijatelja i rodbine... imendani, rođendani, krštenja, venčanja – sve je to deo rituala i ceremonija… Poklonima su se negovali i utvrđivali emocionalni i socijalni odnosi unutar porodičnog ili  određenog društvenog kruga. To su dragocene uspomene koje žive na odabranim skrivenim mestima …

Pogled na medaljon, naravno, odmah nas vodi ka vlasnici Katarini Konstantinović (1848 – 1910), vraća u prošlost i kulturnu istoriju društvenog života Beograda, svedoči o ukusu otmenog i obrazovanog srpskog kneza Mihaila Obrenovića, intrigama i dinastičkim borbama, a kroz sve to se dominantno provlači ljubavni zaplet darodavca. Tradicionalno, dragulje muškarac poklanja ženi i oni uvek nose određenu simboliku. Medaljon predstavlja tri hrišćanske vrline - veru, nadu i najveću među njima - ljubav. Ovim poklonom knez je verovatno hteo da utvrdi emotivnu vezu sa Katarinom, kojom je nameravao da se oženi, što je bilo u skladu sa opšteprihvaćenim manirima tog doba. Prihvatanje poklona naznačavalo je i prećutni pristanak na veridbu. Mada, ono što izlazi iz okvira uobičajenog je to da je darodavac (iako je potpisao sa kneginjom pogodbu o razvodu), bio oženjen i da je primalac bliska rođaka iz porodice Obrenović. Veza je naišla na opšte neodobravanje. O svemu ovome lepim "beogradskim stilom" piše Slobodan Jovanović u spisu "Druga vlada Miloša i Mihaila".

Knez je vodio računa o etikeciji i odmah po dolasku na vlast uneo je knjigu o dvorskom ceremonijalu. Može biti, da su to čestice duha vizantijske tradicije, jer je car Konstantin VII Porfirogenit u X veku napisao knjigu “Spis o ceremonijama”, do kojih su Vizantinci (Romeji) veoma držali i koji su se proširile izvan granica carstva. Svaka nova kraljevska porodica određenim činom, kao što je ovaj, nastoji da izgradi legitimitet autoriteta protiv svojih konkurentskih dinastija, u ovom slučaju, znamo o kojoj se radi. To je jedna dimenzija rituala.

Uz misaonu energiju kneza, koju medaljon poseduje, nekako se nameće i pomisao o atentatu u kome je ubijen 29. maja / 10. juna 1868. u Košutnjaku, dok se šetao u društvu Katarine, njene majke Anke Konstantinović, inače kneževe sestre od strica, bake Tomanije, jednog sluge i ađutanta Garašanina. Katarina je, iako ranjena, pobegla  sa mesta zločina i preživela, ali Anka koja se borila sa atentatorima i pokušala da zaštiti knežev život, nije.

Mesto pogibije melanholičnog princa obeleženo je spomen - pločom na Košutnjaku, koja je nakon obnavljanja nažalost opet oskrnavljena… Spomen - obeležje jednom od najzaslužnijih vladara u srpskoj istoriji.

Šest meseci posle atentata, oporavljena, udaje se za ministra vojnog Milivoja Petrovića Blaznavca, (danas, toponim u vidu kafića sa zanimljivom baštom pored Blaznavčeve kuće, i u ulici koja nosi ime jedne Obrenovićke), inače, jednog od retkih koji je podržavao zaljubljenost kneza Mihaila. Posle njegove iznenadne smrti, Katarina se udaje za Mihaila Bogićevića, svog ujaka. Živela je sa njim na raznim mestima po Austro - Ugarskoj, zatim se vraća u Beograd. Jedno vreme bila je dvorska dama kraljice Natalije, a u njenom odsustvu zamenjivala je na dvoru i primala posete. Zaboravljena od javnosti umire u Nišu 1910. 

Katarina je bila unuka Tomanije Obrenović (1796-1881) iz čuvene ustaničke porodice Bogićević iz Šapca, koja je prva priređivala posela u Beogradu u kući gospodara Jevrema (ulica na Dorćolu i Jevremovac, botanička bašta), svog muža, koji su se popularno nazivali “ćoše gospođe Tomanije“ - bake budućeg kralja Milana I Obrenovića. Imala je veliki uticaj u beogradskom društvu, njen salon je bio teren za razne politički igre i spekulacije. Tu se osećao puls događaja i aktivnosti, možda i za ljubav i fatalnost kao u prijatnim ambijentima pariskih salona. Prva je unela klavir u salon, ali ne u Beogradu, već u Šapcu, na kome se Anka podučavala.

Duh romantičarske Evrope zahvatio je i posela koje je priređivala Marija Milutinović, supruga Sime Milutinovića Sarajlije. Bila je poreklom iz Budima i u Beograd je stigla posle udaje 1838. Umesto uobičajenog (razgovora o muževima, pokazivanja nakita i dr.), pažnja je usmeravana na prosvećivanje i emancipaciju i ove književne čajanke su bile prilika za društvena okupljanja, komunikaciju i stvaranja veza uz razgovor o napretku…eho Meri Šeli i Žorž Sand, sve u skladu sa epohom…
Kako stoji u knjizi "Kaldrma i asfalt", trend uvođenja “kulturnih hepeninga” u svakodnevni život zahvatio je čitav srednji sloj. Kamerni koncerti, čitanje poezije…

U to vreme, građanke su osećale ograničenost socijalnog statusa i jedan od puteva za oslobođenje žena od patrijarhalnog okvira i reformu civilnog društva bila je  - moda. Borba za modu bila je u suštini borba za ženski princip, jedan iskorak napred. Njeno prihvatanje smatrano je izrazom dobrog ukusa i domaćinskog vaspitanja. Moda je postala jedan od segmenata povezivanja privatne i javne sfere života i najavila ulazak žene u javni život iz koga je bila isključena. Zanimljivi su zaključci "Istorije privatnog života u Srba".

Naravno, pored soarea, održavali su se balovi i igranke kao deo privatnog dešavanja u javnom prostoru.

Duh onovremenog Beograda predstavlja i poznata romansa “Što se bore misli moje” Kornelija Stankovića izvođena na koncertima i zabavama, ljubavna je pesma za koju se dugo misli/lo da ju je napisao srpski knez inspirisan dubokim osećanjima prema Katarini. Knez Mihailo je, inače, napisao pored ove, još dve pesme, kao pravi predstavnik epohe kojoj je pripadao. Prema jednom otkriću iz 2003. smatra se da je pesma bila namenjena Kleopatri Karađorđević, kćerki njegovog ađutanta Aleksandra Karađorđevića, voždovog sina. Portret Kleopatre Karađorđević, veoma intrigantno, nalazi se u Konaku kneginje Ljubice na zanimljivom mestu, veoma blizu kneževom portretu, a na istom spratu se nalazi i Katarinin, manji po dimenzijama u salonu u stilu Napoleona III. Slučajnost ?

Nešto više o samom medaljonu -  www.mgb.org.rs koji usled okolnosti, još uvek nije ugledao svetlost vitrine, čami u depou, jer se Muzej grada nažalost, još nije uselio u zgradu u Resavskoj, gde bi imao reprezentativni izlagački prostor i stalnu postavku.

 

Via Designed