Estetika

Umetnost i ja

Gala Čaki

Odnos umetnosti i mene je uspostavljen u vidu stvaranja, tačnije pokušaja stvaranja, s ozbiljnom intencijom da postane umetnost. Zašto likovno delo? Jedino kroz likovno delo mogu da budem vođena sopstvenom individualnošću. Verujem da je likovno delo poniklo u duhu, da se nalazi na višem stupnju u odnosu na ma koje delo prirode, te je stvaranje istog ekvivalentno mom verovanju da sam sposobna da stvorim sopstveni sistem bivstvovanja, suprotan postavljenom. Likovno delo jeste čulno, ali postoji radi nečeg nečulnog, radi duha koji oseća svoju potrebu, kao nedostatak sopstvene egzistencije.

Moja dela se mogu podvesti pod vrstu shematskog izražavanja mog unutrašnjeg života u svoj njenoj dramatičnoj turbulenciji. Na ovaj način oni postaju sveti prostor, svetilište u kojem moj ego može da povrati dubinu i kreativnost, koju sam izgubila u svetu.

Snagu crpim iz nezaboravljanja i sposobnosti da zamislim mnogostruku istovremenost sudbina. Prisutnost težnje ka shvatanjem umiranja što beskrajno traju oko nas, sve te živote koji su pritajene smrti, jeste ono što me navodi na stvaralaštvo. Postavljeni život je jedino moguć zahvaljujući popuštanjima i propustima našeg pamćenja. Moj imaginarni život jeste stvaranje živog pamćenja, u kome čuvam sveukupnost pretrpljenih muka. Imaginacija jeste plod mene kao monstruma emocija. Kao takva ona mora da se kreće ka potvrđivanju svih muka i svih zebnji datog trenutka. Da li ću izdržati taj teret? Moram.

Prisutnost paničnog straha jeste vidljiva u mom stvaralaštvu, ali ne kao proisteklo iz određenog viđenja sveta, već iz grčenja puti i tmine krvi. Moje carstvo jeste carstvo mog “ja”, a spasenje se ne može postići pomoću svog “ja”. Što više pokušavam da se otrgnem tog sloja mog bića, koji je satkan od muka i patnje, imam osećaj da više tonem u njega. Da li će me radoznalost odvesti do najdubljeg sloja mog bića? Hoće. Neću voleti sebe tada, osećam.

Moja dela me otkrivaju meni samoj, ovaploćavaju i osvetljavaju moje tajne. Kretanje ka sebi kao ka konačnom cilju jeste esencija mog rada. Stvaralac je sa-borac, sa-igrač, on je posrednik, koji uspostavlja odnos. Odnosi koje ja uspostavljam sa ljudima, koji više fizički ne postoje na ovom svetu, su nemogući u stvarnosti. Takvi odnosi su mogući jedino unutar mog likovnog dela. Trenutno me dotiče Emil Sioran, rumunski filozof, sa sistemom razmišljanja koji me opseda. Zahvaljujući njemu ja dobijam odgovore na moja postavljena pitanja. Taj odnos Siorana i mene je više od doticanja. Ljudi poput njega prodiru u mehanizam mog pogleda na svet, kako bi me učvrstili u odbijanju i nepristajanju na postavljenu stvarnost. Bez ovog mislioca mislim da nikada ne bih postala svesna svojih jada i obaveze da im se posvetim.

Cilj mog rada je dovođenje u pitanje logike stvarnosti, a to ukazuje na svest o drugoj stvarnosti. Svojom umetničkom sintezom ja nastojim da ostvarim novu, različitu, do sada neviđenu stvarnost - plemenitu, senzibilnu, uzbudljivu i visoko estetizovanu. Taj svet je moguće stvoriti kroz ambijentalnu instalaciju, koja je sačinjena od vizuelnih i auditivnih jedinki visokih zahteva. Posetioci bivaju uvučeni u to ostvarenje, postaju deo njega, kako bi izašli emotivno obogaćeni. Ulazak u moj svet jeste moja igra, sačinjena od uljanih slika na kojima su predstavljeni ljudi kojih više nema na ovom svetu, svetlosti kojom prikazujem nepredstavljive odnose njih i mene i zvuka koji jeste odraz mog stanja.

Cilj se ogleda u uvećanju moći izbora i smanjenju determinizma na svaki mogući način. Protivljenje ograničenjima prirode je najdublji izraz ljudskog duha, kojim stvaralac pretvara sudbinu u lepotu. Tragedija je ta koja podučava pojedinca da misli sopstvenu slobodu i da na toj osnovi dela. Estetska dijalektika pomiruje sudbinu i lepotu, te zato lepota ima tragičnu auru, a uživanje publike u njoj način je prihvatanja sudbine bez očajavanja.

 Autorka je akademska slikarka iz Novog Sada