Estetika

Grafički turizam u Budimpešti

Ana Radovanović

U centru Budimpešte, jedna šestospratna, velelepna zgrada krije galeriju blaga u kome bi se većina grafičih dizajnera osećala kao u zemlji čuda.

U pitanju je Budapest Poster gallery, prodajna galerija originalnih postera mađarskih autora, iz prošlog veka.

Nakon slučajnog otkrivanja galerije na mreži, zakazala sam sastanak putem elektronske pošte. 

Budući da galerija poseduje veliku kolekciju, a otvorena je samo radnim danom, nisam želela da moju posetu prepustim slučaju, te sam u najavi precizirala koje postere bih želela da vidim, odnosno sa radom kojih autora bih želela da se upoznam.

Falki Miksa Utca (ulica) je puna antikvarnica, izloga krcatih procelanom, srebrom, nameštajem i sl. Neretko izlozi imaju i natpise na ruskom, što upućuje na interesnu grupu klijentele (nešto kao bilbordi na crnogorskom primorju). 

Dok sam stajala ispred ogromnnih, crnih vrata ispred broja 28 i pokušavala da otkrijem koji kôd je potrebno ukucati kako bi se ona otvorila, gospodin sa šeširom i a la parisienne šalom oko vrata, preduhitrio me je i pozvonio na interfon. Ispostavilo se da idemo na isto mesto, te da je on jedan od klijenata galerije koji je došao da preuzme naručen(e) poster(e). 

Galerija je osnovana 2010. godine, od strane sociologa Adama Varkonjija, koji je u tom trenutku imao samo dvadeset i pet godina. Galeriju i prateći sajt, vode Aniko Katona i Varkonji. Kolekcija sadrži oko 2000 postera, mahom iz perioda 60-ih i 70-ih godina, kao artefakti koje je na trenutnom tržištu najlakše pronaći. Međutim, tu su i avangardni plakati ili čak oni sa kraja 19. veka. Osim plakata koji su pretežno mađarskog porekla, galerija u ponudi ima i knjige i druge dokumente od istorijske i umetničke važnosti. Cene se kreću shodno raritetnoj vrednosti umetnine, od nekoliko desetina do nekoliko hiljada američkih dolara. 

Svakako se ne može iščitati precizna istorija mađarskog plakata na osnovu trenutne kolekcije galerije. Posetilac je u prilici da vidi samo one plakate koji su deo kolekcije u datom trenutku. Njen se sadržaj iznova menja i obnavlja, te je suprotan muzejski pripremljenoj kolekciji koja bi dala sveobuhvatni prikaz. Uz dovoljno sreće ipak, naićićete na par reprezentativnih primeraka datog autora, dobi i sl. Čak i bez takve fortune, moguće je uočiti najznačajnije karakteristike kompleksne vizuelne istorije mađarskog plakatnog stvaralaštva. 

Na prvi pogled, odmah je jasno da su postojale dodirne tačke između domaćeg (jugoslovenskog) vizuelnog jezika i jezika našeg severnog suseda. Uz obavezni period socijalističkog realizma, nailazimo na odvajanje od tradicije, elemente modernizma, hipi kulture itd. Daljom analizom uviđamo pojedine razlike i odstupanja od zajedničkog paterna. 

U okviru galerijske kolekcije, moguće je izdvojiti nekoliko tematskih celina. Među njima, prepoznajemo propagandne ratne plakate, zatim socijalističke propagandne plakate za događaje od nacionalnog značaja (petogodišnji plan, dan državnosti i sl.), plakate za sprovođenje državnih akcija za očuvanje moralnih vrednosti, bezbednonsti i higijene (higijena čoveka i okoline, protiv pijanstva itd.), plakate za sportske događaje, sajamske manifestacije i godišnje umetničke izložbe, filmske i pozorišne plakate, plakate sa komercijalnim temama i drugo. 

Mađarska je uz zvanični real­socijalizam, paralelno (i unakrsno) gradila i vizuelni jezik sa zapadnim influencama. Do informacija o vizuelnom svetu izvan mađarskih granica, prvenstveno onom zapadnom, dizajneri su često dolazili prelistavajući časopise i kataloge koji su im bili dostupni u Klubu umetnika. 

Slično jugoslovenskim umetnicima, mađarski autori su često radili za državu, te za njene potrebe kreirali prepoznatljivi propagandni materijal u duhu socijalističkog realizma: monumentalni prikazi snažnih figura radničke klase, ozarenih lica, punih poleta i optimizma, uz nezaobilazne simbole čekića, zvezde petokrake i sl.

U odnosu na jugoslovensku scenu ranih pedesetih godina, mađarska scena grafičara uživala je već višedecenijski status institucije. Centralna oglašivačka kompanija (Budapest Székesfőváros Hirdető Vállalata) osniva se 1911. godine, a 1934. izdaje brošuru pod nazivom „10 zapovesti dobrog plakata“.  

Prvobitni Fakultet za umetnost i zanate, osnovan 1870. godine u Budimpešti, prerasta u Fakultet primenjenih umetnosti. Sa druge strane, po uzoru na Bauhaus, u Beogradu se Akademija za primenjenu umetnost osniva tek 1948. godine. Stoga, govorimo o nešto različitom nivou samosvesnosti društva o rasprostranjenosti discipline grafičkog dizajna.

Još od vremena Tuluz Lotreka i Marsela Dudoviča, usled neoformljenog pojma i discipline „dizajna“, plakate su najčešće radili slikari, arhitekte i sl. Tako pedesetih godina u Jugoslaviji, govorimo o grupi umetnika poput hrvatske grupe EXAT 51. Ne razdvajajući čistu od primenjene umetnosti, oni stvaraju plakate,  etikete i omote za proizvode domaćih fabrika. U Mađarskoj pak, nailazimo na grupu Papp koji sebe nazivaju umetnicima, ali se bave isključivo disciplinom koja će kasnije dobiti ime grafički dizajn.

U Mađarskoj, konkursi za plakate, uz propratne izložbe organizuju se već od kraja 19. veka. Plakati su česta sekcija pojedinih većih izložbi i manifestacija. Od 1955. godine, Nacionalni salon počinje da priređuje redovne godišnje izložbe plakata, uključujući i onu 1956. godine, koja će doneti sasvim nova stremljenja u vizuelnom izrazu, daleka od uobičajenog socijalističkog realizma. Iste godine i na istom mestu, održana je i izložba poljskog plakata.

Kako u Jugoslaviji, tako i u Mađarskoj, apsorbovanje zapadnih uticaja nije uvek značilo apsolutnu primenu celokupne ideologije nekog pravca. U opremi beogradskog festivala Bitef, te Majskih izložbi ULUPUDS-a, Slobodan Mašić koristi elemente švajcarske modernističke škole koje zatim prilagođava spostvenim etičkim i estetskim stavovima, odnosno sjedinjuje ih sa ličnom poetikom i filosofijom kolektivne sudbine i novih estetskih iskustava. Njegova tipografska rešenja, iako prate pravila minimalističke i ogoljene modernosti, uspevaju da donesu sasvim drugačiju atmosferu u odnosu na suzdržanu objektivnost koja karakteriše švajcarsku školu. Sa druge strane, mađarski dizajner Gabor Pap, osnivač grupe Papp, takođe je inspirisan akcentom koji švajcarska škola daje tipografiji, te geometrijskim formama i njihovim odnosima na površini. Svestan pravila švajcarske modernističke škole, zalaže se za „eleminisanje neprofesionalnih i nepotrebnih asocijacija i simbola“ u kreiranju logotipa, koji bi trebalo da bude tako napravljen, da može da izdrži zub vremena i „najduže karijere“. Ipak, lirska atmosfera koja je sveprisutna u mađarskom plakatu, često ne zaobilazi ni Papova grafička rešenja. On ipak ne robuje isključivosti modernističke škole, koja nameće minmalizam, objektivnost i korišćenje sanserifnog pisma. Nakon što je napustio socijalistički realizam, ilustraciju i figurativnost, Pap geometrijskim odnosima stvara kontrastne površine, brojke i tekst tretira kao geometrijska tela i daje im puno prostora. Međutim, u svojim tipografskim rešenjima, on rame uz rame smešta sanserifno pismo uz serifno, pa čak i kaligrafsko.

Zanimljivo je da su zapadni uticaji op­arta, pop­arta, psihodelične i bit kulture evidentno imali svoje poklonike, dok su elementi švajcarske škole, odnosno internacionalnog stila bili teže vidljivi u radovima drugih autora izvan grupe Papp. Čak i oni plakati koji sadrže elemente konstruktivističkog nasleđa Lajoša Kašaka i njegovih avangardnih kolega, umesto ka pročišćenom i hladnom internacionalnom stilu, zapravo više naginju ka mlakoj dekoraciji. Kao da je jedina dozvoljena alternativa tradicionalnističkom hiper­realističnom pristupu bila lirska dekoracija. Ono što jeste zajednička tačka mnogim autorima, bez obzira da li su radili plakate za državu ili u komercijalne svrhe, jesu kolaž, figuracija, karikatura i ilustracija. Plakate često krase stilizovane figure, kolažne kompozicije različitih materijala i živopisne i jarke boje. Mnogobrojni načini prikaza čovečje figure, mogla bi biti tema za sebe. One su svedene, geometrizovane, ekspresivne, monumentalne, realistične...

 
Još jedna zanimljiva pojava u mađarskom miljeu grafičkih dizajnera, jeste veliki procenat ženskih autora i umetničkih parova. Među njima: Magda Vorošmarti, Krešenca Zelenjak, Margit Šandor, Filo, kao i parovi SoKy (Laslo Sos, ­ Éva Kemenji), RevešVigner i Gita Malaš i Hana Daloš. 

 

Izvor: designed.rs