Estetika

Ćilim-vrt

Milena Stefanović

Tradicija ćilimarstva vuče korene verovatno još od vremena stare Persije.

Ćilim (pers. gilim ili gelim tur. kilim) ima značajnu ulogu u životu nomada – kao prostirka, prekrivač, kultni predmet, a predstavlja i lako pokretnu imovinu.

Kad bi pred pred zimu mesopotamska ravnica postajala sumornija nego što obično biva pod letnjim suncem, Hozroje Parviz  (= čini se po imenu persijski vladar Parviz-Pobednik) bi se, kako kaže pisac Balami,  nastanjivao na svom čuvenom “zimskom ćilimu” na kome je na neki način živeo, na njemu i obedovao, jer mu je stvarao utisak proleća, kao konstrast sumornom i jednoličnom koloritu mesopotamske ravnice. Zna se i da je na tom velikom kvadratnom ćilimu zvanom i “Hozrojevo proleće“, bio predstavljen vrt sa alejama, potocima, travom i drvećem čije su grane i cvetovi bili od zlata, srebra i kamenja raznih boja. - kako je sročio Andre Godar u knjizi "Umetnost Irana".

Iranci imaju ili su imali običaj, da odlaze van grada u prirodu, ogromno monotono prostranstvo i pored nekog potočića, ako ga uopšte nađu, postave ćilim i samovar i tako u svom satkanom vrtu od vune, jedinom raznobojnom mestu u okolini  sede, čitaju i slišaju Hafizove pesme…

Odatle vuče poreklo ćilim. Kroz potrebu za rascvetalim vrtom i potocima vode, tako čestim u umetnosti tkanja, ali retkim u njihovom prirodnom okruženju, ali i kroz istočnjačku ljubav prema bojama.

Čak su se i vrtovi pretvarali u vrtove - ćilime tako što su bili kopije nacrta i kompozicije ćilima, usled nedostatka vode, kada je bilo nemoguće gajenje pravih vrtova, ćilimi od svile ili od vune, rešavali ovaj nedostatak i svako bi imao svoj vrt.

Naši pirotski ćilimi su nastavljači te tradicije (lat. traditio predaja, predanje) ćilimarenja. Ovde je izloženo nekoliko sačuvanih primera izrađenih sredinom i krajem XIX veka koje sam našla u katalogu Milene Vitković Žikić i koji bi mogli da predstavljaju po kompoziciji, raznovrsnosti ornamentike i stilizaciji, tip ćilima - vrta.

Iako ima razlika od kineskog, japanskog do evropskog poimanja i dizajniranja vrta, koncept je uvek isti: bezvremenost, bezbednost (ograđen je), nema smrti, predstavlja život i rast, svet čije je on središte, večito proleće,  srećno vreme, vrt koji smo izgubili, Edenski vrt…sami ga osmišljavamo za sebe. U vrtu možemo videti simbol kulture, reda, promišljenosti stvaranja, jer čovek koji stvara, homo faber, ima potrebu da izrazi, ponovo stvori da bi osmislio i ostvario sebe, svoju okolinu, iznova stvarao svet, svoj rajski svet unutar koga će, kao vrtlar postaviti  Drvo života, plodno drveće, mirisno cveće, ptice, životinje, fontanu ili potok. Vrt je simbol zemaljskog raja, sveta u kome je on središte, ali i nebeskog čija je on slika, duhovnih stanja večnog blaženstva; kao i simbol duše, njenog uzrastanja, negovanja, vizija života u bojama i punoće.

Drvo života, kosmičko drvo obično zauzima središnji deo ćilima i ovaj motiv ima svoju simboliku. Predstavlja povratak u rajsko stanje, njegovi plodovi daju besmrtnost; ono  je i imago mundi, axis mundi, slika sveta, središnja osa (potka) sveta, sinteza neba, zemlje i vode i omogućuje komunikaciju među njima. Ukorenjeno u središtu sveta, u dodiru sa vodama raste i grana se ka visini, nebu i večnosti.

Od starih vremena vrt je primalna slika gde ništa NE NEDOSTAJE (ni piće, hrana, druženje, pesma ptica, voda ni društvo anđela).

Na žalost, nekada uobičajena pojava kod nas, ritual obedovanja, odmora i druženja, danas skoro da ne postoji, mi retko ili uopšte ne odlazimo u prirodu ili najbliži park sa svojim ćilimom… možda iz straha da ne poleti…

Via Designed