Estetika

Biblijsko voće: Smokva

Milena Stefanović

Još jedan zanimljiv plod sa drveta u fokusu. Gaji se od davnina i ima značajnu ulogu u Bibliji, u kojoj se pominje preko pedeset puta. Kao divlja (2. Dnev. 1, 15) raste na suvim i sunčanim oblastima, a za njeno rasprostiranje zaslužna je jedna posebna vrsta ose koja vrši oprašivanje. Smokva je značajna za okolinu i simbol je obilja u vrtu (Am. 4, 9). Iako mala rastom, pored divnog voća, ima gusto raspoređeno lišće i pruža hlad i svežinu tokom letnjih vrućina. Poseduje prodoran korenov sistem kojim dolazi do podzemnih voda što joj omogućava da raste na svim podlogama, zemljanim i stenovitim, čak i u centralnim gradskim sredinama. Čitavo Sredozemlje je zaokupila dajući slatko voće kao med. Jedno je od najranije kultivisanih drveta na teritoriji Egejskog mora i Levanta.

Amblem je prosperiteta kod Rimljana. Veoma rasprostranjena u antičko doba (sl. 1), koristila se sveža i sušena. Prozvana je “hranom siromaha”. I pustinjaci su se rado hranili smokvama, jer je izuzetno hranljiva. Ova mekana i lepo oblikovana voćka, razlikuje se od drugih jer je celokupna jestiva. Stablo ima mlečni zarez u kori koji sadrži i peteljka ploda. Kao životni sok. Koristi se u terapeutske svrhe. Kod Egipćana je drvo života. Ima inicijacijsko značenje i oslikana je na zidovima grobnica.

Njena biblijska priča počinje u Rajskom vrtu. Okusivši plod sa Drveta poznanja dobra i zla, Adam i Eva su spoznali svoju nagost i prekrili je smokvinim lišćem (sl. 2) od koga su napravili pregače (Post. 3, 7).  Postoji izvesna zagonetka o kom se voću zaista radi na Drvetu poznanja dobra i zla, jer sam biblijski narativ ne navodi ime. Neki Sveti Oci smatraju da zabranjeno voće nije bila jabuka, kako se uopšteno misli, već smokva. Knjiga Postanja, u kojoj se pominju Adam i Eva, ikonografski je predstavljena u okviru ciklusa Geneza ili Stvaranje sveta. Postoje samo tri oslikana ciklusa: u manastiru Dečani, crkvi Sv. Marka u Veneciji i  katedrali u Monrealu. Smokvin list nezaobilazan je u skulpturi, i na osnovu toga, sama slika lista prikazuje ili se vezuje za polnost.

Kod Jevreja smokva je prepoznata kao simbol roda po kome Bog sudi (Jer. 5, 17) ali i mira, berićeta, napretka. Kada Mojsije  šalje ljude (Br. 13, 24) da uhode zemlju u kojoj teče “med i mleko”, smokva se donosi kao dokaz plodnosti zemlje, a ima je i u blagoslovu u kome se pominje da će Gospod uvesti Izrailjce “u zemlju izobilnu pšenicom i ječmom, vinovom lozom i smokvama…” (Pnz. 8, 8).

U drevnoj Palestini smokva je bila jedno od najvažnijih stabala, i predstavljala je “sliku” Izrailja. Posebna po tome što je u toploj klimi davala voće preko većeg dela godine. Usled toga je Hristos i očekivao da će naći ploda na njoj. Cvetala je u martu - aprilu, kada još nije olistala, a cvet tzv. “nezreli”, rani plod (Nm 3, 12), mogao se naći početkom juna, skriven u lišću, a drugi, obilniji usev dolazio je krajem avgusta. Dešavalo se da jesenji, nesazreli plod preživi zimu i sazri na proleće, da čak i stablo sačuva lišće. Još jedna pojedinost je da smokva poslednja olistava od sveg drveća. Neposredno pred leto.

U biblijsko doba smokva je spadala u osnovnu hranu i (Nm. 13, 15) prodavala se na tržnici u Jerusalimu. Gruda suvih smokvi i grožđe recept su za biblijski kolač (1.Sam. 25, 18; 30, 12). Smokva je simbol jevrejske nacije i privilegija (Os. 9, 10; Nm. 3, 12; Jer. 8, 13). Naročito Doma Jude.

U Pesmi nad pesmama (2, 10-13) i u Psalmima (Ps. 78, 47) pominje u kontekstu vrednosti, kao vrt mirisni i plodni. Uz maslinu i lozu, smokva je jedno od stabala koja simbolizuju veliku vrednost (1.Dn. 27, 28) nad kojima se bdi i koja se čuvaju. U starozavetnom tekstu stabla mole smokvu da njima vlada, a ona im odgovara: ”Zar ja da ostavim slast svoju i krasni rod svoj…” (Sud. 9, 11). Bogat rod smokve odražava Božiju promisao i brigu za ljudski rod. Ona daje plodove u Božiju slavu.

U besedi na Maslinskoj gori Hristos upozorava na lažne proroke i kaže kroz stihove : “Eda li se bere s trnja grožđe, ili sa čička smokve. Tako svako drvo dobro plodove dobre rađa, a zlo drvo plodove zle rađa“ (Mt. 7, 15-23). “Trnjem” i “čičkom” nazivaju se licemeri. Postupci i reči teku iz srca (Lk. 6, 44).

Smokva je našla svoje mesto i u pedagoškim poslovicama. U Pričama Solomonovim (27, 18) kaže se: “Ko čuva smokvu, ješće roda njezina…” Ko neguje smokvu u dogledno vreme će primiti nagradu za svoj rad i trud. Obilje plodova za vernu službu. Ko čini sve što je potrebno i sluša zapovesti i Hristov je sluga (Mt. 25, 21). Kao metafora duhovne nagrade (1.Kor. 9, 7. 13; 3, 8; 2. Tim. 2, 6).    

Moćna je biblijska slika hladovine vinove loze i smokvinog drveta u kontekstu narativa. Smokva u dodiru sa lozom upućuje na mesto mira i tišine. Palestina je blagoslovena smokvama i vinogradom, proizvodi vino u većoj količini, nego što ima vode (Post. 49, 11). Za vreme Solomona, vizija mira i harmonije na zemlji među ljudima je ilustrovana rečima: i svaki čovek (Juda i Izrailj) će sedeti pod svojom vinovom lozom i smokvinim drvetom i nikoga se neće plašiti (1. Car. 4, 25; Mih. 4, 4; i još Is. 36, 16; Zah. 3, 10). Uvojci loze u medaljonima na ranohrišćanskim mozaicima i smokvino drvo predstavljaju Raj.

Prorok Jeremija (24, 1-3) kroz poznatu priču o 2 kotarice smokava, u kojoj su jedne dobre, a druge loše, opisuje vreme i okolnosti posle osvajanja Jerusalima od Navuhodonosora 597. god. pre Hr. Smokve su metafora. Dobre su pravednici, a loše zli i pakosni. Loše smokve su neposlušni Judeji. Međutim, Jezekilj, judejski kralj predstavlja “dobru smokvu” i biva isceljen od strane proroka Isaije isto tako, smokvama (2. Car. 20, 7). Dobra smokva poseduje duhovnu efikasnost. Uvek postoji nada (Jer. 24, 5) da će i druge postati dobre, okrenuti se Bogu.

U priči o smokvi koja je posađena u vinogradu, ali ne donosi ploda (Lk. 13, 6-9), još je jedna slika Izrailja i ova priča ilustruje Božije strpljenje (Rim. 11,1-5; Pt. 3,9).

Na svom putu, Hristos je naišao na duhovno mrtvo drvo, bez duhovnog ploda koje bi imalo da Mu ponudi. Ovo je još jedna parabola o neplodnoj smokvi (Mt. 21, 19; Mk. 11, 13), i naslanja se na Jeremiju (8, 13). Njeno drvo simbolizuje versku nauku, ali asocira i na Judeju. U hrišćanskoj simbolici predstavlja sinagogu koja nije priznala Mesiju Novog Zaveta, i ne donosi više ploda, već ima samo “lišće”, vidljivo slovo Zakona, ne i plod Svetoga Duha. I nedostatak vere.  Ova destruktivna priroda Hristovog čuda, mogući je simbol budućeg uništenja jerusalimskog Hrama. Smokva ima svoj negativan vid, kao sasušena postaje loše stablo. Isto tako, predstavljaće onu crkvu kojoj je jeres sasušila grane. Isus se obraća smokvi, proklinje je, odnosno učenje koje ona predstavlja (sl. 3). Natanailu će reći: “Vidjeh te kad bijaše pod smokvom” (Jn. 1, 48), ali Natanailo je bio intelektualac, koji je priznao Hrista za Sina Božijeg. Carinik Zakhej se popeo na divlju smokvu da vidi Hrista, Koga je prepoznao (Lk. 19,4) (sl.4).

Na pitanje učenika kada će biti kraj sveta, Hristos im odgovara da će ga  prepoznati prema znacima (Mt. 24, 3, 29; Otk. 6, 13), jedan od njih je smokva. Kad olista znak je da dolazi leto. Posle nevolja, uslediće Drugi dolazak Hristov. Prema tumačenju blaženog Teofilakta Ohridskog, za pravedne, to će biti kao leto posle zime. Hristove reči su da se od smokve uči pouka: “Gledajte na smokvu…“ (Lk. 21, 29 -30; Mk. 13, 28-29).

 

Izvor: Pravoslavlje- novine Srpske patrijaršije, broj 1163, 1. septembar 2015. godine