Estetika

Masimo Vinjeli

Slobodan Jovanović

Kada sam kao mlad student počinjao da ulazim u svet dizajna i vizuelnih komunikacija, malo mi je imena iz tog sveta bilo poznato. U stvari, nisam znao ni jedno. Protok informacija u to, sada davno vreme, je bio ravan nuli. Pogotovo u sferi dizajna, i to grafičkog. Produkt dizajn i arhitektura su imale svoje magazine kao Domus, Ottagono, Abitare u kojima je grafički dizajn provejavao kao nešto što je bilo usputna stanica u celom lancu dizajna. Malobrojne knjige koje su se teško nalazile u još malobrojnijim knjižarama koje su ih prodavale bile su mi nejasne tada. Vreme pre kompjutera, vreme pre interneta… Ha ha… Danas je teško i zamisliti da je takvo vreme uopšte postojalo. Tada je bilo moguće da jedna jedina stvar, jedan događaj utiče i promeni ugao gledanja na budući profesionalni razvoj.  Verujem da je to otvorenom, nepristrasnom i radoznalom umu moguće i danas ali sukcesija jakih nadražaja onemogućava jasan fokus i neophodno vreme kako bi se stvari slegle i shvatile.

Jedan od tih događaja je bila konferencija o dizajnu 1987. godine u Firenci gde sam tada živeo. Na scenu, za sto, su seli neki od najvećih dizajn umova svih vremena. Ettore Sotsass,… Massimo, Max Vignelli. Sećam se da sam u neverici gledao u ljude o kojima su nam profesori pričali i i čije smo radove poznavali sa crno belih fotografija iz novina, retkih tekstova o njihovom radu i postera i identiteta kojih tada nismo bili svesni da su kreirani da ih zavolimo. Doživljaj je bio naivno verovanje da su ti lepi znakovi, vizuali i sklad izrasli organskm putem iz neke lepe firme što je bio moj romantični doživljaj dizajna i umetnosti stvaranja korporativnih i nekih drugih identiteta.

Iskreno, nisam najbolje shvatao sve što su pričali i prikazivali ali strast koju su svi pokazivali dok su objašnjavali svoj rad je na mene prenela za mene do tada neverovatnu dozu energije i nekako presudila o mojoj budućnosti. Međutim, tada na scenu stupa Max Vignelli, jedan od osnivača Memphis Grupe, grafički dizajner, kreativni direktor, tvorac nekih od najpoznatijih identiteta današnjice kao sto je NYC Subway, Benetton, Bloomingdale's, Knoll, American Airlines i drugih naširoko poznatih znakova i kompanija i njihovih vizuelnih obeležja. Njegovo predavanje je bilo upravo ono što sam dizajn i komunikacija predstavljaju. Pojednostaviti kompleksne teme i učiniti ih jasnim najširem mogućem auditorijumu, Ili bar onome kome se obraćaš. Njegova Abeceda dizajna je bila upravo to - svođenje niza relativno apstraktnih tema i pojmova na slova abecede i kroz nekoliko rečenica dostupne potpunom laiku. (Bar mi je tada tako izgledalo). Pokušavao sam da se setim tema i pojedinosti ali mislim da to i nije toliko bitno kao činjenica da je taj jedan momenat u kome stojim pred nečim mnogo većim od sebe toliko bitno uticao na sve što danas radim. Verovatno je to iskustvo najbliže religijskom prosvetljenju vernika. Neverovatno je što tada nisam bio svestan da je upravo to, momenat odluke. U stvari, žao mi je što nisam bio svestan značaja tog trenutka, ali stalno vraćanje na taj specifični dan novembra 1987. godine, govori mi da treba ispitivati sebe, svoje granice i menjati stvari oko sebe.

Masimo Vinjeli je umro 28. maja 2014. i ovo je moje Hvala.

 

Izvor: designed.rs