Estetika

Pozorište kao heterotopija

Bojana Kovačević, Beograd

Heterotopija u medicini označava neprirodan položaj nekog organa ili dela tela u organizmu, delove tela koji nedostaju, predstavljau višak, izmešteni su iz svog prirodnog položaja ili su, poput tumora, strana tela u organizmu. Mišel Fuko, francuski postmodernistički filozof, preuzeo je ovaj termin i koristio ga kao model za tumačenje fenomena umetnosti, arhitekture, stvarnog i imaginarnog prostora. Fukoa su sledili brojni postmodernistički mislioci, međutim, iako je o heterotopiji mnogo raspravljano i pisano, iako je naširoko upotrebljavana kao model postmodernog tumačenja, sam pojam hetertopije do danas niko nije precizno definisao. Ni sam Fuko nije dao jezgrovitu i jasnu definiciju, tako da je ona bila reč koja je mnogo upotebljavana, ali malo teorijski razvijena.

Moglo bi se reći da heterotpija predstavlja simultano prisustvo više fragmentiranih svetova, ali ni ta definicija nije dovoljno široka da obuhvati sve nijanse upotrebe ovog termina. Možda baš zbog svoje nedovoljne određenosti, sa bogatstvom aluzija i asocijacija, heterotopija je postala raširen obrazac za tumačenje umetnosti i arhitekture. Heterotopije su sva ona stvarna mesta, prostori, ambijenti, instalacije, tela, ekrani... koja iako su vezana uz realno vreme ipak sadrže u sebi jedan vanvremeni, ne-stvarni, fikcionalni sadržaj ili značenje. Fuko je prvi pojam heterotpije povezao sa tumačenjem pozorišta. Koristio ju je da bi označio neku vrstu odstupanja od vladajućeg poretka u svetu, uključujući i prostorni poredak. Heterotopije deluju subverzivno i u odnosu na vladajući poredak našeg doživljaja, percepcije i interpretacije sveta i društva. Iz tog njihovog subverzivnog potencijala proizilazi i mogućnost drukčijeg, slobodnijeg, neobičnijeg sagledavanja i fizičkog i društvenog i imaginarnog prostora, odnosno mogućnost oslobađanja stvaralačke imaginacije od postojećih, vladajućih kodova percepcije i tumačenja sveta, a time i mogućnost oslobođene stvaralačke imaginacije u arhitektonskom doživljaju prostora.

Upravo odatle proizilazi najjednostavniji odgovor na pitanje: „Šta je zajedničko pojmu heterotopije i pozorišta?“ Prostor. Nema pozorišta kao umetnosti bez pozorišnog prostora, koji treba da artikuliše pozorišna arhitektura. S druge strane, samo ime heterotopije jeste složena imenica koja se sastoji od dve reči hetero, što na grčkom jeziku znači – drugi, drukčiji, različit, i reči topos, što na grčkom znači – mesto, prostor koji zauzima neko telo.

Heterotopija se koristi u arhitekturi da bi označila radikalno drukčije prostore, koji narušavaju kontinuitet i normalnost svakodnevnih prostora. Heterotopijski pojam pozorišta mogao bi da znači više stvari: mesto koje je namerno projektovano tako da se dvosmisleno odnosi prema svojoj nameni, mesto koje ima mnoštvo socijalnih značenja, ili pak mesta koja ne žele da se uklope u postojeći prostorni ambijent nego od njih namerno po strukturi i formi odudaraju. Urbanistički i arhitektonski koncept heterotopije može se prepoznati u postmodernizmu u kome je veoma izražena tendencija transformacije urbanog prostora. Za primer takve arhitekture može se uzeti Jevrejski muzej u Berlinu Danijela Libeskinda. Ovde bi se moglo govoriti bar o dva vida heterotopije. Prvi se tiče odnosa same zgrade prema gradskom okruženju, ali i prema istorijskom kontekstu, a drugi same unutrašnjosti zgrade, odnosno njene glave instalacije i podne postavke.

U tekstu "O drugim prostorima" Fuko neposredno povezuje heterotopiju sa pozorištem. „Heterotopija ima moć da na jednom stvarnom mestu postavi u uporediv odnos različite prostore i mesta koji su međusobno nespojivi. Tako se u pozorištu, na pravougaoniku pozornice, smenjuju nizovi mesta koja su jedna drugima strana…“ Pozorište kao heterotpija kombinuje više mesta na jednom, čini ih zamenjivim u smislu da se dva različita prostora susreću i menjaju jedan u drugi, kao na primer fizički prostor u imaginarni i obrnuto. Heteritopija upućuje na to da se pozorište sastoji od kombinacije dva različita prostora: stvarnog prostora publike i virtualnog prostora scene. „Kada predstava počne, virtualno postaje stvarno (dok stvarno nestaje); kada se predstava završi, dešava se obrnuto i vraćamo se u takozvanu stvarnost.“

To se može pokazati i na primeru odnosa gledališta i pozornice. Tradicionalni raspored pozorišnog prostora u kome publika približno iz iste pozicije posmatra dramsku radnju na pozornici, primenom pojma heterotopije mogao bi da se transformiše u pozorišni prostor u kome su položaji publike i izvođača zamenjivi i višeznačni. To bi moglo da odgovara sve većoj ulozi pozorišnog eksperimentisanja, razgradnji i transformaciji klasičnog pozorišnog prostora u kome su gledalište i pozornica jasno odvojene celine. Umesto toga, sa pojmom heterotopije moguće su različite kombinacije auditorijuma i scene, tako da različiti gledaoci iz različitih pozicija vide scenski događaj, kao na primer u slučaju „otvorene pozornice“, okružene pozornice, studio-pozorišta ili koncepta totalnog pozorišta. Kada je pak reč o formi i strukturi pozorišnog objekta, onda bi se moglo govoriti o prilagođavanju pozorišnoj nameni arhitektonskih objekata druge namene, o relativizaciji pojma pozorišne zgrade ili o tome da sama pozorišna zgrada svojom spoljašnjom formom budi slobodne asocijacije nezavisno od njene primarne namene. U tom pogledu, pozorišni prostor, stuktura i forma pozorišnog objekta mogli bi da se transformišu i menjaju u zavisnosti od stvaralačke imaginacije arhitekata i pozorišnih ljudi, ali i publike i socijalnog konteksta.

Takav odnos prema pozorišnom prostoru nije samo stvar ni čisto arhitektonske ni čisto pozorišne struke. On ima mnogo širi smisao. On se odnosi na odnose moći i vladavine u društvu, na raširene poretke dominacije u kojima posebne marginalne i diskriminisane grupe ne samo što ne mogu da ostvare nego ne mogu ni da iskažu svoje pravo na postojanje. Pozorište kao heterotopija ima smisao i socijalnog otpora prema vladajućem poretku društvene dominacije, ono je oblik alternativnog poretka koji se ironično i subverzivno odnosi prema postojećim odnosima moći u društvu.

 

Autorka je diplomirani arhitekta iz Beograda