Estetika

Biblijsko voće: Jabuka

Milena Stefanović

Protojerej Aleksandar Šmeman iz pesme Osipa Mendeljštama, posvećenoj Liturgiji, izdvaja jedan stih: “Držati na rukama celi svet, kao jabuku…“ , u kome se kroz jabuku iskazuje dar Božiji i prima čitav svet koji je stvoren iz neizmerne ljubavi Božije. Ovo voće predstavlja izvor radosti i blagodarnosti.            

Držanje jabuke u ruci (kao i nara), gest je koji je ostavio trag u umetnosti i vladarskoj ideologiji kroz kuglu ili sferu u ruci. Kugla kao svet, večnost, svedržiteljstvo, gospodstvo nad zemljom. Obično je u levoj ruci, potom je hrišćanstvo usvojilo i na nju je postavljen krst (Crux cruciger). Ikonografski se uobičajeno predstavlja sa arhangelom Mihailom koji je drži u ruci. Ovaj antički prototip kao bakarni globus pojavljuje se na Justinijanovoj skulpturi u Konstantinopolju, ispred Sv. Sofije, gde je prema jednom izvoru bilo napisano: “Posedujem svet onoliko dugo koliko je kugla u mojoj ruci.” Danas jedina preostala veza sa jabukom i carskim orbom proteže se kroz nemačku reč reichsapfel (reichs, carstvo i apfel, jabuka).

Postoji veza između vizantijskih jabuka koje reprezentuju dominion (Post. 1, 26; Ps. 8, 6; Rim. 1-5) u ruci i turskog verovanja u “crvenu jabuku” (kizil elma), metaforu za svetsku dominaciju, kroz drevni mit o univerzalnom suverenitetu simbolizovanom u jabuci. Crvenoj, zbog ljubavi prema naciji. U poslednjih sto godina simbol je panturcizma, koji su turski nacionalisti pozajmili od Vizantije.

U praksi svakodnevnog života, veoma rasprostranjena, jabuka je danas obična jabuka. Mada logo zelene jabuke, predstavlja eho simbolizma jabuke kao zdravlja, sreće i napretka, a planetarno poznati logo kompanije “Epl” (Apple) povezuje je sa znanjem i aludira na rajsku jabuku.

U Bibliji se ogleda duhovna klima u kojoj je nastala i u njoj jabuka  predstavlja simbol i metaforu. Iznenađujuće se retko pominje, samo u Starom Zavetu, po svojoj prilici jer na Bliskom istoku nije bila rasprostranjena zbog tople klime koja joj ne odgovara.

Za jabukovo drvo se misli da vodi poreklo iz Centralne Azije, gde se pojavio njegov divlji predak. Širi se preko Kazahstana, Kavkaza do Sredozemlja i Bliskog istoka. Dok je u dolini Nila rano cvetala, gde je njen kultivisani potomak po naredbi Ramzesa II zasađen, najraniji pisani podatak o jabuci zabeležen je u Mesopotamiji oko 1500. g. pre Hr. Popularnija u Evropi, o njoj pišu: Homer, Aristotel, Vergilije, Teofrast Botaničar koji opisuje umetnost kalemljenja, a Plinije Stariji broji 37 vrsta. Jabuka je plod koji održava mladost, simbol obnove i svežine. Zato je bila posvećena Afroditi i Heri, a i pripisuje joj se etimološko poreklo imena pomada (franc. pommade, ital. pomata od lat. pommum, voće u opštem smislu, jabuka), jer podmlađuje kožu i ulepšava vrline. 

Na drevnom Istoku jabukovo drvo pružalo je lep hlad ispred kuće ili šatora (Pnp. 2, 3; 8, 5), a ispod samog drveta umorni su mogli da sednu, da se osveže, okrepe i osećaju zaštićenim. Jednostavna metafora vere i ljubavi. Miris ovog slatkog voća bio je karakteričan i izuzetno cenjen i koristio se da probudi onesvešćene (Pnp. 7, 8), dok je u mitovima imao drevni aspekt očuvanja i zaštite života jer je oživljavao junake. Metafora “pod jabukom” usled višeslojnog sadržaja i tumačenja Pesme nad pesmama, predstavlja (Jn. 3, 29-34) propoved Jevanđelja. Crkvu Novog Zaveta (dok sinagoga predstavlja majku hrišćanske crkve).

Tafuja (jevr. Tappuah), jabuka, može da bude lično ime (1Dn. 2, 43) i naziv grada Vet – Tafuja (INav. 15, 53; 12, 17), što verovatno predstavlja neku određenu karakteristiku regiona u Palestini. Danas je “Velika jabuka” sinonim za Njujork.

Jabukovo drvo (Jl. 1, 12) predstavlja vrednost. Divno kada je u cvatu i prepuno voća, pojam je blagostanja, ali posle najezde skakavaca je uništeno i nema radosti.

 

Identitet zabranjenog voća

Pošto je Jeronimov prevod Biblije, u srednjem veku poznat kao Vulgata (lat. Vulgate) bio inspiracija umetnicima još od kasne antike, a kroz vizuelnu umetnost nepismeni su imali pristup biblijskim događajima, tako je jabuka došla na loš glas. I postala simbol palog sveta. Atribut Adama i Eve. Prvobitnog greha.

Jabuka je poznata po frazi “zabranjeno voće” jer se njenom drvetu pripisuje drama praroditeljskog greha neposlušnosti Bogu. Postoje razne spekulacije o vrsti ploda sa Drveta poznanja dobra i zla. Prema analizi Pola Dila zbog svog oblika kugle, jabuka označava zemaljsku želju i njeno zadovoljenje. Simbol spoznaje i slobode, one spoznaje koja uzrokuje pad. Jabuka je specifična i po tome što ima središte u obliku zvezde sa pet krakova gde su smeštene semenke, u obliku pentagrama, simbola znanja.  

Uvreženo mišljenje da su Adam i Eva zagrizli baš jabuku (Post. 3, 3 - 6) došlo je sa Zapada, raširilo se i aktuelno je do dana današnjeg (sl. 1). Sv. Avgustin je neodlučno prihvatio mogućnost jabuke kao ploda greha.  Zabuna je nastala, najverovatnije, usled latinskog prevoda Biblije (Post. 2, 17).  Mālum je reč za jabuku (plod), a mălum je reč za zlo ili nesreću. Razlika je samo u dužini samoglasnika. Kao i kod reči malus, maliciozno i malus jabukovo drvo. Fonetski identitet uticao je na semantiku i doprineo sumnji ka zlom karakteru voća.

Samo drvo nije zlo, kao ni plod. Prema klasičnom tumačenju Sv. Grigorija Bogoslova ovo drvo je bilo dobro samo ukoliko se okusi u pravo vreme, jer je to drvo kako je on smatrao bilo sozercanje, bezbedno samo za one koji su stekli zrelu naviku u uznošenju. Za Sv. Jovana Damaskina drvo je predstavljalo raspoznavanje mnogoobraznog znanja, dobro za one koji su stigli, dospeli do božanskog sozercanja. Sumirajući pravoslavno učenje Sv. Jovan Zlatousti piše: ”Drvo života nalazilo se usred Raja kao nagrada, a drvo poznanja kao predmet podviga i borbe…“. 

Trag ovog događaja u anatomiji ostao je poznat kao Adamova jabučica. Priču o njoj pribeležio je Vuk Stef. Karadžić u Rječniku, a pominje se i u pripovetkama. Postoji jedna vrsta jabuke koja se zove adamčica, za koju se veruje da vodi poreklo od rajske jabuke.

Od II veka i najstarijih predstava u ranohrišćanskoj umetnosti u katakombama i na sarkofazima, predstavljena je uobičajena, simetrična kompozicija. Oko drveta poznanja je spiralno uvijena zmija, dok sa strane stoje Adam i Eva, i najčešće, jabuke sa njima (sl. 2), identifikujući ih sa simbolom pada, greha, zavođenja, zabranjenog znanja. Mada, često, kao što to nije ni u samom biblijskom narativu naglašeno (Post. 2, 17), tako ni oblik ploda nije posebno određen (sl. 3).

Egzegeza identifikacije slike zabranjenog voća je interesantna, jer je često predstavljeno nedefinisano voće (Post. 2, 16; 1, 12), najčešće jabuka ili smokva, ali i grožđe i drugo voće. Ikonografija je uglavnom ispunila svoju ulogu kroz jabuku. Veoma cenjena kod pagana, na freskama slikana je u staklenim činijama sa voćem, dok se na ranohrišćanskim mozaicima može naći: u korpama sa voćem, u sklopu ornamenta  ili kao voćno drvo u sklopu rajskog vrta.

Borba između jabuke i smokve za prevlast dugo je trajala. Od XII veka u Francuskoj i Nemačkoj dominira jabuka, dok su vizantijski i italijanski umetnici iskazivali tendenciju ka smokvi (sl. 4). Simbolizam jabuke se iskazuje kroz odlike kao: crvena (krv), zlatna (pohlepa), okrugla (plodnost) i slatki ukus (požuda), dajući joj posebno obeležje. Do renesanse voćke su istovremeno egzistirale: Direr slika jabuke (1504 - 7), dok Mikelanđelo na tavanici Sikstinske kapele slika smokve (oko 1510).

U hrišćanskoj zapadnoj ikonografiji u Hristovim (Novi Adam) rukama jabuka predstavlja plod spasa (Pnp. 2, 3) kao što i u rukama Bogorodice (Nova Eva) upućuje.

Slika gore: Osmoglasnik, minijatura, Carigrad XII stoleće. Ikonografski diskurs praroditeljskog greha: zmija sa nogama iskušava Evu, Eva ubeđuje Adama, i na kraju jedu plod sa zabranjenog drveta. Sv. Jovan Zlatousti smatra da je na početku zmija bila čovekov prijatelj i njemu najbliža među onima koji su mu služili (kao danas pas, mačka ili domaća životinja). Adam ju je smatrao mudrom i među njima je vladala bliskost. Zato je bila prikladno oruđe (za prevaru). Sv. Jovan čak pretpostavlja da je pre prokletstva zmija koračala uspravno, iako nije imala noge.

 

Od zlata jabuka

“Što je jabuka među drvetima šumskim, to je dragi moj među momcima… “ (Pnp. 2, 3). U St. Zavetu na jevrejskom se isti glagoli i imenice upotrebljavaju za ljudsku i božansku ljubav. U novozavetnom kontekstu ovo su reči mlade (Crkve) o ženiku (nagoveštaj Hrista). U ono vreme pod drvetima podrazumevale su se divlje jabuke koje su imale nakiseo plod, često nisu ni cvetale, niti davale ploda.

Jabuka je bila poznata u Palestini po mirisu cveta i ukusnom, slasnom plodu. Njen naziv je muškog roda (jevr. Tappuach) vodi koren iz reči (jevr. Naphach) koja znači “slatki dah” (Pnp. 7, 8). Mirisna jabuka, po Origenu, poborniku alegorijske egzegeze, prikazuje plodnost Božije Reči, njen ukus i miris (Pnp. 7, 8; 2, 5).

U Pričama Solomonovim (25, 11) - “Zlatne jabuke u srebrnijem sudima jesu zgodne riječi.” Reč je kao zlatna jabuka. Reč koja je izgovorena odmereno, prikladno, blagovremeno u pravoj prilici upadljivo je lepa kao zlatni plod koja sjaji iz srebrne korpe. Iz dobre riznice čovek izvlači dobro i biće opravdan za lepu reč (Mt. 12, 35-37). Simbolika srebra i zlata, takođe je prikladno upotrebljena. Lepa, istinita reč i mnoštvo uporednih primera (Pr. 15, 23; 24, 26; 10, 14; Is. 50, 4).

Jabuka je simbol lepe reči. Zlatne jabuke su zgodne reči (Jn. 3, 29-34). “Pridržite me jabukama…” tj. lepim rečima… (Pnp. 2, 5).

Jabuke imaju religiozno i mitološko značenje u mnogim kulturama. Ima ih u bajkama. Drvo života sa zlatnim jabukama koje su obezbeđivale večnu mladost i besmrtnost (podseća na Eden), ukrašavale su božanski vrt koji su čuvale Hesperide. Deo su evropske tradicije i pominju se u našim narodnim pripovetkama (Zlatna jabuka i devet paunica), pesmama, poslovicama, kao zlatne, zelene i rumene. Naravno, prisutan je i adinaton (= što ne može biti) – sa bukve jabuke.

Prema srpskom starinskom shvatanju, jabukova drveta nalaze se u raju. Bogatstvo domaćeg kulta vezanog za jabuku je nepregledno. Daju se na dar, kao ponuda, kao dokaz ljubavi i prijateljstva. Predstavljaju izjavu ljubavi, a uzimanje – prihvatanje. Jabuka je simbol plodnosti u Grčkoj, i još je Sapfo iznašla vezu jabuke kao ljubavnog dara.

Njen plod prati najznačajnije trenutke svakog pojedinca, od rađanja, venčanja do smrti. Posebno je značajna u svadbenim običajima. Prisutna je u narodnim obredima vezanim za plodnost, pretke, žrtvu (u ustima praseta i ubijenog vuka; baca se u bunar sa zabodenim novčićima), kao pozivnica i znak gostoprimstva. I dan-danas se može videti kako na praznik, u crkvi, ljudi vole da je  postave pored prestone, celivne ikone.

Mnoge vrste su se razvile kao autohtone na našim prostorima, ali nažalost tiho nestaju. Mada su lekovite (naročito kada se ispeku u ustima božićne pečenice), rađaju u skromnim količinama, nisu isplative i zato ih je na pijaci skoro nemoguće naći jer se koriste za domaće potrebe. Jedna od njih, kao petrovača, vezana je za praznik Sv. Petra, sadi se uz njemu upućene molitve. U jednom kraju zabeležen je etion, da se ne jedu pre Petrovdana jer toga dana “zatrese Sv. Petar jabuke u raju”.

 

Izvor: Pravoslavlje- novine Srpske Patrijaršije, br. 1169, 1. decembar 2015. godine