Estetika

Lepo lice Srbije

Autor: Bojan Tomić

Aleksandra Radonić, intervju

Pre nego što vam predstavimo Aleksandru Radonić dozvolite mi jedan sasvim ličan uvod u razgovor s njom. Obavezi da napravim intervju sa Aleksandrom za Novi Polis pre bilo kakvog mišljenja prethodilo je osećanje. Osećanje zadovoljstva što će jedno poznanstvo koje je imalo neke svoje čudne putanje i sasvim neočekivane stanice dobiti priliku da se predstavi i čitaocima ovog portala. Za ime Aleksandre Radonić sam prvi put čuo 2008. godine, kao čitalac „Srbije-Nacionalne revije“. Ovaj sjajni, luksuzni magazin je raspisao foto konkurs „Lepo lice Srbije“ i Aleksandra Radonić je dobila prvu nagradu.  Nekoliko godina potom, prvi put sam imao priliku da pogledam njene fotografije koje su na mene ostavile snažan utisak. Sasvim slučajno, negde u to vreme, susretali smo se u internet hodnicima, uglavnom na stranicama posvećenim Milošu Crnjanskom. Veliko poštovanje i ljubav prema najvećem srpskom piscu koju oboje gajimo bila je polazna tačka za poznanstvo koje je, kako sam kasnije mislio, mogao udesiti samo „komedijant slučaj“. I sve kasnije, njena prijateljska podrška ideji Novog Polisa, i niz drugih situacija samo su usputne stanice na kraju jedne faze ovog puta, na stranicama ovog portala. Last, but not least, i ovaj nekoliko puta odlagani razgovor vodimo na 37-godišnjicu smrti Miloša Crnjanskog, što nije sasvim lišeno izvesne simbolike.

Dakle, Aleksandra Radonić; fotograf, autor više samostalnih izložbi i dobitnica mnogih nagrada za svoje radove,pisac kratke proze, prevodilac, ilustrator knjige "100 Beautiful Things About Cremona", graditelj violina, kavalistkinja, i još mnogo toga. Aleksandra, lepo lice Srbije.

Pre svega, Aleksandra, dobro došla u Srbiju! Novi Polis ima izuzetnu čast da te ovim putem predstavi našim čitaocima. Doduše, nije te lako predstaviti ukratko; gore navedene aktivnosti govore o neobičnoj svestranosti tvoje ličnosti koja time izmiče jednostavnoj karakterizaciji. Za početak, pitanje se nameće samo od sebe: odakle crpiš energiju da se baviš tolikim, u ponečemu sličnim, ali i donekle raznorodnim stvarima?

Bolje vas našla! Energija je u meni i teži da se otelotvori na razne načine i u raznim oblicima pa otuda se pronalazim u mnogim projektima. Mnogo toga me interesuje, moj um i duh su stalno gladni, što ne znači da sam hiperaktivna, naprotiv, veoma sam smirena i puštam da sve teče svojim tokom, ne volim da silim stvari, ali volim da ih poguram dokle god vidim da ima smisla truditi se oko nečega. Dakle, prvo treba da razumem nešto pa se onda upuštam. Što opet ne znači da nisam avanturističkog duha, nego da ne radim stvari zabave radi.
 

Kada si počela da se ozbiljno baviš fotografijom? Sećaš li se onog prvog trenutka kada su tvoji radovi počeli zadobijati ozbiljnu recepciju? Verujem da su mnogobrojne samostalne izložbe(Soresina, Kremona, Bazel, Srbija...) i mnoštvo prestižnih nagrada samo trasirale tvoj put kao neki tvoj osnovni izraz, neku primarnu vokaciju koja se izražava kroz sasvim osobenu poetiku?

Oduvek sam ozbiljno fotografisala tj. nikada mi fotografisanje nije služilo da se zabavim. Počela sam da se posvećujem fotografisanju krajem srednje škole, a tokom studija moje radove su primetili uticajni galeristi iz Londona i Italije pa su tako krenule i prve izložbe. Sve izložbe su bile samostalne, 15-ak u inostranstvu i jedna u Srbiji. Ne volim da izlažem svuda i biram galerije u kojima ću se predstaviti. Nikada mi cilj nije bio da izlažem po galerijama, niti da prodajem fotografije. Online galerija mi je bila dovoljna, zaista. Ono što me ispunjava je kada dobijem povratnu reakciju od posmatrača. Zadovoljstvo pronalazim kada vidim da se ostvarila komunikacija moje fotografije i onoga koji je posmatra, to znači da sam uspešno uspela da svoje emocije pretvorim u slike, i da nisam sama u tom svom doživljaju sveta. Osetiti da sam deo nečega većeg, tajanstvenijeg što daje smisao svemu.
 

Kada je o poetici reč, kao što sam u uvodu i rekao, tvoje fotografije su na mene ostavile zaista snažan utisak. Možda i ponajviše zbog izvesnog dvojstva, antinomičnosti, koje u tvom slučaju nije antagonizirajuće, nego se negde sastavljaju i mire u jednoj potpuno skladnoj celini. Naime, tako sam posmatrao npr. tvoje fotografije starih ljudi, seljaka u Srbiji koje nose neku neverovatnu životnost, neku vedrinu koja je potpuno preobražujuća po onoga ko posmatra te ljude čiji su životi sve, samo ne laki. U tom slučaju, i tvoj objektiv kao da je prirodni deo tog okruženja, samo izraz te vedrine koja se tako blagodatno izliva. U isto vreme, vraćam se na antinomičnost, tvoje fotografije npr.vojvođanskih predela, kuća, ritova, onih strašila po poljima ili napuštenih čamaca , nose neko breme tuge, melanholije, nečeg što gotovo implicira besmislenost svih naših poduhvata, uzaludnost svega na ovome svetu. Ali i tada tvoj objektiv nije nešto spolja unešeno, već učesnik i svedok tih gorkih trenutaka koje zaustavljaš. Grešim li kada na ovaj način tumačim tvoje fotografije?

Ta svetlost u tami koja zrači kroz osmehe napaćenih ljudi je slika njihove unutrašnje jačine, slika borbe za opstanak, slika zdravog čoveka. Oni će uvek biti moja inspiracija i zvezda vodilja u teškim trenucima. Ne posustati nikada, izgurati do kraja s osmehom na licu, jer život je nešto više od svega što možemo znati. Drugi opus mog rada je slika prolaznosti svega materijalnog. Tu spada sve ono što gradimo misleći da će produžiti naše bivstvovanje. Zatim slede slike predela u kojima sam se u potpunosti stopila s okolinom. S vremena na vreme pobegnem negde daleko od gradova i buke i dopuštam sebi da se osetim delom te savršenosti zvanom Priroda i tad opet postanem svesna koliko je malo potrebno za ljudsku sreću...

Jednom si mi pomenula veliku disproporciju u inspiraciji za fotografisanje koju pronalaziš kada si u Srbiji i u Kremoni, u kojoj živiš? Kako to objašnjavaš, da li to pulsiranje naše čudne istorije, neobične (meta)geografije(Istok Zapada ili Zapad Istoka, kuća nasred puta...) toliko nalazi odjeka u tebi?

Moji koreni su u Srbiji, stablo je tamo formirano, a sada širim grane. Preko korena se hranim, moje prirodno tlo me stalno opominje. Osećam odgovornost prema prošlosti, ali i prema budućnosti. A u svetu, gde god odem, ja ću uvek biti stranac. Sada živim u Kremoni. Taj grad ima posebno mesto u mom životu i u projektu na kom trenutno radim moći ćete o tome da vidite i pročitate.

Da, trenutno radiš na jednoj monografiji koja će predstaviti 100 najlepših mesta u Kremoni. Reci nam nešto više o svojoj ulozi u tom projektu i kada se očekuje izlazak?

,,Mesta biraju nas", kaže Nik Kejv. Duboko verujem u to i sada otkrivam zbog čega me je Kremona uzela u svoje naručje. U ovoj knjizi nalaze se moje fotografije i tekstovi u vidu kratke proze i poezije nastalih u Kremoni ili neposredno vezanih za moj život u tom gradu. Kremona mi je dala puno i sada ja želim da dam nešto njoj.
Trebalo bi da knjiga na proleće izađe iz štamparije. 

Što se tiče same tehnologije stvaranja fotografija, kako gledaš na odnos kvalitativnog, stvaralačkog i kvantitativnog, inflacije „fotografa“ koji svakog dana nešto „beleže“? Počelo je sa idiot foto aparatima koji su svojim korisnicima (rekao bih, sa istim prefiksom) omogućili simulakrum stvaranja, nastavilo se sa turistima koji ne gledaju u svod Sikstinske kapele već ga fotografišu, završava se da svaki posednik pristojnog mobilnog telefona misli da ima jedinstven, neponovljiv osećaj za fotografiju.

Kao i u svakom zanatu, postoje oni koji umeju da ga uspešno obavljaju i oni koji to misle da umeju. Oni koji imaju istinsku potrebu, oni koji rade nešto iz čiste ljubavi, a ne iz materijalnog interesa, obavljaće to na jedini ispravan način i to će i drugi moći da osete i uspeh je neizostavan. Još jedna bitna stvar je imati samosvest, dakle razumeti zbog čega se bavimo nekim poslom. Imati cilj, još ako taj cilj nije sebično propagiranje sopstvenog ega, onda je to prava stvar. A to što masa voli da radije fotografiše stvari, a ne da se bavi njima, odraz je odsustva ispravnog vaspitanja i obrazovanja.
 

Ništa manje važan deo tvog života je izrada violina. Kako je sve počelo, kada se probudilo ono demijurško u tebi?

U unutrašnjosti jedne stare laute urezane su reči:

Bio sam živ u šumi
Isekla me je okrutna sekira
U životu bio sam tih
U smrti slatko pevam

Odrasla sam uz muziku i priče o mom dedi koji je sam pravio sebi instrumente. Oduvek sam se divila ljudima koji s ljubavlju sviraju i onima koji imaju tu sposobnost da tiho drvo preobrate u živo drvo, drvo koje ume da nam pripoveda. A onda, iznenada, jednoga dana sam dobila poziv da izlažem svoje fotografije u Kremoni. ,,Ono za čime tragaš, traga za tobom" (Rumi) i tako smo se konačno pronašle, Kremona i ja. Tamo sam otkrila da se i u meni krila ta strast za stvaranjem instrumenata, pre svega violina.

Ako sam dobro zapamtio, rekla si mi da samo u Kremoni postoji preko 300 majstorskih radionica za izradu violina? Izuzetna tradicija?

Kremona je grad u kojem je forma violine koju danas poznajemo dostigla svoj vrhunac, zato je često nazivaju gradom u kom je rođena violina. Tamo se aktivno živi istorija stvaranja violine. Svuda su violine, spomenici graditeljima violina, muzeji instrumenata, ceo svet dolazi ovde da nauči zanat, ali i da nauči da svira jer ovde žive i rade neki od najboljih učitelja. Baš zbog te velike konkurencije samo najsposobniji uspevaju da se istaknu. Lako je istaći se u gradiću u kojem postoji jedan ili dva graditelja violina, ali istaći se tamo gde ih je preko 300, pravi je izazov. Nedavno je jedna važna izdavačka kuća iz Kremone objavila knjigu o ženama graditeljkama violina u Italiji, u kojoj su i meni posvetili strane i na čijoj naslovnoj strani su objavili moju fotografiju na kojoj se vidi kako rezbarim glavu violine.

Ovih dana se zbio važan događaj: tvojim rukama napravljena violina imala je premijeru, violinista Manriko Padovani je odsvirao prve taktove na njoj. Uzbuđenje, pretpostavljam, veliko. Utisci, kako Padovanijevi, tako i jedne sada prave, pravcate Woman violin maker?

Dok smo pregledavali video snimke načinjene u glavnoj sali Muzeja Violine, Manriko je izjavio: ,,Čini mi se da slušam mog Stradivarija"! Manriko Padovani je prvi švajcarski violinista koji je svirao sve Paganinijeve sonete. Vlasnik je violina čija vrednost raste iz dana u dan. Svirao je Stradivarijevog Jupitera, a trenutno svira Vijomovu violinu. Zainteresovan je da postane vlasnik moje, ali ne želim da je prodam!

Ostaje mi samo da ti poželim da ova prva violina dobije u budućnosti još mnogo braće i sestara ispod tvojih prstiju, da, recimo, napraviš svoju monografiju „100 najlepših mesta u Srbiji“, i svaku sreću na ličnom planu. Aleksandra, hvali ti na intervjuu za Novi Polis...

Hvala ti! Trenutno radim na drugoj violini, kao osnovu odabrala sam model Gvarnerija jer sam inspirisana njegovom buntovničkim temperamentom. Priča se da je neke violine naravio dok je boravio u zatvoru. A obećavam da ćete i videti moju veliku knjigu o Srbiji. Sve u svoje vreme!