Estetika

"Stvoriti vizuelni jezik kojim će drugi ljudi komunicirati"

Jaime Garcia, School of Visual Arts, NYC

Jaime Garcia, pomoćnik direktora za prijem studenata prestižne Škole za vizuelne umetnosti (School of visual arts - SVA) iz Njujorka održao je 3. aprila javno predavanje u Novoj Iskri. Garcia je boravio u Beogradu povodom projekta "Slike iz podzemne" koji je predstavljen od 3. do 24. aprila u Knez Mihailovoj ulici. Predavanje Jaimea Garcia u Novoj Iskri bilo je posvećeno ciklusu postera "Slike iz podzemne" i Školi za vizuelne umetnosti. Izložba "Slike iz podzemne" je post festum događaj međunarodne konferencije (Grafički) Dizajner: Autor ili univerzalni vojnik. Podnaslov izložbe je "Plakati iz metroa njujorške Škole za vizuelne umetnosti od 1947. do danas". U pitanju je izbor 58 postera koje od 1947. kreiraju autori iz SVA, a izlažu se u ogromnom sistemu njujorškog metroa. Plakati na ovoj izložbi pružaju tek letimičan uvid u istoriju SVAi kolektivni talenat predavača sa ovog prestižnog fakulteta za dizajn, ilustraciju i fotografiju. Izložbu organizuju NVO Blokovi, Kulturni centar Beograda i Fakultet za medije i komunikacije, uz podršku Beogradske tvrđave i Mirko Ilić Corp. iz Njujorka.

School of Visual Arts ima zavidnu istoriju koja traje više od 65 godina. Da li bi mogli da ukratko opišete putanju koju je škola prošla kroz decenije? Koji su neki od bitnijih tenutaka i na koji način se škola transformisala u ovom dugačkom periodu?

Školu su osnovali Silas Rhodes i Burne Hogarth, autor čuvenih stripova o Tarzanu. Dvojica sinova gospodina Rhodesa i dalje su na mestu potpredsednika i predsednika škole. Njihova ideja bila je da se oformi institucija koja će imati jedinstvenu viziju kada je u pitanju obrazovanje kreativaca. Počeli su u jako malom formatu, sa fokusom na strip i ilustraciju. Škola je, na neki način, bila namenjena povratnicima iz Drugog svetskog rata koji su imali talenta za rad u domenu ilustracije i oglašavanja, ili u polju rada na stripu. Cilj je bio ponuditi im resurse da razviju taj skup veština. Od tada, program škole se značajno uvećao. Počelo je sa 9 profesora i 30-ak studentata, a danas imamo 11 diplomskih i 21 master smerova, sa oko 4.000 studenata. Poslednjih nekoliko godina svake godine se dodaje jedan master program. Ovi programi pružaju obrazovanje koje je vrlo specijalizovano, što se posebno odnosi na četvorogodišnje osnovne studije. Studenti biraju SVA i zbog naše povezanosti sa Njujorkom, veoma smo uključeni u sve što grad ima da pruži. Svaki odsek ima veze sa odgovarajućim partnerima koji se bave poslom koji je relevantan za određeni smer. Njujork kao velika kuturna, umetnička i medijska prestonica ima puno toga da pruži, ali bih rekao da naš najveći potencijal leži u predavačima.

Pominjete profesionalni i komercijalni aspekt i specijalizovane kurseve. Da li je cilj SVA da pripremi studente za profesionalne aktivnosti koje ih očekuju posle završetka studija kroz svojevrsni preduzetnički pristup?

Bilo je dosta noviteta u razvoju modela koji škola koristi, posebno tokom poslednjih godina. Razmišljamo o tome šta jedan student umetnosti treba da prođe u svom obrazovanju, u procesu razvoja svoje kretivnosti ali i određenog seta praktičnih veština. Takođe se trudimo da im objasnimo da je boravak na SVA tek početak, i da moraju da uporno grade veze i mreže ljudi sa kojima u budućnosti mogu da sarađuju. To je jako bitan aspekt. S obzirom da smo u Njujorku, raznovrsnost naših predavača je naš najveći potencijal. Imamo oko 1,100 predavača koji su istovremeno profesionalno aktivni. Oni dovode ljude iz posla na školu, poseduju praktično znanje i podržavaju studente treće i četvrte godine da izađu iz zatvorenog sistema kakav je obično škola, i da realizuju stažiranja, učestvuju u projektima… Takođe volontiraju i rade pro bono, jer na taj način upoznaješ ljude koji te mogu angažovati u budućnosti. Ovaj proces je različit na svakom smeru, s obzirom i da se te sfere profesionalnog delovanja pomalo razlikuju.

Da li postoje interdisciplinarni projekti u kojima sarađuju studenti različitih smerova, neka vrsta međusektorskog pristupa?

To obično i jeste namera studenata kada stignu na SVA, posebno onih koje su prethodno učili u kampusima gde su različite discipline fizički razdvojene, ali su u neposrednoj blizni. Zbog urbane strukture Njujorka, naša škola je rasla i sada se prostire na više objekata koji su rasuti po Menhetnu - Lower East Side, East Village, Chelsea - a ova susedstva su prava mesta na kojima želiš da budeš ako si student umetničke akademije. Galerijska scena se stalno kreće na ovim relacijama, i konstantno ima novih inicijativa. Na SVA imamo 11 različitih odseka, i njihove vođe koji žele različito iskustvo za svoje studente. U izvesnoj meri, ovo udaljava studente od onih koji su na drugim smerovima, ali većina poslova za koje se specijalizuju ne zahtevaju od autora da se bave sa dve stvari istovremeno. Specijalizacija je ono što će imati primenu u poslu. Ono što je najbliže nekoj vrsti interdisciplinarnog programa je smer Visual and Critical Studies, koji dozvoljava studentima da izaberu bilo koji kurs sa bilo kog smera koji SVA nudi.

Da li ima mnogo izazova u vođenju jedne ovakve visoko-školske ustanove, ili je modularna organizacija kurseva način da se lako organizuju i povežu smerovi?

Ono što sam i lično iskusio tokom poslednjih 15 godina koliko sam aktivan u okviru SVA, je da ljudi koji vode školu očigledno svo poverenje ukazuju šefovima odseka. Imamo 21 odsek na master nivou, a vođe tih odseka struktuiraju kurikulum na osnovu dužine programa. Isto se dešava i na nižem, fakultetskom nivou - studiji se menjaju iz godine u godinu, na isti način na koji se menjaju aspekti profesija i razvija tehnologija. Vođe smerova imaju priličnu "moć" da angažuju ljude koji su uspešni u onome što rade i koji, po njihovom mišljenju, rade nešto zaista posebno od čega studenti mogu imati koristi. Istovremeno, oni i uklanjaju kurseve koji nisu aktuelni, ili su izgubili na relevantnosti. Na primer, fotografija se danas uglavnom radi digitalnim tehnologijama, posebno u medijskoj sferi. Tako je pre dve godine vođa ovog smera anketirao studente kako bi saznao da li im je i dalje potrebna oprema za razvijanje analognog filma, kao i mračna komora za razvijanje fotografija. Zaključak je bio da je to nepotreban utrošak resursa, iako i dalje postoji izvesni misticizam oko analognih fotografskih tehnologija, a crno-bela fotografija je važna osnova. Sličan je slučaj i na odseku za film. Ipak, škola nije isključivo fokusirana na tehnologiju i prilagođavanje tim trendovima. To je jako moćan alat, ali naši vodeći profesori zapravo tragaju za zanimljivim misliocima koji su istovremeno aktivni i kao autori. Jako je važno dopustiti da svaki od ovih domena evoluira na svoj način. Moje fakultetsko iskustvo je sasvim drugačije od onoga kako to danas izgleda, i mislim da SVA prihvata i odgovara na te promene na vrlo pozitivan način.

Pominjete profesore kao najveću vrednost i potencijal na SVA. Da li bi mogli da kažete nešto o važnim autorima koji su tokom poslednjih decenija bili aktivni u okviru SVA, ljudi kao što su Milton Glaser, Mirko Ilić, Steven Heller… Kao i druge, mlađe kolege koje su se pridružile. Kako se taj osećaj važnog nasleđa oslikava u radu škole?

Ono što sam i sam iskusio na časovima - svojevremeno sam pohađao crtanje, štampu, fotografiju i mnoge druge - je da su pred vama pre svega profesori koji se jako, jako dugo bave svojim poslom. Ali pored svoje zanimljive i impresivne istorije, oni su vrlo savremeni, nisu zakačeni za tradicionalne metode. Otvoreni su za učenje od svojih mlađih kolega i zaista cene to iskustvo, ljudi kao što su Yuko Shimizu, Tim Davie ili John Ruggeri su prvobitno bili naši studenti koji su postali uspešni u onome što rade, tako da su ih profesori koji vode odseke pozvali da se vrate na školu kao predavači. SVA prepoznaje da mora postojati jak temelj koji pruža znanje i istoriju, ali i pružiti studentima razvoj umetničkih formi. Ali SVA u svakom slučaju nije klasična akademska institucija koja je zaglavljena u istoriji. Ne pristupamo dizajnu kao čisto komercijalnoj delatnosti, imamo kurseve iz domena društvenog dizajna, u poljima koja pružaju rešenja za probleme u našem okruženju, pre nego sa ciljem da se samo prodaju izvesni proizvodi. Fine Arts odsek se inspiriše vizijama gerila-umetnika i graffiti scenom Njujorka, ili akcije u polju "guerrilla gardening" u saradnji sa jednom biotehnološkom laboratorijom. Specifičan pristup koji ima SVA svakako ima svoje mesto u istoriji, sa ljudima kao što su Milton Glaser, Kevin O`Callahan ili Richard Wild, koji neprestano tragaju za novim licima i novim tehnologijama.

Kako bi opisali ulogu tehnologije u čitavom procesu, koja sve više zadire u polje dizajna?

Dizajn nije više posvećen statičnim slikama, ne bavimo se samo štampanim materijalom. Svaki mobilni telefon danas je multimedijalni uređaj koji može da emituje sadržaje. Tako i SVA uvodi dosta kurseva iz domena 3D-a, weba, video grafike i dizajna interakcija. Pre tri godine to su bili programi isključivo na master nivou, ali su se vremenom zbog objektivne potrebe spustili i na nivo osnovnih studija. Šefovi odseka tragaju za ljudima koji su već profesionalno uključeni u ova polja i  pozivaju ih da dođu u školu i podele svoje iskustvo. Imamo i predavače koji rade u kompanijama kao što je Google, što je jako bitan most sa industrijom. Neke od ovih velikih korporacija razvijaju brojne aplikacije koji su vezane za dizajn i medije, što je istovremeno i dobra i loša stvar. To su sve aspekti savremenog razvoja u polju vizuelnih komunikacija, i SVA definitivno prihvata tu realnost i otvorena je ka novim platformama.

Verovatno ste imali studente iz najvećeg broja zemalja sveta. Da li bi mogli da bliže objasnite proces prijavljivanja i selekcije? Da li je škola pre svega otvorena za one koji mogu da priušte ovu vrstu obrazovanja, ili ujedno i tragate za mladim talentima, bez obzira da li dolaze iz društvenih slojeva kojima je školarina nedostižna. Na kraju, ono što će zanimati i mlade kreativce u Srbiji, kakve su opcije u pogledu stipendija?

Selekcioni proces je sasvim drugačiji na osnovnom, fakultetskom (undergraduate) i master (graduate) nivou. Na osnovnim studijama uglavnom tražimo posvećenost i potencijal. Ako imate studente koji će u punoj meri iskoristiti resurse koje im pružamo - predavače, opremu, prostore, njujorško okruženje - onda će oni i biti uspešni u svom poslu. To je ono što nam je cilj. Ako niste spremni za ovu vrstu obrazovanja, ako je portfolio pomalo "tanak" i ako ne razmišljate ozbiljno o bavljenju umetnošću, onda je bolje razmisliti i ne zaletati se. Ako niste spremni, to neće biti dobro iskustvo ni za vas ni za školu. Verovatno nećete ni završiti četvorogodišnji program, imaćete nepotpunu diplomu i reference, a sva je prilika i dug za školarinu. Trudimo se da takve situacije izbegnemo na obostrano zadovoljstvo, da tako kažem. Očekujemo jake ocene u prethodnom školovanju, osećaj posvećenosti u portfoliju, talenat koji je otvoren za razvoj i fokus. Govorimo o mladim ljudima koji imaju 15 ili 16 godina, i zaista je impresivno videti koliko zrelo neki od njih razmišljaju, vrlo su određeni u svojim planovima. U današnje vreme dizajn, fotografija ili film su karijere koje nude zaista mnogo opcija za ljude koji žive u SAD. Na master nivou, stvar je posve drugačija i vrlo kompetitivna. U fokusu nam je neko ko već ima relevantnu diplomu, ali i profesionalno iskustvo. Ovi studenti dolaze na SVA da usavrše ono što već rade kao umetnici ili autori, i da svoj rad podignu na viši nivo. Dizajn smer nije orijentisan samo ka produkciji rada za klijente, već i da se razvijete kao autor, da radite na sadržaju koji je baziran na ličnim idejama. SVA vam pruža prostor i resurse da usavršite svoje koncepte i da ih pripremite za tržište. Tako da je to sasvi drugi nivo u odnosu na osnovne studije.

Od 2012. godine imamo i master programe po američkom sistemu, koji su u evropskim okvirima između mastera i doktorata. Prva godina je posvećena tome da se razbiju uvreženi pogledi na to šta može biti dizajn. Radi se dosta istraživanja koje je upućeno na to kako možete povezati ljude sa onim čime se bavite, da razvijate resurse koje ljudi mogu da koriste u svakodnevnom životu. Imali smo uspešne projekte studenata koji su, na primer, redizajnirali funkcionalne aspekte pakovanja za lekove, ili projekte vezane za transport i signalizaciju. Nedavno je nekoliko studenata razvilo projekat obezbeđivanja resursa za siromašne porodice koje žele da školuju svoju decu, kako ne bi ostali na nivou sitnih fizičkih poslova ukoliko imaju kapacitet za više obrazovanje. Pored svega toga, imamo brojne kurseve koji su posvećeni domenu kontinuirane edukacije, najviše u formi letnjih radionica koje su priuštive i traju daleko kraće od normalnih studija. Odsek za fotografiju vodi i Photo Global inicijativu namenjenu studentima iz inostranstva koji nakon godinu dana dobijaju sertifikat, a traga se za polaznicima koji imaju specifičan pogled u domenu fotografije. Postoji i izvesna podrška studentima na osnovnim studijama, pri tome 20% njih dolaze izvan SAD. Najviše ima studenata iz Koreje i Kine, s obzirom da evropsko obrazovanje i dalje nudi dosta besplatnih opcija. Oni mogu dobiti podršku u vidu stipendije za pola iznosa školarine. Na master nivou imamo brojne studente iz Evrope, no u tom domenu ne postoji opcija za stipendiju i konkurencija je zaista jaka.

U Beogradu ste povodom izložbe "Slike iz podzemne" u Knez Mihailovoj ulici, koja okuplja postere iz SVA projekta, koji su tokom niza godina izlagani u njujorškoj podzemnoj železnici. Da li je moguće sagledati ulogu SVA kao škole posmatrajući različite stilove vizuelnih komunikacija koji su prikazani, u rasponu od poslednjih nekoliko decenija?

Mislim da je odličan kontekst za izlaganje postera u Knez Mihaliovoj ulici, s obzirom da su oni živeli u stanicama podzemne železnice, u javnom prostoru. Izložba je tokom godina kreirana od strane profesora, tako da je u njoj sadržan niz vizuelnih pristupa, koncepata, boja i ideja koje su se razvijale. Naši profesori su autori koji su čuveni širom sveta, i to je ono u šta škola ulaže najviše novca. Oni su pozvani da kreiraju plakate koji na neki način komuniciraju ono što za njih znači SVA. Oni dolaze do vizuelnog jezika i koncepta, i na kraju ideje koja predstavlja taj cilj. Možemo sagledati zaista impresivan razvoj grafičkog jezika u Njujorku. Danas, sa svim sredstvima komunikacije koje imamo, ljudi stalno komentarišu specifičan vizuelni jezik koji zastupa SVA. Na jednom nivou, on kreira i vizuelnu kulturu samog Njujorka. Svi ovi ljudi konstantno redefinišu globalnu vizuelnu kulturu koju većina nas prihvata. Ponekad je to nedovoljno u prvom planu, ali ja se trudim da studentima prenesem svest o tome da je pred njima fenomenalan zadatak - da stvore vizuelni jezik kojim će drugi ljudi komunicirati.

 

Izvor: designed.rs