Третирамо га као нешто одвојено од нас самих, недодирљиво.  

Многи су писали о Шобићу, наглашавали да је један од највећих губитака југословенске музике тренутак када је Шобић окачио „гитару о клин“. Ђорђе Балашевић је у том чину видио и лични пораз. У ствари, никада се истински нисмо запитали како је то када умјетник заувијек силази са позорнице. Беким Фехмиу је након свог иступа заћутао и Бранка Петрић је описивала да се он затворио у соби, дјеца би привирила на врата и видјела да он сједи и ћути.

Не могу да замислим како је то било код Шобића. 

Позорница на којој се нашао Шобић била је прилика да се комуницира са публиком, да публика може да осјети како она није само нијеми посматрач. Сваки слушалац пронашао је мјесто и добио простор да у себи пробуди оне племените особине, за које је потребна посебна гитара.

Пјесма „То сам ја“ појавила се 1975. године. Она је незванична студентска химна у Дубровнику. Они „савременији“ који воле Шобићеву музику исто тако преферирају „Ајшу“ и враћају се у студентске дане који нас љуљаше „као море барку“. Носталгично се враћамо тим љубавима, непроспаваним ноћима за карташким столом, ружним студентским собама. Свакако, неминован је компаративни фактор из његових пјесмама и садашњег времена. Уочили би да ту „десетку из другарства“ ријетко дајемо.

 Шобић је објавио два албума, „Ожиљак“ и „Умјесто глупости“. Трећи албум је био спреман, али он није угледао свјетлост дана. У ова два албума налазе се највеће пјесме овог никшићког кантауора. Шта је карактеристично за Шобиће пјесме? Критика уочава како читалац препознаје да постоји једна непомирљивост са чињеницом да познати никшићки кантаутор је себе уписао (на другачији начин) у „клуб 27“. Мухарем Баздуљ је записао да се у његовим пјесмама препознаје „искреност, наивност и елементарно поштење младости неиксварене цинизмом и компромисима, посебно у пјесмама у којима се, као, свјесно покушава бити духовито мудар“. Познати рок критичар Петар Јањатовић објавио је „Илустровану ЈУ рок енциклопедију“, у коју је уврстио Шобића.Изјавио је: „Акустична музика је и код нас и у свијету тих раних седамдесетих обиљежила популарну музику. Карактерисале су је емотивне мелодије и текстови поетске снаге. То су управо особине које красе Шобићеве пјесме. Он се током кратке каријере на присан начин обраћао вршњакињама и вршњацима. На сву срећу и сљедеће генерације су такође изњедриле његове, много млађе вршњаке, који његову музику (п)одржавају до данашњих дана.“

Када се појавиo албум „Умјесто глупости“ дао је неколико интервјуа.

Године 1982. Шобић је дао један интервју и рекао да он није музичар који се додвора генерацији, већ се ради о једној природности и текстовима који афирмишу тему људске племенитости, хуманости.

Габор Ленђел је врло важна фигура у стваралаштву Миладина Шобића. Ленђел је био продуцент и аранжер оба албума која су објављена за „Дискос“. Ту се десило и пријатељство, али сарадња је била врло необична. Како је Габор Ленђел описао сарадњу коју су они имали:

„Тешка срца је прихватао када сам му неке пјесме скраћивао или му предлагао да скрати текстове. Био је сувише везан за сваки стих. Једном приликом када сам му рекао да је пјесма сувише дуга и да би требало да је скрати, расплакао се и рекао ми је да му одузимам дијете. Међутим се испоставило да сам био у праву и послије је то признао.“

Шобић се креће улицама Никшића, у ауту које је зрело за отпад. Ријетки су они који желе да се сликају са њим, али је он неко ко не жели било какву врсту јавног иступа или рекламирања. На неки начин постоји зазор од помисли да приђеш некоме ко је поставио границу између приватног и професионалног. То је потппуно прихватљиво и нешто што његову публику држи на оном мјесту које она заслужује. Сигуран сам да би се идеал сваког поштоваоца Миладина Шобића урушио када би упознао човјека од крви и меса.

Судбина Миладина Шобића изашла је из неке приче, романа. Буковски има једну пјесму у којој каже:

„а шта да су стрељали Достојевског?“

Пред Шобићем је био свијет, тек је почео да живи и ствара. А шта да је наставио?

У једном инервјуу из 1982. на констатацију новинара да је то човјек без адресе, како живи у ходу и на питање има ли снаге, одговорио је:

„Снагу сакупљам у контактима са људима. Из тих сусрета и настају моје пјесме. Ја све моје пјесме могу људима да покажем и нимало се не уплашим да ће то промијенити један мој мир, један мој начин хода кроз живот. Колико год сусрети са људима били овако лијепи, ја ћу увијек имати снаге и увијек остати овакав. Наравно, са гитаром у руци.“

          Кад стигне градски аутобус

          можда сиђе Марија...

Прича о Бориславу Пекићу јесте сага о демократији и слободи као печату његовог пута од школских дана до краја живота. Мање су познати почеци, мотиви због којих је Пекићева породица често морала да мијења мјесто боравка. Прича која је у вези са његовим оцем Војиславом Пекићем, и очевим приступом према властитом идентитету, несаломивим чврстим карактером и ставовима јесте на неки начи и генетско насљеђе Пекићевог стваралаштва. У вријеме окупације Италијана на Цетињу, Пекићев отац одбија да се изјасни као Црногорац, па је фактички побјегао, протјеран из Црне Горе.

Период после Другог свјетског рата представља мучан живот Борислава Пекића. Формира се привремена ДФЈ а владу чине: НКОЈ, припадници краљеве владе у егзилу, неке политичке странке (међу њима и Демократска странка). Лист Демократија оштро је нападао сваки вид сарадње са КПЈ. Влада је функционисала, али временом многи нису били задовољни и оштро су критиковали њен однос према штампи, слободи говора. Симболично присуство опозиције у скупштини 1945. Пекићева дружина посматрала је као издају. Незадовољство радом Владе показале су српске странке, које су после рата оптуживали за колаборацију. У једном свом дјелу Пекић је записао да се чекала слобода и пјесма, али не та слобода и не та пјесма.

Лист Демократија је лист о којем се врло мало зна, али који је посматрано из данашње перспективе невјероватан. Зна се да је то био једини опозициони лист тога времена. Пекић је у овом листу имао врло запажену улогу. Након ослобођења Београда, Пекић приступа разним организацијама, прије свега антикомунистичким. Своје дјеловање видио је у овом листу,првенствено кроз Демократску омладину. У њему се препознао млади бунт, знање, љубав, али је као реакција прорадила идеологизована свијест обичног човјека, који је у овом листу препознао антиреволуционарне и антинародне елементе. Чланове листа Демократија третирали су као издајнике. То је записао Срђан Цветковић, младе скојевце који су палили тај лист, а уличне продавце пребијали, отимали лист, палили бензином. Ни то није било довољно, него су палили одјећу и руке онима који су тај лист продавали. Милан Грол је тим поводом иступио и дочарао да треба да се бавимо садашњошћу, и да би уредили свој живот морамо да га гледамо онако како он сада изгледа.

Реаговао је Тито, који је настојао да мистификује улогу и дјеловање СКОЈ-а, да са себе склони сву одговорност, па је истакао како све њих занима шта Грол има да каже у Демократији.

Лист Демократија видио је то на другачији начин и имао је одговор:

Предизборка

Немогућа то је збрка

То јахачу квари славу

само један коњ се трка

претиче га коњ за главу

ко је бржи од зеленка?

Ал и њему ћар је лепа

сустиже га само сенка

јер је бржи он од репа!

Лист је излазио од 27.септембра до 8. новембра 1945. године и то само седам бројева. Проблематизовао је злоупотребу власти, однос власти према изборном систему. Милан Грол је носио потпис у већини коментара, као уредник и предсједник Демократске странке. На неким мјестима може се препознати Пекић. Први број листа Демократија на насловној страни имао је текст „Истина пре свега“. Јавни наступи, предизборна атмосфера додатно су подгријавали негативан однос око листа и имали су за циљ потпуно гушење сваке слободне мисли, која би била супротна тековинама НОБ-е. На примјер:

„Ту смо опозицију у рату тукли не гуменим него оним правим челичним куглицама.“

Милован Ђилас на митингу на Славији, 7. октобра 1945., пред 70000 људи

„Правду треба да деле људи који знају да чувају тековине НОБ-а...“

М. Минић на Законодавном одбору, Политика, 5. септембар 1945.

„Доле Грол фашиста!“

„Смрт Гролу!“

Овакав однос наставиће се. Подсјећа Пекић да је почетком 1946. године урађена таква хајка и прогон антикомуниста међу ученицима по цијелој Србији. Трећа београдска гимназија у Београду била је примјер репресије, батинања Пекића и четрдесет и двоје ученика. Сви из СКОЈ-а који су учествовали у тој, тзв, „топли зец“, акцији касније су само прошли кроз исти процес. У чему се састојала кривица, описаће Пекић, а што је записано код Срђана Цветковића:

„Не сећам се у чему се састојала моја оптужница. Мислим између осталог, у мојим отвореним нападима на марксизам на часовима, у пропаганди против акција народне омладине, али једна од најважнијих била је уредништво гимназијских зидних новина. Уредништво је прелазило са једног на други виши разред и у децембру 1945. дошао је ред и на нас. Секретаријат народне омладине био је пријатно изненађен, кад смо се, ни од кога натерани, Ф. и ја понудили да посао обавимо. Радили смо неколико недеља вредно и једног дана зидне новине, раскошно технички опремљене, освануле су на улазном предворју. Век им је на жалост био врло кратак. Скинуте су истог данакада их је прочитао неко паметнији од активиста. То што су чланци обрађивали неке важније датуме из византијске историје, процедуре при прављењу анилинских боја, механизам америчког дводомног парламентаризма, британску победу код Ел Амајена, биографију Томажа Масарика, итд. већ је било довољно, али је нашу уредничку каријеру првенствено покопала чињеница  да се у целим новинама ни један једини пут није споменула Партија, ни народноослободилачка борба нити једна од тема тада у моди...“

О том времену Пекић пише невољно, када су дјечаци од дванаест година узвикивали „Смрт“.

       Он је настојао да буде другачији од устаљеног обрасца понашања и кроз начин одијевања и обраћања. Тако је славио крсну славу, Божић, Српску нову годину, обраћао се са господине, а не друже, носио је шешир, а не качкет, избјегавање одласка на радне акције, одласци на пројекције америчких филмова, учењу енглеског језика, а не руског итд. Јасно је да је Пекић водио рачуна да његова критичка мисао, недвосмислена, буде образац понашања, стила, али и пркоса. Он је увијек био у сукобу са ауторитетима. Иако 1945. Пекић није добио изборе, није се обесхрабрио, него је наставио са политичким ангажманом, све до затвора.

Вријеме после Другог свјетског рата не уклапа се у слику Југославије коју смо имали 70-их и 80-их година. Просто је невјероватно да су сваки пламен критичке мисли одмах гасили. Хаписли су чланове свих организација (које су имале српски предзнак) и слали их у затвор. Игора Васиљева нису могли да пошаљу у затвор, јер је био малољетник, али су му касније понудили да буде дио Удбе. Пошто је то одбио, послати су га у затвор.

Савез демократске омладине Југославије требало је да буде алтернатива Уједињеном савезу антифашистичке омладије Југославије. Један од идејних твораца СДОЈ-а био је Пекић. Није случајно што обје организације у изговору дјелују врло слично. Заступали су тежњу да је вријеме у којем живе вријеме тоталитаризма, против којег се треба борити. Они су лијепили брошуре, штампали летке и потом их дистрибуирали. То је био аларм за све у држави, да овој организацији стану на пут. У новембру 1948. од стране УДБЕ ухапшени су чланови ове организације, а у мају, између 5−8. одржано је суђење. Оптужено је дванаест особа, углавном гимназијалаца, и осуђено на укупно 122. године затвора. Пекић је осуђен на 10. Када се жалио, онда је добио 15. година затвора. У оптужници се наводи да су формирали организацију која је имала непријатељске мотиве према Народној омладини, прије свега опструкције у раду те омладинске организације. Пекић је касније записао да у оптужници стоји како су имали организоване акције према СКОЈ, практиковање вјерских празника и часова вјеронауке. Конкретно Пекић је довођен у везу са четништвом 1945. године, тј. бавио се непријатељском дјелатношћу. Приписали су му како је у повратку у Београд наставио са својим издајниичким дјеловањем, како је био члан разних издајничких организација. Пекић је у овој причи дјеловао као неко „зрно прашине“, које се супротставило једној машинерији.

Борио се за демократију.до последњег дана, чак и на робији. Демократију је видио као нешто што мора да има националне корице. О демократији је рекао:

„Стога, као демократи, никад не допустимо да будемо увучени у вештачку дилему избора између нације и демократије. Јер за демократију је нација њена нужна  стварност, за нацију је демократија њен изабрани циљ.

       Демократија и Нација – ДА!

       Демократија или Нација – НЕ!“

И у затвору је имао групу људи који су били образовани, са којима је дијелио исте вриједности. Тако да, ако се направи нека паралела, у затвору су били слободнији, јер су имали већу слободу говора. Међутим, и ту је било доушника. Затвореници, ако би их открили, физички су их мучили, док је Пекић имао један лежерни, демократски приступ, како је боље не дирати их, већ само се дистанцирати и бити обазрив шта говориш у њиховом присуству, јер у супротном довешће друге, па ће човјек бити на почетку. Али у то вријеме спас је нашао у читању. Помилован је 1953. године (након смрти Стаљинове, промијенила се и слика Југославије према политичким затвореницима). Колико је био досљедан, карактерна личност, говори и анегдота приликом изласка из затвора. Добио је своје ствари, али је недостајало његово пенкало, које је добио за рођендан. Тражио је да му га врате, малтене је дошло до инцидента. Пекић то описује детаљно. У њиховим очима он није дјеловао нормално. У тако важном тренутку, после пет година робије, коначно слободан и тражи наливперо. Они су му нудили друга пенкала, извадили су једно из фиоке, које је било боље, али је он остао принципијалан. Они су се констатовали, па су хтјели да му дају три наливпера. Хтјели су да га врате у затвор, па су га на крају избацили.

       Пекић објашњава да је то наливперо метафора, нешто од чега се не прави питање, али се мора правити, јер ако се пристане на било какве ситне уступке, на укидање права на ситно, онда ће се прихватити све оно што иза тога слиједи.

       Закон зависи од малих ствари.

Од дворца са целокупним имањем Богдана Дунђерског  у Старом Бечеју које је остављено Матици српској,преко Саве Текелије;Ђорђа Вајферта;Илије Милосављевића Коларца и његове задужбине;Симе Игуманова – Српској православној црквии официра Ђоке Влајковић, за школовање наставног кадра;Николе Спасића, опанчара и касније великог трговца, а који је откупио део целокупног српског иностраног  дуга и чинио многе хумане гестове у Балканском и Великом рату; министра Милана Кујунџића Абердара који је завештао сав иметак Српској краљевској академији;Луке Ћеловића који је целокупно имање оставио Универзитету у Београду, па до чесме коју је Милан Стојадиновић оставио грађанима Стопање, варошици коју нико не зна ни по чему осим по добром печењу, и у коме чак није ни рођен он, већ његов отац.

Иво Андрић, и сам велики задужбинар, је у роману На Дрини Ћуприја рекао је да сви умиремо једном, док велики људи умиру два пута, односнокада пропадне и њихова задужбина. Невероватан је заиста број таквих случајева, и многи данашњи новокомпоновани богаташи из периода транзиције, могли би да извуку одређене закључке: ако после нас остаје само сећање, на који начин ћемо пре бити упамћени, да ли по укупном капиталу или начину на који смо га расподелили према заједници којој припадамо?

Уколико је први одговор тачан, овај текст би се завршио овако: Михајло Пупин, научник српског порекла са америчким држављанством, носилац 18 почасних доктората, за свог живота патентирао је тридесет и четири (34) проналаска. Био је наставник физичке математике у одељењу за електротехнику на Колумбија универзитету у Њујорку пуних четрдесет година.Аутор је многих научних публикација. Један је од оснивача НАСА-е. Добитник је Пулицерове награде.

Иако ће, по научним достигнућима, Михајло Пупун бити упамћен од стране целокупног човечанства по свом доприносу, овај текст ће покушати да осветли одговор на ово друго питање – какав је Михајло Пупин био према заједници којој је припадао – српском народу, и једном малом јужнобанатском селу Идвору, из ког је потекао?

Парадоксално или не, његова активност у покрету Омладине српске и истакнута просрпска оријентација, била је заслужна за његов одлазак у Америку са двадесет година. Наиме, у Панчеву га је полиција затекла приликом гажења аустроугарске заставе, и због тог инцидента је морао да напусти Панчево, и оде прво у Праг, где такође учествује у сукобима немачке и чешке омладине, а након тога , 1874. године, и у Сједињене Америчке Државе, са свега пет центи у џепу.

Колико је то била важна компонента његове личности, и колико је она била доминантна у односу на све друге, најпластичније се може видети на примеру из Великог рата. Наиме, Пупин је целокупну своју имовину заложио као хипотеку – како би Србија добила кредит за наоружање. Српска војска је већ пред собом имала Албанску голготу, живе лешеве[1] и неизвесну будућност. На убеђеност његовогадвоката да ће Србија свакако пропасти, и да ће га његов гест непотребно скупо коштати, Михајло Пупин је имао следећу констатацију:

,,Ако пропадне Србија, нека пропаднем и ја!“

Његов адвокат, ствари је посматрао кроз материјалну корист, и био је типичан производ онога што би данас назвали неолибералним потрошачким друштвом, са новцем као јединим животним постулатом и идеалом, у земљи, у којој се колико вредиш – мери у нулама на банковном салду, а не неким другим нормама. Па ипак, нисам сигуран колико је људи запамтило име Пупиновог адвоката, укључујући и аутора текста. Нимало случајно. С друге стране, сигуран сам да је свакако много више оних који име Михајла Пупина још увек врло добро памте.

Овај савременик Николе Тесле, и добитник Пулицерове награде за написану аутобиографију Са пашњака до научењака, својим познанствима је утицао и на креирање нових граница Краљевине СХС у Версају 1919. године.Осим политичког утицаја, који је неоспоран, и захваљујући ком се по први пут изнад Беле куће(по налогу тадашњег председника САД-а, и личног Пупиновог пријатеља –Вудруа Вилсона) завијорила и српска застава поред америчке, невероватан је и Пупинов утицај на америчко друштво. Сам Пупин, поред научних, писао је и чланке о Србији и Србима, балканским ратовима, турској феудалној тиранији, анексији Босне и Херцеговине, пропаганди против Србије, стању на фронту, земљи након рата и генерално о народу сведеном на готово неписмене и сиромашне кметове, чији је национални дух ипак остао јак кроз векове, храњен песмама њихових предака.

Током Великог рата, јављали су се добровољци који су ратовали са Србима у матици, дати су велики добровољни прилози, као и на хиљаде тона хуманитарне помоћи за расељене и сиромашне. Универзитет Колумбија, на ком је Пупин боравио, је у те сврхе слао лекове, храну, пољопривредне алатке и семе за сетву, као и на десетине амбулантних кола.

Џон Фротингам, један заборављени амерички добротвор, послао је помоћ посредством Српског дома, у вредности од три буџета Србије из 1915. године.

Са Универзитета Харвард, тим лекара предвођен др Риардом Стронгом, дошао је у Србију са циљем сузбијања епидемије тифуса у априлу 1915. године (због које је преминуло око сто педесет хиљада људи).

Пупин је и оснивач  Пупиновог фонда, који је имао задатак да помогне развој привреде. Такође је основао Фонд Алимпијаде Алексић Пупин који се бринуо о школовању ратне сирочади из Великог рата. Фонд је назван по његовој мајци, која је, иако неписмена, заправо била његов највећи мотиватор да настави са науком приликом Пупинових борби са носталгијом према завичају, једанаест година по поновном повратку из Америке.  Она је говорила да је знање – златна лествица преко којих се иде у небеса.

Мајку, Идвор и свој завичај никада није заборавио, те је управо у Идвору саградио Народни дом[2], а свом имену додао слово И. (Идворски)

Само у Америци, подигао је пет православних храмова, а у Србији је многе помагао у обнови.

Михајло Пупин је био и мецена српским уметницима, уз то и друг из детињства Уроша Предића, и одржавао је сталну коресподенцију са Иваном Мештровићем и Пајом Јовановићем. Посредством своје задужбине, куповао је слике српских мајстора и поклањао их касније Народном музеју. На његов наговор, амерички индустријалац Ендрју Карнеги је Београду подарио Универзитетску библиотеку Светозар Марковић.

О свом трошку штампао је луксузну монографију о 12 српских манастира и слао свим важним институцијама по свету, да покаже Западууметност мога народа још у 11. и 12. веку.

Михајло Пупин није волео Србију у сенци и тихо, него свуда и на сав глас. Увек, и чини се, неуморно. Свој лични положај, искористио је за више, колективне циљеве. Таква личност, од прворазредне политичке, дипломатске, економске и хуманитарне важности није дакле љубав према роду сматрала нечим нижеразредним, или како то један популарни певач наводи да је национализам тема за оне до 300 евра прихода месечно, већ као највиши идеал сваког појединца. Из позиције савремених тенденција богаташа и генерално никад заступљеније индивидуалности и егоцентризма, верујем да ће се неколицина насмејати на који начин је Пупин трошио своје богатство. Ја сам сигуран да би се и он смејао њима на шта троше своја. Новац нема памћење. Али добра дела – још увек имају.

Пупин је показао један пут. На сваком појединцу је да одреди који ће да прати, и да себи одговори на питање: Коме ћу се приволети царству?

_ _ _ _ _ _ _ 

[1]Термин инспирисан узвиком бугарске војске Беж’те живи, иду мртви, у свеопштој бежанији исте, када је видела васкрслу, аотписану војску још у Албанији, која осваја Кајмакчалан, и српску пешадију бржу од француске коњице (као предводник савезничке акције – француски врховни генералштабје издао наредбу да се јуриш српске војске успори збогсвог реномеа, на шта се, срећом, оглушио војвода Живојин Мишић).

[2]Данас се налази у оквиру Музејског комплекса Михајла Пупина, уз родну кућу и музеј. Првобитно замишљен као народни универзитет, функционисао је као дом културе све до 1979. године.

Текст првобитно објављен на порталу Фуснота (fusnota.rs).

Попине пјесме данас су подједнако драматичне, подложне коментарима, цитирању и рецитовању. Поготово се то препознаје међу савременим пјесницима који су писали, како сами истичу, под утицајем овог пјесника. Како је Михиз оцијенио Попу и Павловића и њихов улазак у српску поезију може послужити као подстицајна препорука и савременим читаоцима да се заинтересују за те бурне педесете године прошлог вијека. Михиз је истакао да су њих двојица, оно што су у свом времену били Дучић и Ракић и Црњански и Петровић. Није случајно што их критика спомиње и у својим студиозним анализама доводи у везу као представнике препорода српског модернизма. Михиз је 1955. године о њима записао да „све док буду читани везиваће их заједно ланцем истовремености њихове појаве и значаја, мада се можда никад два песника од тако различитог зрна нису заједно јавила у нашој књижевности“. Године 1952. Павловић је објавио „87 песама“ а Попа 1953. објављује збирку пјесама под називом „Кора“. Појава ових збирки врло оштро је подијелила читалачку јавност. Дух социјалистичког реализма није био присутан, па је између осталог и то једна од замјерки. Нарочито је позната критика Милана Богдановића који је пјесме Васка Попе окарактерисао као надреалистичко бунцање без смисла. Док читамо Попине пјесме из ове збрике, потврђују се Михизове ријечи, да је јасна прецизност у форми. Ако би неко покушао да једну ријеч замјени другом „сурваће се цела грађевина“. „Кора“ je освјежила српску модерну поезију, направила озбиљан заокрет, али су у тој једноставности многи проналазили простора да нападају. Танасије Младеновић пише да се „Кора“ неће допасти ни просјечном читаоцу ни књижевном критичару који од пјесме очекује да буде „схватљива и приступачна“. Милосав Мирковић је оштар у својим оцјенама гдје у наслову „Сува Кора Васка Попе“ не види заједницу осјећања, да се његовом поезијом може одушевити само пјесник.

С друге стране, велики је број оних који су стали у одрбану овог пјесника. Миодраг Кујунџић дао је низ похвала и анализа, крајње објективних, без жеље да се упусти у неаргументовану анализу. Напротив, пише како је Попа „доказао да је свака тема достојна уметникове преокупације“, а да је критика према аутору приступила „као наручилац а не као анализатор“. Зоран Мишић је стао је у одбрану и врло студиозно аргументовао стихове и оне недоумице које су се појавиле у књижевним круговима темељито разобличио. Поставља се питање шта је то у пјесмама Васка Попе проблематично? Иако препознајемо отклон од надреалистичког, присутно је ирационално. Критика се усуђеје да каже да је присутво рационаллног и ирационалног веома аутентично.

Суштински, тадашња критика је из субјективних и веома личних почетних ставова имала већ изграђену слику о томе како треба да изгледа савремена поезија и које теме треба заступати. Можда најбоље виђење и „долазак“ Попе дао је Миодраг Павловић у тексту „Од камена до света“. Павловић описује улогу и утицај који је поезија имала, да је „највише угрожена од саме себе, опсасношћу од силе вечитог обнављања“. Павловић јасно наглашава да нема репрезентнијег пјесника од Васка Попе, пјесника који је направио велики заокрет у српској поезији и дао јој живот. Неспорно се препознаје утицај надреализма и то Павловић препознаје код Попе и записује да аутор користи „елементе надреалистичке поетике али их потчињава строгој дисциплини коју намеће унапред утврђена поетска замисао“. Текст Миодрага Павловића користан је јер се детаљно приступа кључним тачкама Попиног стваралаштва. Сажетост једна је од књучних ријечи Попине поезије, али како се даље каже „само једним делом та сажетост је последица модерног стремљења, прилично универзалног ка концизном, епиграмском облику“. Попа користи све оне теме коју су карактеристичне за наше народне обичаје, али су у Попиној поезији само наговјештај. Види се да у тим мотивима немамо идиличан, реалистичан крај, већ се оставио простор да се до таквог краја дође. Павловић препознаје да реквизити, које Попа користи, немају неки посебан епитет али опет „надмашују класичне форме“. Ангдотe o Васку Попи пуне су хумора, који би често имао облик сарказма. Тако је рекао конобару који му је послужио лошу кафу: „Ако је ово кафа, ја сам Франц Кафка“. Јованка Сингер, звана Хаша, била је велика љубав овог пјесника. Њој је посветио своје пјесме. Док је Попа боловао, она је у стању умора узела таблете за спавање, како би повратила мало сна. Пробудио ју је немир болничарки, које су хтјеле да је изведу. Тада је схватила да је он отишао. Себи није могла да опрости што у тим моментима није била будна уз њега. Имао је обичај да за Нову годину и Божић купи јелку, коју није китио, већ се налазила између њихових кревета. Хаша је исту такву посадила на Попином гробу.

Објавио је збрике пјесама „Моћ говора“, „Градилиште“, „Предосећање будућности“, „Одбрана света“, и друге. Добитник је бројних награда, између осталих, награда „Десанка Максимовић“, „Бранко Миљковић“ и „Дисова награда за укупно песничко дело“.

Вријеме након Другог свјетског рата на обалу избаца пјеснике чија тематика јесте социјална (утилитарна) и ставља фокус на народноослободилачку борбу. Појавом Васка Попе и Миодрага Павловића стигла је као најава једне нове пјесничке генерације, коју поред споменутих пјесника репрезентују Миљковић, Раичковић, Бећковић, Петровић, Црнчевић.

Појава Бране Петровића у то вријеме представља свјежу крв српске књижевности. Михајло Пантић је записао да су Матија Бећковић и Брана Петровић својим стиховима омогућили да српска књижевност на тај начин из фазе „освојених модернистичких слобода“ пређе у степен нове „гласности“. Сопствено осјећање и поглед на језик, свијет, представља полазну тачку поетике Бранислава Петровића. Он ће унијети значајне промјене у српску поезију и на тај начин остати веома препознатљив. Љубомир Симовић је рекао да нико у српској поезији није унио толико хумора, љубави, толико живих слика колико Бранчило. Својом поезијом дотакао је све. Како то каже Михајло Пантић, „сашаптавао се са Богом“ и видјели смо колико је то сашаптавање необично, али сашаптавање са женом дало је потпуну радост животу. Иако је тема смрти веома изражена у појединим пјесмама и када читамо видимо да се аутор игра жанровима и мотивима и претвара их у „хуморно – пародијску депатетизацију“.

Радост животу појављује се у многим пјесмама. Свакако да је то упечатљиво у пјесмама о Ани. Читаоца ће да занима ко је Ана и одакле је добио инспирацију. За то је заслужна његова супруга Каћа Петровић, а Ана представља назив њеног алтер ега. Пјесме о Ани пуне су мистичног, симболичког, а Ана уплетена у све тајне свијета. Ани је посветио неколико пјесама. У свакој од њих лирски субјект иза Аниног имена види везу са божанством и „да читав свет постоји због Aне“. Види се игра ријечима и сугласницима, који се понављају. Могли бисмо помислити да читаоцима то дјелује као једна игра, а у ствари је креација: „као да свет ствара“.

Анегдоте о Брани Петровићу су надалеко познате. Познато је да је био неумјерен у свему. Чувена је његова полемика са Либером Марконијем. Брана је покушао да га удари, а Либеро, знатно височији од Бране, дочека га стомаком. Брана је пао и рече:

- Удари ти мене, Либеро.

-  Без обзира на стас и глас, о велики Петровићу, ти си горостас.

Ту су се измирили.

Туча о којој се нашириоко писало десила се са боксерима, у Руми. Брана је имао вече поезије, након чега су отишли у кафану. Небо је било „полетно, лепо и ведро“. Под утиском, Брани су синули стихови: „Пламена зоро ако останеш сама у Руми, дођи к мени“. Наишао је на негодовање боксера, којима се стихови нису допали, како то да зора не дође ником осим Брани, па је туча почела. Постоји ангдота да је у његовим последљим данима човјек који је био са њим у кола хитне помоћи питао:

- Нешто сте ми познати, да нисте песник?

Брана је одговорио:

- Ја сам словослагач.    

Брана је познат као велики навијач Партизана у чијој игри је видио „нешто поетско“ и како сам каже, „песник може навијати само за Партизан“. Однос пема Партизану преносио се и на поезију. Интервју који је дао за „Партизанов весник“ 1971. године је озбиљно свједочанство о љубави коју је Брана имао према Партизану. На питање зашто као истински пјесник навија за Партизан, рећи ће: „То песничко и боемско у игри Партизана је да међу његовим присталицама буду и такви метафизичари као Душко Радовић и Илија Поповски, такви хумористи као филозоф Љуба Тадић, такви интелектуалци и геолози као Брана Црнчевић и Светозар Вукмановић, такви дечки као што је књижевник Звонко Мајдак, такви емпиричари као Вера Чукић. А тешко је претпоставити да и Вељко Влаховић не навија за Партизан. Што се тиче нашег барда Љубише Јовановића и ‘националног’ Мије Алексића потпуно је нормално навијати за Партизан.“

Био је веома духовит и волио је да се шали на свој рачун. У шаху је видио божанство, нешто што одступа од свих других умјетности, да шах није ни умјетност, ни спорт, ни наука. Шах је – шах. Као побједу над силама зла, како је сам записао. Било је веома интересантно играти шах са Браном. То јест, ако Брана добија. Ако би губио, постајао би веома нервозан. Све ово је била радост у животу Бране Петровића. Како је писао, тако је и живио. Посједовао је, не само поетску, већ и људску моћ.

Септембра 2002. године напустио нас је непоновљиви Брана Петровић. О томе ће писати други много година касније и као један од пропуста истицати недопустиву грешку САНУ што га није прихватила у своје друштво. Године 2018. из штампе излази књига „Не убити птицу дрозда“, која садржи новинске текстове Бране Петровића. Том приликом Петар Арбутина је рекао да велике људе откривамо тек онда када више нису са нама.

У предвечерје Косовског боја, Бановић Страхиња одлази у посету свом тасту, Југ Богдану. За то време у његов посед, малену Бањску, проваљује турски одметник Влах Алија. Пали му дворе и отима жену. Сазнавши то, Бановић Страхиња тражи помоћ од Југовића да спаси жену. Међутим, Југ Богдан одбија да пошаље своје синове са Страхињом, зато што се плаши за њихов живот. Он говори Бановићу да његова жена, сада када је отета, више није његова па му нуди бољу љубу. Бан не пристаје и сам одлази у потрагу за Влах Алијом. Прати га само пас Караман.

Правећи се да је Турчин, он пролази кроз турску војску. Видећи њену силину, уплаши се. Наилази на старог дервиша кога је раније пустио из заробљеништва да сакупи откуп: дервиш га одмах препознаје, али га не одаје, већ му из захвалности за банову човечност открива где је Алија. Бановић Страхиња турског одметника затиче са главом у крилу своје жене: уплашена од Бановића, јер мисли да је дошао да је казни, она упозорава Турчина.

Почиње мегдан равноправних јунака, у коме ни један не може да надвлада оног другог. Бановић се обраћа жени да се одлучи за оног који јој је драг, а пресуди другом; Влах Алија је подсећа на казну која је чека и обећава јој свилу и кадифу ако му помогне. Жена удара Бановића комадом сабље и умало га убија. Караман скаче на жену, Алија гледа шта се са њом дешава, а Бановићу тада друга снага дође и коље га зубима.

Враћа се с женом Југовићима и говори шта му се догодило. Они би да је казне, он им не дозвољава. Приговара им: ако су толики јунаци, зашто с њим нису кренули на Косово.

На крају изговара познате али не тако јасне стихове:

Ал' ћу стопит' сву тазбину моју
Немам с киме ладно пити вино
Но сам љуби мојој поклонио

И поведе жену кући, у малену Бањску.

Нетко беше Страхињићу бане

Чак ни онда када се овако, наврат-нанос, преприча, песма о Бановић Страхињи не испада смешна. Напротив, делује као фабула за акциони филм са додатком мозга. (На крају крајева, по овој песми је и снимљен врло солидан филм који је режирао Ватрослав Мимица.) Хоћу да кажем, има нечег неуништивог у овом јунаку. Када човек хоће да се нашали с епским јунацима, то врло лако може да уради, рецимо, са Краљевић Марком. Радоје Домановић је то и учинио у сатири ,,Краљевић Марко други пут међу Србима". Са Бановић Страхињом није тако: онај ко покуша да га деградира - попут једног редитеља који га је у позоришту претворио у навијачког хулигана - сам испада смешан.

И то није случајно: нема зезања са песмом која почиње стихом ,,Нетко бјеше Страхињићу бане". Тежак, опасан стих. Он говори да Бановић јесте (неко), што имплицира да су остали у песми нико. Читалац песме или гледалац филма, осећа да се то нико мало односи и на њега. Отуда нелагодност. Па ипак, осећа да у тој песми постоји нешто важно, што га привлачи и поред те нелагодности.

Ево једног примера: једном сам, гуглујући Бановић Страхињу, налетео на блог човека који је написао отприлике ово: јуче сам поново гледао филм Бановић Страхиња и тај јунак и све што је у вези са њим, поново ми се смучило. Јасно зар не? Човек не воли Бановић Страхињу. ОК. Само, зашто је онда поново гледао филм? Шта је толико привлачно у том јунаку, па да желимо да будемо у његовој близини чак и онда када постоји опасност да се поред њега осећамо као нико?

Човек и Бог

О Краљевићу Марку постоји - такав се утисак стиче - безброј песама. О Бановић Страхињи, само та једна. А она је довољна, зато што је у њој све.  Ако је заиста тако, онда је у њој записано и наше време, у коме се од Лос Анђелеса до Владивостока, али дужим путем, суочавају два концепта човека: један је богочовек, а други човекобог. Концепт христоликог богочовека, подразумева да постоји нека инстанца која ограничава нашу моћ. Дакле, постоје границе које можемо, али не желимо да пређемо. Други концепт је homo deus - човекобог: ми смо богови, ми од бога преузимамо моћ, односно свемоћ и не пристајемо да нашу вољу било шта ограничава.

ОК, то друго на први поглед делује баш по нашој мери - да човек постане бог. Немаш више кога за шта да молиш, него све можеш сам. Слободан си. Као. Међутим, узмите у обзир и ову ситницу: концепт човекобога није намењен сваком човеку, већ само изабранима. Сетите се Ничеа који на једну страну поставља надчовека, а на другу људско ,,стадо". Не постоји ништа што надчовека обавезује да чува то стадо. Он није обавезан било коме за било шта, па стога са тим стадом може да чини шта му је воља: да неку животињицу сачува, а да неке друге, већину рецимо, пусти да цркну. Ако су баш споре у томе, може и сам да их закоље. Воља му је, бог је.

Другим речима, концепт човекобога подразумева да се човечанство дели на мањину богова и већину животиња које ће тим ,,боговима" стајати на располагању да с њима раде шта хоће. Није пријатна спознаја, знам, и зато ће велики број читалаца казати да претерујем, јер је то лакше, него се суочити са њом.

Останите међутим, ту, у овом тексту, још један тренутак и замислите следећу хипотетичку ситуацију: замислите да од вас и још милион других људи неки предузимач може да заради, рецимо, 100 милиона $, али ће га тај профит коштати ваших живота. Ако зна да на овом свету никоме неће морати да полаже рачун због вашег нестанка (а онај други свет за њега не постоји), шта мислите шта ће тај предузимач изабрати? Ваш живот или профит?

Бетмен и Бановић Страхиња

Сада наравно, неко од читалаца овог текста може да пита: какве везе човекобог и богочовек имају са Бановић Страхињом? Па ствар је у томе што се у лику Бановића разоткрива један нови, трећи концепт човека, који бисмо могли да назовемо свечовек. То је синтеза богочовека и човекобога. Укратко, Бановић Страњина је све, и зато је обичном читаоцу тешко да се идентификује са овим ликом: осећа да у овом јунаку, у том неко што он беше, има нечег што је више од обичног човека, а да притом он није надчовек или суперјунак.

На први поглед, Бановић Страхиња је типичан јунак чојства и јунаштва. Чојство илуструје хумани однос према заробљеницима (дервишу), а јунаштво жеља да спаси своју жену. То је јасно и већ виђено. Али, сада следе проблеми: узмите рецимо Бетмена и пробајте да замислите како се овај јунак нечега плаши. Тешко. Тај страх би окрњио његову јуначку ауру, што се не би добро одразило на профитну стопу филма. Када угледа турску војску на Косову, Страхиња се међутим, уплаши. Да ли тај страх крњи његову јуначку ауру? Не.

Идемо даље: пробајте да замислите Бетмена како коље зубима Џокера. Не иде ни то. Поред све оне fancy опреме, Бетмен би у најбољем случају могао да Џокера преда надлежним органима (да им овај побегне и настави се у следећем наставку франшизе). Бановић Страхиња опет, Влах Алију коље зубима (нема наставка, нема франшизе, нема надлежних органа). Ко би желео да се поистовети са таквим јунаком? Нико, зато што клање зубима као да јунака претвара у звер, као да га води у просторе подљудског, а тамо нико не жели да оде: читаоци би желели да победе као јунаци, а не да кољу као звери.

Идемо даље: завршна сцена, Бановић Страхиња говори Југовићима да они немају право да суде, а онда опрашта жени, и то не зато што га је уверила у своју невиност или у снагу олакотних околности - она на крају крајева ништа и не говори - већ зато што поступа попут Бога, дакле из сфере несхватљиве људском разуму. Бетмен који долази из културе где је освета дивљи облик правде, тако нешто не би могао да уради: да ли је овај јунак икада икоме опростио? Никада. Злочинцу и ,,стаду" се тамо никада не опрашта.

Свечовечност Страхињина

Бановић је дакле, свечовек, јер у себи обједињује и људско (човека који може да се уплаши) и подљудско (звер која коље зубима), и божанско које прашта из разлога несхватљивим људском уму. Успут је и полиглота, да додам и ту појединост. Укратко, он је збиља јединствени јунак у светској књижевности и тај факт може с правом да нас испуни неким тихим, скромним поносом, јер је песма настала међу нама, у српском културном простору.

Па ипак, у тој свечовечној узвишености, Бановић Страхиња делује хладно и удаљено, баш зато што је немогуће поистоветити се с њим. Немогуће је пронаћи неку његову слабост, која би довела у питање његову савршеност и тако га учинила блиским: та слабост је већ уграђена у његову целовитост и савршеност. Немогуће је нашалити се са њим, а да га при том не фалсификујемо, да његово неко не претворимо у нико, да би нам тако био прво ближи, а да бисмо затим, у другом кораку, од њега направили парију, и тако му се осветили за почетак песме у коме је он неко, а сви ми остали можда, нико. (Другим речима, Страхиња би прошао као браниоци Београда 1915.)

Чудан човек Михиз

И то ваљање Бановића по блату вероватно би се догодило да није било Борислава Михајловића Михиза, једног чудног човека који се, између осталог, прославио и књигом необичног наслова Аутобиографија о другима. Михиз је наиме, имао необичан таленат за разговор са другим људима. На први поглед, то звучи једноставно, али није баш тако. Људи углавном не знају да разговарају, већ једно другом упадају у реч, што значи да не показују претерано интересовање за оно што могу да чују. Михиз није био такав. Знао је када је време да се слуша, а када да се говори. То се добро види у његовом разговору са Старцем Милијом и његовим Бановић Страхињом.

Михиз је саслушао Старца Милију, а онда је његово ремек-дело расклопио на делове, не да га шкартира у лукративном процесу промене свести домицилног (српског) народа, већ да од тих делова склопи ново/друго ремек-дело истог назива. И тако смо добили једну модерну конзервацију Бановић Страхиње, један апдејт, у коме се ово ремек-дело наставља као ремек-дело. Сада није могуће размишљати о Бановић Страхињи, а да се истовремено не размишља и о јунаку Старца Милије и о јунаку Михизове драме.

Хтети ништа од живота

Шта је урадио Михиз? Једноставно речено, ослушнуо је гласове других јунака који су код Старца Милије остали на рубу хоризонта. Најпре, слушао је Жену Бановић Страхиње. Тако смо добили један лик у тој мери изузетан, да су неколики критичари, можда под утицајем престижа родних студија, помислили да је она главни јунак драме. Пошто ми је текст ипак дражи од контекста, рекао бих да није. Али да је сам тај лик ремек-дело, то свакако јесте.

Михизов лик Жене има дубину, што значи да се њени поступци могу посматрати кроз  неколико различитих мотивација које измичу једна другој. При том, читалац нема утисак да пред собом има папирну конструкцију, већ заиста жену, тј. успео лик. Памте се речи у њеном писму: ,,Власна сам од свог живота, с којим ћу увек да учиним оно што хоћу", које би савременом читаоцу зазвучале као химна индивидуализма, да не постоји наставак писма, тј. навод шта она хоће од свог живота: а хоће одлазак у манастир. Тај одлазак није исход неке духовне скрушености и вере. Сасвим супротно - то је последица недостатка сваке вере. И сама Жена то зна. Она одлазак у манастир види као гест уништења властитог промашеног живота у коме не припада ни Југовићима, из којих потиче, а ни Бановићу, коме је супруга, али кога не воли.

Како смо дошли до протраћености живота ове јунакиње? Да ли је та протраћеност настала као последица њеног осећања инфериорности у односу на старију сестру Милицу, супругу цара Лазара? Или је последица случајности која је жељеног Ивана Косанчића омела да победи на витешком турниру и тако добије њену руку? (Овако је припала, случајно, Бановић Страхињи). Или је протраћеност живота исход неке тајанствене природе Жене која је, као мала, побацала са стола све предмете који су симболизовали различите животне сврхе, па тако испада да је још у тим годинама од живота хтела ништа, а не нешто?

Ко зна.

Обавеза вишег реда

И када Влах Алија и код Михиза буде провалио у малену Бањску - Страхиња је, наравно, и овде на службеном путу - Жена ће, у духу намераваног самоуништења, манастир заменити добровољним одласком са турским одметником. То је за њу такође самоуништење и то не само зато што је Алија друге вере, чиме издаје своју, већ и зато што она, начитана и образована, пристаје да оде за човека о коме се може рећи само то да има мишице као од челика, тј. да је само тело и ништа више. Стога је њено понижење још веће.

Па ипак - ту се види Михизов таленат - таква Жена на одласку спасава животе Бановићеве мајке, према којој не осећа ништа, и његовог слуге Милутина, као и икону свеца куће Бановића. Зашто то чини? Из љубави према Страхињи свакако не, пошто те љубави нема. Можда је у питању Михизов суптилни дијалог са (нео)либерализмом у коме се индивидуа, попут Жене, хвали власношћу над сопственим животом с којим може да се ради шта год хоће.

ОК, као да каже Михиз, то би било тачно да човек живи сам, у Гоби пустињи, али ако живи у заједници са другим људима, (рецимо, у маленој Бањској) онда ни један поступак човека не оставља последице само на њега самога, већ нужно и на остале људе око њега. Самим тим што брине за живот мајке Бановића, за икону њиховог свеца и за живот њиховог слуге, Жена показује да има свест о некој обавези према другима, чак и ако јој ти други нису драги нити је она драга њима. То (нео)либерали често заборављају, зато што је лакше бити себичан, него бити човек.

Стари либерали су то, међутим, знали.

Традиција и моћ

Коме је супротстављена ова Жена? Интересантно, не Бановић Страхињи, већ двема другим женама: једна је његова мајка, а друга је њена мајка - мајка Југовића.

Мајка Бановић Страхиње симболизује Традицију. Опет, да поновим: Михиз је врхунски писац. На почетку драме, он мајку Бановића осликава из угла из ког Традицију посматра модерни читалац: Традиција тада постаје нешто смешно. Мајка, наиме тврди да је све некада било боље, укључујући и ове модерне кићанке за копља које Страхиња носи. Дакле, то је (плитка) Традиција, која се креће око познатог механизма златног доба: у прошлости је постојало неко идеално доба, а онда све полако одлази дођавола. То би могао да каже безмало сваки човек старији од 60 година, зар не?

За мајку Бановића, Жена је тако инцидент, јер не поступа по правилима Традиције. Зато између њих две постоји дистанца. Међутим, то није последња реч Традиције у овој драми. Само, да би се до те последње речи мајке Бановића дошло, морамо прво да дамо реч мајци Југовића.

Мајка Југовића. Backstage character. Изузетан лик, поново. Не појављује се на позорници, али управља кућом Југовића и целом српском Државом. Ако је мајка Бановића Традиција, мајка Југовића је онда Моћ.

Михиз је добро осетио природу савремене моћи: она је невидљива, тј. она се појављује само преко посредника - видљивих лутки - који се померају према њеним инструкцијама. То важи и за самог цара Лазара чији је чувени говор о будућем боју на Косову у драми написала она - мајка Југовића. Тај говор се код Михиза појављује као пример Велике приче односно државне пропаганде којом масу треба приволети да учествује у боју на Косову. Самим тим, претпоставља се да би без Велике приче масе остале код куће: биле би избачене из историје, биле би стадо оваца, укратко речено.

Велика прича

Да би Велика прича могла да одигра своју пропагандну улогу, односно да масе гурне на Косово поље, мора се одстранити све што уверљивост Велике приче доводи у питање. Другим речима, сваки догађај се мора прорачунати у контексту са уверљивости Велике приче. Рецимо, када Бановићева Жена, млађа ћерка мајке Југовића, оде са Влах Алијом, дакле са Турчиним, она издаје породицу, али и Државу, којом породица управља. Када се то догоди, онда треба направити нову рачуницу.

Ево како то функционише: мајка Југовића прорачунава да ли Великој причи више доприноси то да се Жена спаси или да се прокуне. То што је та Жена њена ћерка, нема никаквог значаја.

Мајка Југовића је израчунала да се за Велику причу исплативије ово друго - проклети Жену - јер се тако чува политичко јединство. То је и логично: ако неки политички субјект, рецимо нека држава, буде благонаклона према онима који је издају, она не може да постоји. Међутим, ту настаје и један хипотетички проблем: ако Моћ није нешто дубље од прагматичног рачуна, односно од дигитрона којим се рачуна шта се највише исплати у датом тренутку, онда можемо да замислимо следећи хипотетички развој догађаја: султан уместо рата понуди мајци Југовића да она влада Србијом као независном државом de jure, али de facto као турски вазал, и да постепено ради на промени свести Срба, док они сами не почну о себи да мисле исто што и Турци.

Онда мајка Југовића укључује дигитрон и прорачунава разлоге за и против, али не више из угла Србије већ.... сопствене породице. Ако је Моћ само прагматични рачун и ништа дубље од тога, онда је овај сценарио - иако га нема код Михиза - нешто врло реално.

Четврта прича

Три женска лика - Жена, мајка Страхиње и мајка Југовића - образују троугао супротстављених ликова и прича, унутар кога се креће Бановић Страхиња: Жена је без приче, његова мајка има стару причу, а мајка Југовића Велику причу. На неки начин, он је повезан са све три, али није идентичан ни са једном од њих. Између њега и Жене постоји дистанца, она га не воли и он то зна. Мајка му спомиње како је некада све било боље, а Страхиња ипак више воли нове кићенке за копље од старих, чиме сугерише да не жели да буде копија неке испричане приче, већ њен наставак. Најзад, одлази код (мајке) Југовића чиме признаје њихову/њену хијерархијску важност, али он једини не испуњава њене команде.

Шта је онда уопште поента ове Михизове драме? Поента је у томе да Бановић Страхиња исприча своју причу која не неки начин представља синтезу све три позиције женских ликова. На тај начин Бановићева прича може да обједини оно што је на почетку драме било раздвојено и супротстављено. Тако се код Михиза мења и смисао лика Бановић Страхиње. Док је за Старца Милију јунак неко, зато што је свечовек, а други су нико, јер то нису, за Михиза је Бановић неко зато што може да учини да и други постану нешто, прећутно уједињени у његовој причи.

У Михизовој драми, Бановић Страхиња има своју причу која се зове, скромно, мала прича. А ипак, као што ћемо видети, она је већа од Велике приче, живља је од старе приче и на крајева, прича је.

Мала прича о врлини

Како долазимо до Бановићеве мале приче? Ево нас дакле, у Крушевцу граду, међу Југовићима коју по напутку мајке, разуме се, суде својој сестри и ћерки, притом и жени Бановић Страхиње. Њихова прича је Велика прича, односно политички рачун: у предвечерје боја на Косову важно је сачувати политичко јединство масе. Самим тим, издаја се не сме толерисати. Жену треба казнити.  Не треба потцењивати ове разлоге, јер су они валидни у свим земљама које су у рату. Начин да се нека земља савлада јесте управо да се уништи њено политичко јединство и да се поједини њени делови, било територије било друштва, окрену један против другог. Тако се она искључује из Историје и постаје територија са робовима/овцама на располагању. Стога, Жена заслужује да буде кажњена.

Јасно, Жена која је, будући без приче, па тако и без Велике приче, збиља издала, не само да не може да се оправда, већ то и не жели. Она се храни фактом да ју је породица одбацила, па тако ни сама више нема никаквих обавеза према тој породици. Ћутећи, она жели да покаже да се не каје и да не жели никакву милост, те да према Мајци Југовића осећа исто што она осећа према њој: мржњу.

Ту на сцену ступа Бановић Страхиња: након што је саслушао и Велику причу Југовића и ћутање Жене, он почиње да прича своју малу причу. Најпре, преноси поруку своје мајке на самрти која му је поручила да не крвари руке, односно да не учествује у суђењу Жени, јер ,,само је божије да суди".

Жену то изненађује. Очекивала је да је Традиција баш као и Моћ одбаци (тј. да је мајка Бановића замрзи као и њена властита мајка), а уместо тога суочила се с мужем који после свега не жели да јој суди. А не жели зато што и он признаје божанску моћ као већу од људске, па тако и право те моћи да суди. Ту се, дакле, не ради о толеранцији налик оној постмодерној, где бити ,,толерантан" значи бити равнодушан према животу другог човека, као и према колективу. Ради се о некој врсти саосећања, готово жалости према факту да је Жена особа без приче, дакле, особа на рубу самоуништења. Бановић жели да Жени помогне, али не тако што ће Жену на нешто присилити или тако што ће се ње одрећи (то би чинила Моћ), већ тако што ће јој сопственим примером посведочити да постоји нека Врлина која не зависи од политичке рачунице.

Живети изван историје

Када Жена чује поруку Бановићеве мајке, она му каже: ,,Твоја мајка. Права правцата твоја мајка. Иста као ти." У том ти, којим Жена први пут ословљава мужа, проговара новооткривено осећање блискости, али и осећање да у његовој малој причи као наставку Традиције другим средствима, постоји уистину и нека дубока врлина, које нема у Великој причи, нити у њеном сопственом стању без приче. И Жена ту врлину признаје зато што је тако изабрала, а не зато што јој је та врлина наметнута.

Обраћајући се потом Југовићима, Бановић им одриче право да суде Жени, тврдећи да је она његова, а не њихова. Тиме јунак повлачи граничну линију која означава границе моћи Велике приче. Њој се одриче право да суди и Жени, али и њему самом. Самим тим, Бановић разоткрива Велику причу само као причу Југовића, која је различита од његове мале приче.

Шта је онда та Бановићева мала прича? Да ли је то идеја да треба живети у свом малом приватном свету, изван Историје, Политике и Моћи, тачније речено, јавног простора, уз мисао о сопственој ,,моралној" супериорности у односу на све учеснике тог јавног живота?

Не. Та идеја више одговара животу без приче, то јест, симболичком одласку Жене у манастир где манастир није место духовног уздизања, већ симбол искључивање себе из света јавности. Хана Арент је у Изворима тоталитаризма добро приметила да се то самоискључивање из јавног простора на крају претвори у глорификацију малограђанске сигурности и комфора, за које ће човек бити у стању да жртвује и достојанство и правду и истину и све своје ближње. Речи Хане Арент су само развијена верзија обичаја старих Грка да човека који не учествује у јавном животу свог полиса (града-државе) називају једноставно идиотом. А у политичком смислу, идиот је роб, јер он ни о чему одлучује, већ други одлучују о њему. 

Мала прича Бановић Страхиње нема ништа са приватним животом као малограђанским рајем и стаништем робова. То постаје јасно када му Војин Југовић одрекне право да говори о предстојећем боју на Косову пољу, сада када је одлучио да не суди својој Жени. Тиме Југовићи хоће да кажу да једино њихова Велика прича води на Косово поље. Самим тим, Бановићу пребацују да је кукавица.

Бановић Страхиња показује да није тако. И његова мала прича се завршава тамо где и њихова Велика, и у томе су оне сличне. Разликују се по томе што њега тамо не води пропагандни говор Мајке Југовића (performed by цар Лазар), већ осећање унутрашње обавезе.

Тако Михиз прави врло фину разлику између Велике приче која се обраћа народу као маси и мале приче коју поседује сваки припадник народа понаособ. Он зна да је маса сама по себи празна, и да се она може гурнути час у овом, час у оном смеру, док народ своје императиве и оријентире носи у себи. То значи да претварање масе у народ јесте облик еманципације једне групе људе, док је претварање народа у масу заправо регресија, тј. уништавање народа и његово претварање у масу робова без своје воље и историје.

Оно што морам, то и хоћу

Мото Бановић Страхиње код Михиза - оно што морам то и хоћу - означава јунаково слободно прихватање неке обавезе без спољашње пропаганде. Овај мото, који се неколико пута понавља у драми, није само најкраћи опис јунака, већ и народа. Када народ, као и јунак, хоће оно што мора, његово постојање стиче ауру узвишености и трагике.

Историја има смисла уколико чува ту ауру. Уколико тог односа између слободне воље и нужности нема, ако се неће оно што мора, или изгледа као да се не мора ништа, па се ништа нити хоће нити може (попут биљке на коју се може попишати свако ко поред ње прође), онда немамо посла са Историјом народа, већ са вегетирањем, сушењем и нестанком неке масе људи која се случајно затекла на некој територији.

Бановићева мала прича зато је и већа и старија од Велике приче Југовића; Михиз је то јасно истакнуо када је Југовиће означио као скоројевиће, а Страхињу као јунака који потиче из старије лозе. Његова мала прича, у којој јавним деловањем управља унутрашње осећање обавезе, темељнија је него Велика прича којом се моћ обраћа маси. Иако и једна и друга воде на исто место, оне нису исте, као што није исто, нити свеједно, да ли ће се на крају те приче појавити народ који зна шта треба да ради, или маса којој су само привремено напунили главу пропагандом.

Мала прича је дакле, прича онога који размишља у домену категоричког императива, што, преведено на српски, значи - у оквирима завета. Наоко скромна, она је моћније од Велике приче, у мери у којој је, примера ради, српска војска 1912. била моћнија од отоманске, а 1914. од војске K und K монархије.

Бановић Страхиња има своју малу причу, свој завет и зато он не рачуна, попут Југовића, да ли му се исплати да спасава Жену или не, односно да ли му се исплати да је казни или не казни. Он је спасава без обзира на рачун и одриче се могућности да јој суди, такође без обзира на рачун. Он нема потребе да се бави таквим тричаријама, зато што њега сви путеви, у свако време, ионако воде на исто место. 

На Косово поље.

Текст објављен у рубрици "Око" интернет портала Радио Телевизије Србије (www.rts.rs).

У Дисовим стиховима сваки читалац може пронаћи дио себе. Дисов живот је нешто трагично од рођења, па до смрти. У вријеме ратова када се клицало ослобођењу и када је патриотизам једна од основних тема скоро свих пјесника, Дис пише једну нову поезију. Врло млад је дошао у Београд. Са двадесет и четири године, свједочи Матош „као мјесечар луташе београдским улицама, са шеширом вјечно у руци, са црном коврџавом главом и брадом, мршава лица и грозничава ока“. Оригиналност коју је посједовао нису сви видјели на исти начин. Много тога су замијерали Дисовој личности и поезији. Пандуровић га описује као некога ко је тежио слободном животу а не каријери, слабог физичког изгледа, блијед, пио би јачу црну кафу и пушио цигаре специјалитет. У очима Николе Милошевића био је „расејан у поезији као што је био у животу“. До тада Дучић и Ракић у критичарском кругу били су недодирљиви, па објављивањем Утопљених душа (које је Дис сам финансирао) 1911. године појавила се једна нова поезија, један узор будућим генерацијама. Година 1911. важна је за Диса, јер ће те године упознати Христину Павловић, са којом ће се вјенчати на необичан начин. Вјенчање је требало да се одржи у цркви Светог Марка, у шест ујутро. Пошто су заборавили прстење кум је предложио да се узме гумица са кишобрана. Прота је није прихватио да се одржи вјенчање, па су морали сачекати испред. Тада је наишла једна жена коју је млада замолила да јој накратко посуди прстен и вјенчање се одржало. Младожења је имао тридесет и једну годину а млада девентаест.

Бројне су анегдоте о Дису. Једна од анегдота која на веома сликовит начин дочарава живот и поезију овог пјесника везана је његов сусрет са Драгишом Васићем. Васић га је, наиме, срео како тумара близу куће намесника Ристића, окреће се око себе и тражи нешто. Васић му приђе и упита га шта ради у то доба. Дис „кратковид, он се загледа у мене, познао ме и обрадовао се. Онда се насмејао и рекао ми да се баш данас преселио из стана и узео други, ’овде негде’, али где – не може да се сети.“

У то вријеме утицај критике био је веома снажан, а Скерлић и Поповић представљали су два најутицајнија критичара. Када је Дис био у питању, нису се двоумили. Обојица виде трагичног пјесника недостојног и недораслог да буде у кругу уважених српских пјесника. Дис је наспрам себе имао академске професоре из Кнез Михаилове, а он је припадао боемском кругу из Скадарлије у друштву Пандуровића и Матоша. Скрелић је представио Диса као неког ко би желио само да пије, његову поезију назвао декадентном. Наглашава да је декаденство лоше али „Петковић је успео да га дотера до крајњих граница апсурда“, како је то записао Скерлић. Многи су тада, доста стидљиво, стали на страну Диса, али било је оних који су у тој подршци били потпуно отворени (Винавер, Светислав Стефановић). После Скерлићевог суда, за Диса више ништа није било лако.

Зашто Дис није био као Ракић или Дучић? Гдје је његова патриотска поезија? Најбољи одоговор даће Михиз, објашњавајући да Дис није као други, да није „решавао задатке друштва и нације.“ Наравно, видио је шта се око њега дешава. „Сав загледан у себе, кад би за тренутак подигао поглед он би видео да му ’под срамотом живи његово поколење’, да се ’развило црно време опадања’, да ’живи у земљи срамоте и луда’, али би брзо свраћао очи натраг у себе, унутра.“

Године 1913. Дис објављује књигу пјесама под насловом „Ми чекамо цара“ и посвећује је престолонаследнику Александру.

Вријеме рата је било веома важно у Дисовом животу. О томе би се могло много рећи. Оно што је важно јесте да је Дис одбијен на мобилизацији у вријеме када је Аустро-Угарска објавила рат Србији. Пријавио се као добровољац, па је добио мјесто ратног дописника. На дунавском сектору, источно од Београда, налазио се његов брат Радослав. О том сусрету писао је Станислав Краков, истичући да је Радослав дао Дису војничку шајкачу и војничке ципеле, да не би са својим препознатљивим изгледом био смијешан. У тим ципела прећи ће далек пут, кроз Албанију, па до Крфа. Затим ће отићи у Француску (боравиће највише у Ници, а затим у Паризу и Нормандији). У Нормандији ће се основати избјеглички камп за Србе.

Да би помогао својој породици, креће на своје последње путовање, за Солун преко Крфа. Свједочанство са тог путовања оставиће игуман Софроније Михајловић који је био његов саговорник. Игуман је сазнао разлог пјесника да крене на пут. Дис је прије свог путовања на са Крф за Француску „регулисао питање својих принадлежности, па је једног од својих пријатеља замолио и опономућио да сваког месеца у његово име прима плату и одмах је шаље његовој жени у Београд. У Паризу, међутим после више месеци, сазна да тај његов назови пријатељ редовно прима све његове принадлежности, али ниједне паре не шаље у Београд него све задржава за себе.“ То је Диса веома погодило. Дописница коју је из Италије послао Христини изражава се жаљење што је вјеровао другима. У Галипоњу су неколико дана чекали пароброд. Укрцали су се 17. маја 1917., а изјутра, у пет сати, њемачки сарипен је торпедовао брод. Брод је почео да тоне. Дис се укрцао у чамац којег је прогутао вртлог ’пострадалог пароброда’. Тијело пјесника је касније изашло на површину а француски морнари су у његовом одјелу нашли његове наочаре и једну драхму. Живот на мору налаже да се тијело врати у дубине.

Да је Дис био и остао велики пјесник, свједоче и ријечи Милоша Црњанског. Црњански је у једном аудио запису посвједочио да је многе заболио однос према Дису и да се ради о великом пјеснику, „а то што он није имао леп капут и што је био офуцан, и што се удавио у оној несрећи, то је нешто сасвим друго.“

Потврда његовог квалитета, дошла је много касније. Дис је остао у сјећањима читалаца као један незабораван сан. Обиљежавајући двадесет година од смрти великог пјесника, Пандуровић ће рећи: „У Дисово доба много се полагало на такозвану културу духа и осећања, која се данас нагло напушта, уступајући место култури тела, физичкоме васпитању, за које већ имамо читаво Министарство. Недавно сам у једноме листу прочитао наслов ‘Нови таленти ’, и видео да су се појавили нови, млади таленти ― али у футбалу. Таленат је очигледно сишао из главе у ноге “.

Владислав Петковић Дис живио је у времену чије очи и ципеле су били другачији. Трагична судбина овог пјесника није везана за његову поезију, јер Диса читају. Његове пјесме нису потонуле са њим. Он их је оставио нама.

Посетите ли Народни музеј у Београду, име Ериха Шломовића, можете пронаћи на другом спрату, међу изложеним делима страних уметника из његове колекције, који помешани са оном из некадашњег Музеја кнеза Павла, под тадашном управом Милана Kашанина,  и данас представљају најатрактивније место музеја[2].  Зна се да је Шломовић боравио у Паризу у периоду од 1935-1939[3], да је био најближи сарадник чувеног Амброисеа Воларда, човека који је направио прве изложбе Пикаса и Сезана, и чија галерија Rue Laffite је била један од симбола авангардног Париза. Нико није умео да објасни због чега је у свом тестаменту[4]  оставио део своје колекције управо Шломовићу,  а не рецимо свом сину. Сведочења познаника и уметника које је посећивао било је јако мало. Изузев неколико нагађања, нико није умео да поуздано ни да објасни на који начин је Шломовић непрестано повећавао број аутора који су се уписивали у његову прву колекцију у свесци коју је назвао Kolektanea[5]. У њој су сведочанства, цртеже и аквареле првобитно оставили ондашњи југословенски уметници, а касније у Паризу и  Матис, Kле, Пикасо, Шагал...

О самом Ериху Шломовићу, не може се поуздано говорити ни када је рођен, ни када и како је тачно преминуо: Ђаковачка синагога, у месту где је рођен, спаљена је у Другом светском рату, док се као датум његове смрти по тадашњем закону узима службени датум - годину дана након завршетка рата (16. мај 1946.), с обзиром да је 1942. године након боравка у ћупријском затвору, због свог јеврејског порекла интерниран, према сведочењу рођаке Маре Албахари, у логор на Сајмишту од стране домаћих колаборациониста заједно са братом Егоном и оцем Бернардом[6]. 

Београд и Шломовићева судбина у њему је тако постала његов лични Ламент над Београдом. Иако је у њему завршио основну и средњу школу, а затим отишао у Париз, само да би му се опет вратио, носећи му толико тога назад, Београд за живота неће одати никакво признање Ериху Шломовићу. Напротив, биће то град у који се вратио да буде угушен или стрељан, заједно са оцем и братом.

Не треба заборавити ни да те 1939. године Београд нимало није личио на неокласицистичке камене зграде буржоаског ранга и огромне поплочане тргове Париза. Београд није имао Јелисејска поља и Шломовићев поновни сусрет са Београдом најприближније је описао Момо Kапор, у једном од најбољих романа српске књижевности и заслуженом, а неправедно дуго чеканом омажу лику Ериха Шломовића – Kњизи Жалби (Досије Шломовић), где је приказана и оваква слика Београда, која почиње од капије београдске железничке станице: Уз зидове бетонских перона лежи народ на врећама и завежљајима, овде се спава, једе и пије, овде време није важно – стало је још пре пет стотина година [...] Пред Шломовићем се простире полупоплављени станични трг, на кога се излила Сава. Гацају кроз локве сипљиви фијакерски коњи, вуку се пси скитнице у оштром задаху мокраће из оближњих јавних клозета-чучаваца [...] Помало згађен, помало уплашен, он посматра тај необријани, запуштени свет, махом без зуба, тако различит од финог, намирисаног мноштва по париским перонима.

Читајући ово поређење две железниче станице, у времену када педесет хиљада грађана ове земље је сваке године напушта, са намером да се никада не врати, и ако чак и једна министарка, чије име није вредно помена, не види никакав проблем у таквим миграцијама (упркос чињеници да је најконкретнији опис њеног посла да их заустави), свако би се данас запитао, ког ђавола се Шломовић уопште враћао у такав Београд из једног Париза, центра света? [7]

Али Београд је ипак имао нешто. Београд је имао свој аутентични дух. Имао је омладину интелектуалаца са јасном припадношћу и свешћу о богатству свог културног наслеђа, али и са великом глађу за спознајом свих токова европске и светске цивилизације, и према којима се нису осећали у инфериорном положају, већ онима којима припадају. Kолективно је још увек било наспрам оног индивидуелног, и успех појединца  мерио се у виду доприноса заједници. Пре и после Шломовића, Београду су се враћали Црњански, Андрић, Дучић, Ракић, Драинац, Пекић... Kолико су само две Kраљевине послале стипендиста у исти тај Париз, и колико је њих одлазило са истом жељом: узети оно најбоље од света, и инкорпорирати га овде, Међу својима, како то рече Дис. Чак и они који су му се, попут најпознатијег Србина – Николе Тесле, вратили у урни, јасно су знали да је то био њихов град целог живота. Иако је Тесла припадао и припада целом човечанству, његова последња жеља била је извођење композиције Тамо далеко на његовој сахрани, и прекоокеански повратак. Исто је било и са Данилом Kишом, који је као и Шломовић био јеврејског порекла. Преминуо је у Паризу, а по сопственој жељи, сахрањен је, по православним обредима, у Београду.  Тако је и Ерих Шломовић, збирку са око 500 експоната најбољих модерних сликара Француске и света, видео у вароши ради које се годинама борио тамо по белом свету да јој донесе најдрагоценији поклон – свој Замак уметности, макар то значило да му се у њему неће ни гробно место знати.

Замислите вредност једне такве збирке. И замислите, да власник те збирке, готово сигурно најбогатији младић Београда у том тренутку, исту превози таксијем, и једе супу по ресторанима, у увек истом сивом мантилу, јер би већи комодитет подразумевао продају дела збирке. Да је рецимо своју збирку упутио у Сједињене Америчке Државе, у којој је постојало огромно тржиште уметнина, Шломовић би не само уживао у животу милионера, већ би пре свега, готово извесно био жив. Али Ерих Шломовић није могао да бежи јер се уместо тога већ одлучио да се враћа. Своју збирку наменио је другима, па макар то значило да мора боравити у селу Бачина, надомак Варварина, носећи жуту шестокраку звезду и трпећи разна понижења. Бачина је било типично моравско село у коме се ништа епохалније није догодило, још од Битке на Варваринском пољу где је четвороструко мање српско-руских устаника под командом Хајдук Вељка потукло 20.000 Турака, или када је један сељак док је копао своју њиву у Горњем Kатуну, селу поред Бачине,  пронашао најстарији ћирилични натпис на Балкану познатији као Темнићки натпис[8].

Случај села Бачине и пут Шломовићеве збирке до поставке у Народном музеју заиста је један од најироничнијих слика уметности, попут оног сазнања да од култа личности Едгара Алена Поа у Америци не би било ништа да није било и авантуристичких подухвата Шарла Бодлера са црнопутим дамама у Америци, где је случајно пронашао Поа, кога је касније прво прославио у Паризу, уз већ поменуте црнопуте даме, а тек онда у САД, где овај није раније био познат.

Тако је збирка од непроцењиве вредности Ериха Шломовића, преко две собе једног хотела у Паризу где је власник збирке становао, завршила у лименим сандуцима шест дана након тешких бомбардовања Београда, па до тога да је возом пренета у Варварин, затим са двоје кола у Бачину, где је зазидана у једној летњој кухињи породице Живадиновић[9].  Ако је Београд изгледао скромно по повратку из Париза, Бачина је тада имала један сеоски пут, цркву, бакалницу, кафану и општину. Дане у досади, прекинуо је позив Немаца, са наредбом да се доведу Шломовићеви. Према сведочењу тадашњег окупационог сеоског председника, Драгољуба Пантића Љупчета, тог дана му је Шломовић поклонио сат марке Шафхаузен, књигу и забелешке, са речима Ако би се нешто са нама догодило, те не преживимо рат, по овоме ће се видети ко су били Шломовићи и шта су имали. У питању је био Kаталог изложбе одржане у Загребу.

Иако је Шломовић одведен, остављајући своју збирку сељацима којима врхунска дела француског сликарства нису ни била позната, зазидану поред свињског обора, кокошарника и штале, збирка је наставила свој живот. Ерихова мајка, Роза је преживела рат, и успела је да 1944. године дође до кабинете председника Привремене народне скупштине, др Ивана Рибара, и да му пренесе трагедију и тајну своје фамилије. Желела је да поклони збирку новој влади у знак сећања на свог сина, што је и одобрено. Збирка ће носити назив Kолекција Шломовић.

Међутим, чак ни транспорт збирке на релацији Бачина-Београд, није могао проћи мирно. На последњу композицију воза, где се збирка налазила, код Велике Плане, налетео је у пуној брзини воз са бугарским трупама. Том приликом, Роза Шломовић [10] губи живот, као и двоје мале деце даље рођаке Маре Хертзлер, која је путовала са њом, и која је једина преживела.

О разбацаним делима из лимених кутија, Момо Kапор у Kњизи жалби поставља суштинско питање колико сада вреде Реноирови цртежи када се једне магловите ноћи нађу на снегу усред поља, седам километара од места које се зове Велика плана? Није ли читава историја европске уметности само међусобни договор о хипотетичним вредностима, склопљен између посвећених љубитеља? [...]Ван Ајкова Богородица са малим Христом, залутала у Централну Африку, само је слика неке жене са дететом и ништа више! Шта значи неколико обојених квадрата Пиета Мондриана провинцијском молеру из Холандије? Да ли би руски мужици, све и да их имају, платили милион долара за Малевичев Бели квадрат на белој основи? [...] Амброис Волард, Ерих Шломовић, његов брат Егон, њихов отац Бернард, Роза Шломовић и двоје деце... Много мртвих око уклете колекције.

Дуго је трајала потрага за лименим сандуцима, а у њеном проналажењу нагађа се да су налози за проналаском вредне колекције долазили директно од Слободана Пенезића Kрцуна и Моше Пијаде[11].  Проналаском Маре Албахари (раније Мара Хертзлер), у Призрену, у стану у ком је на зиду висила Балерина Едгара Дегее, откривено је да су лимени сандуци на сигурном код извесног Перише Вељковића[12] , у Београду. Исти их, наводно, предаје мајору Илићу и они по други пут, бивају изложени у СФР Југославији, овог пута у Београду, у Сали за конференције министра унутрашњих послова Србије, додуше, знатно скромније, него на раније приређеној изложби у Загребу, и у односу на коју је недостајало неколико слика, керамика у целини, и одређена библиофилска издања књига и архивски материјал.

1949. године, Шломовићев сан се испуњава. У Народном музеју изложено је 321 дело колекције Ериха Шломовића.

Ипак, прича се ни ту не завршава. 1980. године, у банци Societe Generale на Тргу берзе у Паризу, службеник Kоко Вернет отвара један сеф чија је закупнина истекла 1943. године. У њему се налази укупно 190 експоната међу којима су и они Пикасови, Сезанови, Дегее, Реноарови, Матисови... Историчари модерне, који су наивно веровали да су сва њихова дела већ одавно позната, остају у чуду, као и цео Париз. Име Ериха Шломовића поново бива централна тема, а тим поводом направљена је и изложба у дворани Друот[13]  где је три дана узбуђивала Париз и свет, до почетка суђења око њеног наследства, с обзиром да је Kонзулат СФР Југославије одмах реаговао и спречио продају колекције. Нажалост, у процесу који је трајао скоро две деценије, слике су припале наследницима породице Волард 2006. године, упркос тестаментарним жељама самог Амброиса Воларда. На две аукције у Лондону и Паризу, одмах су продате, а међу њима био је и Сезанов Портрет Емила Золе.

Не треба заборавити и податак који је 1940. године у Политици изнео тадашњи дописник Синиша Пауновић где уз кратак пропратни текст о Шломовићевој колекцији наводи и да он поседује и велики број слика у Швајцарској, па не би чудило да се након сто година од његове смрти појави и нека нова колекција и изложба, пронађена овог пута у сефу неке банке у Цириху, Женеви, Базелу или Берну.  До тада, нека се сваки посетилац Народног музеја у Београду изнова пита, да ли је могуће да Београд поседује овакву једну колекцију?

[1] Не рачунајући касније пронађену заоставштину у једном сефу банке Societe Generale у Паризу, у Kаталогу загребачке изложбе налази се попис 429 експоната.

[2] Ерих Шломовић је по повратку у Београд, желео да његова колекција буде изложена у Музеју кнеза Павла. Једини услов био је да његово име стоји уз колекцију, без икакве накнаде или јавне захвалнице. Музеј кнеза Павла није прихватио његову изложбу, и уместу у Београду, прва изложба је одржана у Загребу, 1940. године у Дому краља Петра Првог Ослободиоца. Један од натписа са насловне стране загребачких листова гласио је и Изложба је догађај сезоне.

[3] Према неким подацима се наводи и 1940. годинa.

[4] Волард је преминуо у саобраћајној несрећи 1939.

[5] Један лист свеске, на ком је са једне стране потписан Пикасо, а са друге Шагал, процењен је на око милион евра.

[6] У другим изворима, нагађа се да су угушени отровним гасом у затвореним камионима на путу за Панчево, док су Шломовићеве рођакиње у Тел Авиву, тврдиле да је породица Шломовић депортована у концентрациони логор Аушвиц.

[7] Шломовић је по скромним сведочењима познаника живео аскетским животом, јако мало је трошио, никада није пио и пушио, често ни јео, па одговор свакако не лежи у поређењу боемије Скадарлије и Монмартра.

[8] Темнићки натпис је такође изложен у Народном музеју у Београду, као део збирке Средњовековних епиграфских и анепиграфских споменика, на 1. спрату.

[9] Првобитно је годинама скривано права локација где је збирка пронађена. Тако се у Борби, 1969. године у фељтону Боривоја Нешковића Одисеја скупоцене уметничке збирке помиње породица и кућа Марисава Ристића. Kасније, преживели сведоци потврдиће да је реч о породици Живадиновић.

[10] Њен гроб и данас се налази на градском гробљу у Смедеревској Планаци, на које је пренета 15 дана након првобитног укопавања на оближњој пољани од места несреће. Иако зарастао и уништен од зуба времена, постоји његова фотографија на којој се може прочитати следеће: Овде лежи Роза-Ружа Шломовић, рођена 1890. године, погинула несрећним случајем 31. XИИ 1944.г. Спомен подиже снаха Мара.

[11] Моша Пијаде је раније насликао Портрет Ериха Шломовића, и имао је прилике да 1939. разгледа читаву колекцију у Београду.

[12] С обзиром да су многи подаци у већ поменутом фељтону Одисеја скупоцене уметничке збирке промењени у складу са пропагандом Kомунистичке партије, а у ком је и главни јунак мајор Илић (ОЗНА) онај који проналази збирку, и аутентичност овог имена треба узети са опрезом.

[13] Изложбу је отворио Бернар Деривал, директор Музеја града Париза, као приређивач каталога изложбе.

Био једном један Михаило Маџаревић, официр, који је са 27 годинa постао најмлађи мајор, и који ће вечно остати упамћен у сећању на пробој Солунског фронта, по освајању највишег врха Кајмакчалана – Кучковог камена, приликом неутралисања митраљеског гнеза, у операцији којом је добровољно предводио своје ратне другове, уз првобитно противљење војводе Мишића, сматрајући тај гест самоубилачким, али и који ће га након тог подвига, сам унапредити у чин мајора. Ловац на живе језике, надимак који су му дали саборци, услед бројних  заровљавања непријатељских формација из разних препада и заседа (извео је на десетине таквих акција, па је Аустријска врховна команда уценила његову главу на 50.000 круна), а које су за циљ имале откривање положаја друге стране, постао је и жива легенда међу српском војском. Међу њима остао је упамћен као пример, и као војник кога је, приликом промовисања у чин поручника, услед двоструког преласка преко Саве и заробљавања непријатељских војника, 27. маја 1915. године, краљ Петар I Карађорђевић ословио и речима: Тићили ми се такви јунаци у мојој војсци.

За собом, оставио је и данас тешко доступну књигу својих сећања из рата, под називом Кроз сјај и сенке рата, скромно потписане само као мајор Маџаревић, из 1933. године (У Предговору наводи и да ова књига, кроз коју говоре легије погинулих за домовину, нека њима буде уместо воштанице).

Први балкански рат дочекао га је као деветнаестогодишњака, поднаредника српске војске, из ког је ушао у нови, Други балкански рат, и у ком је услед испољене храбрости на Брегалници, добио чин потпоручника (заробио је целу турску батерију). Уз нови чин, дочекала га је колера. Од ње се опоравио 1913. године, а већ наредне Аустроугарска напада Србију. Из Скопља, Маџаревић бива прекомандован у околину Лознице (добија други вод у селу Горњи Добрић). Већ ту, држећи одступницу, убија аустроугарског официра са раздаљине од четиристо метара. У питању је био оберлајтнант Фриц Мајер, који је приликом осматрања српских положаја све време држао непознату српску сељанку као живи штит. Недуго затим, бива рањен у селу Каменица, надомак Ваљева. Михаило Маџаревић неколико пута је рањаван у својој војничкој каријери, међутим, у својој аутобиографији  наводи да га прати срећа због амајлије коју му је мати ушила у шајкачу још 1912. године са речима нека те то, сине, чува од куршума (чиме аутобиографија и почиње). Иако сведочи о свом скептицизму према сујеверју, па чак наводи и да смешно ми је било. Колико је њих исто тако опремила мајка!, амајлија и љубав према мати постаје  један од лајтмотива аутобиографије и главна Маџревићева реликвија, већа од силних медаља за храброст. Иако приликом напада на Бугаре крајем 1913. губи амајлију, сматра да му је мајка донела вечиту срећу.У зиму 1913. године, она га је и посетила на фронту (преминула је непуне две године касније услед епидемије тифуса).

 Одмах сутрадан, као командир предњег одељења, предводио је успешно заустављање Аустроугарског навирања код Зворника, приликом ког је и лично убио команданта батаљона, уз још четири официра, борбом прса у прса. Тада поново бива рањен, а услед заробљавања још великог броја официра, подофицира, редова и брдских хаубица бива одликован златном медаљом за храброст. Непрестано певање пушчаних плотуна, уз свакодневно читање молитава у строју, па онда силни јуриши у којима је увек био предводник или последњи који се повлачи након одступнице српске војске, непрестано се понављају у Маџаревићевим сведочењима.

То престаје, само у кратким предасима услед лечења од рањавања. Након тога, Маџаревић се увек враћа још смелији, па тако у мају 1915. године, са још шеснаест својих ратних другова (уз одбијање и негодовање команданта о извршењу предложеног задатка) прелази Саву и заседом заробљава непријатељске војнике, допрема их на српску страну (њих девет), и прикупља информације од суштинског значаја о непријатељским положајима. Након тог подвига, добија Карађорђеву звезду са мачевима. Недуго затим, Маџаревић је у новом преласку Саве заробио још осам аустроугарских војника. Маџаревић је умео да цени и храбре војнике са друге стране, па тако оставља податак да је једном приликом при одбрани Смедерева убио једног немачког кадета, који је неустрашиво појурио ка њима. О њему каже: Био је врло храбар [...] Људи смо сви. Можа је нека млада Немица у то време читала његово писмо пуно љубави и одвратности према рату. Нисмо га звали да дође ка нама. Зар му је мала била Немачка...

13. јуна 1915. године, по освајању Мишарске Аде и заробљавању четрнаест српских војника од стране Аустроугара, Маџаревић добија задатак да разради план (на предложени план искцравања непријатељу с леђа, командант пука Стеван Милетић констатује да је то сувише смело) и поврати Аду. То чини заједно са двеста четранест подофицира и два потпоручника, који чине предстражу и размењују паљбу са непријатељима са предње стране, док се Маџаревић налази са јединицом која се са леђа искрцава и заробљава сто тридесет и шест војника, од укупних сто седамдесет. Остали су страдали у размени ватре или су убијени услед непристајања на предају. Након успешног задатка, Маџаревић је позван да буде гост на ручку војводе Мишића лично.По доласку у Смедерево,  заробљава понтон са двадесет седам непријатељских војника. Иако је одступање српске војске у току, Маџаревић са својом четом приликом одступнице непрестано прави непријатна изненађења непријатељу.О путу по кршевима Албаније и доласку на Крф Маџаревић сведочи: Нисмо личили на људе. Пре на сенке [...] Арбанија беспутна, снег, најгоре годишње доба, а нигде ништа... Ни хране, ни огрева, ни крова над главом, ни постеље, ни Отаџбине [...] У утроби вола, који је пре неколико минута заклан, смештено је новорођенче. На сваком кораку мртви. Побеснели Арнаути пуцају из заседе. Снег, дуги редови изнуреног народа. Беспутне стазе. Вејавица, седи краљ иде пешице. Војводу Путника носе на носилима [...] Далеко је море. Испод мрачних облака гракћу вране, те злослутне вране.

 По доласку на Скадарско поље, Маџаревић оставља податак и о изнуреном регенту Александру I Карађорђевићу, који болестан чека операцију: Војници су шапатом и забринуто причали о овоме: чули смо да није хтео да оде и да нас остави. А нудили су му да га на лађи оперишу. Не, док се сви моји војници не укрцају, ја нећу. – Тада сам тек могао правилно да схватим шта значи свој Краљ.

По реорганизацији на Крфу и Халкдикију, Маџаревић се налази на коти 1900, на Кајмакчалану.  На тзв. Плочи, Маџаревић се поново провлачи кроз прве редове и долази са леђа бугарској Мртвој стражи. По заробљавању бугарских војника, 29. августа, уследио је обилазак јединица на фронту краља Александра I, који га том приликом поздравља по први пут са капетане Маџаревићу! (у том тренутку, он има двадесет две године).

2. септембра 1916. године почиње општи напад и успешно заузеће Кајмакчалана. По речима Маринка Лугоње из Удружења за неговање традиције и културе ваљевског краја ту заслужује трећу Kарађорђеву звезду, након неутралисања митраљеског гнезда бугарских јединица – ручним бомбама. Након препада Бугара 13. септембра, српска војска подноси десет хиљада жртава при свом повратку у земљу, на самој капији у своју Отаџбину. Препадом са левог бока бугарског вода који је био развијен у стрељачки свод, и у борбама камама прса у прса, Маџаревић поново бива рањен, овог пута од српске бомбе. Маџаревић никога и не обавештава да је рањен, као ни да пуца из пушке са поломљеном руком и прстима. Многи у том препаду умиру и бивају заробљени, а Маџаревић бива интерниран у болницу. Четири дана касније, ту и сазнаје да је Кајмакчалан коначно заузет од српских трупа. Неколико минута пре своје смрти, капетан Бошко Булатовић, водник Друге чете првог батаљона петог пешадијског пука, први побија српску заставу на врх Кајмакчалана. У офанзиви 1918. и пробоју Солунског фронта и Доброг поља, Маџаревић са четом пролази кроз Рововску Косу, и гони непријатаље кроз Јужну Србију. Занимљиво је да је приликом пробоја и непрестаном провлачењу непријатељу са леђа, док се налазио на коти 312 и 313 код Рововске Косе, на осматрачници, био и надомак тога да усмртни бугарског краља Бориса, чија га је свита опазила у последњим тренуцима, и успешно евакуирала. Срећа у рату игра најглавнију улогу, додаје Маџаревић тим поводом.

Уочи 1. септембра 1918. године сва војска је била у покрету поводом последњег чина и коначне победе. Нисмо ништа јели нити пили. Војници су чекали наређење за покрет. Носталгија је најтежа болест.  Бугари и Немци непрестано одступају, а Маџаревић преко Куманова па Криве Паланке, Лесковца, Крушевца, Рековца, Крагујевца, Аранђеловца, Лазаревца, Ваљева и Лознице осваја са својим ратним друговима окупиране територије. Последњу битку његовог пука у Великом рату, води против Немаца код Рековца. Приликом ослобођења  оставља податак о расположењу српске војске приликом ослобађања. Све стаје у само једну реченицу: О, лепа Србијо! – плакали су војници од радости, љубећи земљу.

По завршетку рата оснива свој дом у Бијељини, и 1919. године жени се Видосавом Шавић (у браку добија сина Момчила и ћерке Душанку и Љубицу). Ту и бива премештен у Гвоздени пук. Последња реченица у књизи Крозј сјај и сенке рата завршава се речима: Рат је остао у мојим успоменама као сан – сан који не би требало више да се поново, иако сам ја у својој 27. години постао мајор за ратне заслуге.

Док су војници из тада непријатељски редова добили да владају Југославијом, мајор Маџаревић је по принудној демобилизацији 1920. године (иако слављени широм света, многи јунаци из Великог рата који су све дали држави, по његовом завршетку постајали су просјаци, неспособни да издржавају своје породице, услед конгломератских афинитета свог некадашњег саборца и хероја у рату, а сада краља Југославије, државе у којој су побеђени и поражени морали имати исти статус по завршетку рата. Ипак књига Кроз сјај и сенке рата, штампана тек 1933. године, на насловној страни има фотографију краља Александра I, испод које пише - наша узданица) радио тешке физичке послове, носећи џакове у једној чукаричкој шећерани, а у Другом светском рату, приликом одбијања да приступи Недићу и Љотићу и тако постане командант Жандармерије, бива интерниран и у логор Бањица, а касније у Немачку. Одбија да живи у комунистичкој творевини аустроугарског војника 25. пука вражје дивизије, Јосипа Броза Тита, и остаје у Америци, у Либертвилу, где је такође, по речима Драгослава Бокана, радио напорне и прљаве физичке послове, до своје смрти 1965. године. Сахрањен је у порти српског православног манастира Светог Саве у овом америчком граду.

[1] Текст почиње као типичан увод бајке јер његовог аутора биографија Михаила Маџаревића подсећа на готово натприродног, митског јунака. За разлику од одређених нација које измишљањем  или лажирањем догађаја, и који при утемељењу колективне свести о надмоћности производе имагинарне јунаке са натприродним особинама сличним оним из бајки (са неколико дистинкција попут модела оружја или принцеза које су оскудније одевене) попут Рамба, Универзалног војника или Џон Вика – Михаило Маџаревић је стваран. Као и сви његови саборци. Србија не мора да измишља своје јунаке. Довољно је само да их не заборави.

Улицама Букурешта тада ће се кретати и млада Ана Симонис, рођена 17. октобра 1832. године у градићу Хомороду (дистрикт Брашов у Трансилванији), која ће коју годину раније доћи у Букурешт да усавршава свој велики таленат за музику. Брат Ане Симонис, Георге, већ тада ће активно учествовати у музичким и културним круговима Букурешта, између осталог биће један од оснивача прве музичке школе у Крајови, а у Букурешту ће предавати у Француском институту за девојке ,,Манолоти”. Тиме ће омогућити адекватно образовање и својој младој сестри. Тако ће се при Омер-пашином свечаном проласку кроз град, на улици изненада наћи и његова будућа супруга.

Румунски историчар Еуген Сендреа, детаљно описује први сусрет Ане Симонис и Омер-паше Латаса.

Приликом уласка великог паше у Букурешт студенткиње и студенти нашли су се у гужви која се створила на улици, стража је морала да опколи Омер-пашиног коња који се узнемирио, а храбри коњаник је у једном тренутку погледао у гужву и видео како у његовој близини стоји прелепа млада дама, плаве косе, којој брат поправља хаљину. Млада дама је, према Еугеновим наводима, погледала невино у Омер-пашу и ставила свој прстић у уста. Велики војсковоћа се насмешио том гесту, али је и запамтио велике, плаве, сеновите очи.[1]

Касније ће бити уприличени грандиозни концерти класичне музике у част отоманског војсковође, а на њима ће на клавиру свирати Георге Симонис у пратњи своје младе сестре. Сендреа бележи да је једне вечери Георге свирао на клавиру Бетовенову сонату са много патоса и да је те вечери Омер-паша успео да се упозна са дражесном, младом дамом коју је на крају вечери отпратио до куће. После неколико дана, наводи даље Сендреа, Омер-паша позива Ану у своју резиденцију, тражећи од ње да му свира на клавиру. Утисак који је оставила на њега био је толико јак да је после неколико дана позвао њеног брата и затражио дозволу да се њоме ожени. Родитељи су дали свој пристанак, али су постојала два услова: да брат Георге увек мора бити део њене пратње и тиме јој обезбедити потпуну сигурност, и да девојка не сме мењати своју протестантску веру. Омер-паша је пристао, а један од проучавалаца Омер-пашиног живота, Милитару, бележи да је паша одустао и од харема да би се венчао са Аном. Венчањем које је уприличено 2. децембра 1848. године у згради Народног позоришта у Букурешту, Ана Симонис постаје Саида-ханума, или Зулаида-ханума, како је у неким изворима бележено. Венчању су присуствовали конзули страних земаља, виши официри турских и руских трупа, румунски племићи, Анини родитељи, браћа и сестре. Млада је носила предивну плаву хаљину од муслина која јој се слагала са очима, а најупечатљивији поклон – скупоцено цвеће израђено од злата и драгог камења – пар је добио од султана Међида, пашиног великог пријатеља.

Ипак, судбина Саида-хануме добиће другачији епилог. После Букурешта уследиће Цариград, као привремено боравиште, а онда тврда Босна. Импресиван портрет Саида-хануме даће у роману „Омер-паша Латас” Иво Андрић који је изгледа детаљно познавао изворе о Ани Симонис, која је до данас остала тајновита личност историје. У тврдој Босни ће супружници добити сина који ће убрзо преминути, а затим ће се и однос међу њима охладити, што је било изазвано смрћу детета али и пашиним сталним путовањима по Босни, као и сиромашном средином у којој се читава пашина пратња нашла.

Неки од извора, попут дипломатских извештаја из Бечког државног архива које је прикупио Фердо Шишић, показују да се паша ипак није био одрекао харема, јер га је он пратио кроз Босну заједно са његовом женом. Тако ће доћи до разилажења супружника негде око 1854. године, према лондонским часописима који је већ те године спомињу као „Њену екселенцију бившу жену Омер-паше Латаса”[2].

Када се о њој пише, најпре се говори о војним маршевима који су писани за турску војску. Тако је Ана Симонис била прва жена композиторка у Отоманском царству, а такође и једна од првих које су допринеле упливу европских утицаја у тадашњу турску музику, како бележи познати музиколог Емре Арађи, један од проучавалаца живота Ане Симонис.

Ана Симонис ће се по разводу од Омер-паше удати 1860. године за Барона Отоа де Браунекера, са којим ће имати шесторо деце. Удаће се други пут у својој двадесетосмој години живота и наставити миран живот у културним круговима Париза. Њена два сина, Арпада Едмунда и Хуга Браунекера, однеће Први светски рат. Арпад Едмунд је носилац француске Легије части, док је Хуго погинуо као обичан војник на далеком Истоку. Ана Симонис, или Саида-ханума, умреће у 82. години живота у Паризу 10. јануара 1914. године ни не слутећи да ће за само пар месеци започети рат огромних размера и у истој тој години усмртити и њена два сина који су једини, од шесторо осталих, остали забележени у доступним документима[3].

[1] Istoria pe placul tuturor, Eugene Sendrea, Bucharest: Vicovia, 2014, 395.

[2] Ekselansları Ömer Paşa'nın eşi yada Macar asıllı Ida Hanım, Еmre Araci,  Historical  reflections, 2008.

[3] Историјски лик Саида-хануме, Јелена Базовић, Андрићев Омер-паша Латас,  Institut für Slawistik der Karl-Franzens-Universität Graz, том 10, 2017.

Припадао је Првој батерији Шумадијског артиљеријског пука „Танаско Рајић“ и вршио дужност наредника батерије у административном погледу док је касније био унапређен и у поднаредника, али је такође припадао и многочланој породици Продановића тако да се те две сфере прожимају током читавог дневника.
Пратећи историјске прилике које обухватају мобилизацију, кретање војске преко Албаније, Крфа, до Солунског фронта као и борбе и пробој Солунског фронта, Магленску равницу, положај војника, победу и повратак у домовину уочавамо и интимну исповест једног човека, отргнутог од своје куће, породице и завичаја. Упознајемо се са Милетом М. Продановићем, угледним трговцем који је у свом крају био цењен и поштован што се није променило ни током рата. Увиђамо да је био стуб Прве батерије Шумадијског пука, ослонац не само војницима већ и командантима који су у њему видели особу од поверења и части. Говорили су за њега да је лично храбар, интелигентан и примеран службеник. Веровао је да је потребно уложити труд, напор и веру у служењу старешинама јер боље је као частан човек, веран Србин погинути, него као издајник живети. Војницима није дозвољавао да им изговор за напуштање батерије буду породица и деца јер би они требало да буду мотив за борбу за част. Био је уверен да ће у будућности  потомци помињати њихова имена и дичити се њима, да ће им бити узор и модел понашања како не би лутали у магли већ ће имати част и образ као славни преци.

Са члановима породице, а нарочито са братом Здравком био је чврсто емоционално повезан што се види у белешкама о кошмарима који најављују несрећу – смрт брата Здравка. Како је време пролазило, удаљеност од породице га је све више мучила. Током боравка на Крфу, често размишља о својима и те мисли преноси у дневник уз описе природе какву први пут у животу види.  Шетајући поред мора, описује долазак бродова, Епирске стене, морске таласе и чамце како играху по зеленој води док му се очи отимаху преко залива ка северу, где је наша мила отаџбина. Стамен и јак какав је одувек био у лето 1918. попушта са здрављем, а до таквог физичког стања долази не толико због напора и преморености већ због тога што дужи временски период нема вести од својих Прањанаца. Када сазнаје да му је после неколико месеци тишине стигло писмо од породице, не може да дочека да сване нови дан и да то писмо прочита. Како каже, та карта га је поново оживела јер је од бриге, туге и чежње клонуо.

Ратни дневник 1914-1918 носи велику уметничку вредност због тога што је прожет разноликим поређењима, метафорама, дескриптивним сликама. Продановић уверљиво описује тренутке када је први пут видео аероплан, када је први пут видео море и морски брод. Описује сваки сусрет са пределима и природом која је другачија од оне којој нестрпљиво жели да се врати. Такође, Продановић 1916. године даје и опис физичког изгледа војника што се може повезати и са њиховим стањима у том периоду. Приказујући изглед српских војника постепено из првог лица множине прелази у треће лице једнине што код читаоца оставља утисак да се војна формација временом изобличава претапајући се у масу која се своди на опис једног појединца измученог лика карактеристичног за све у Првој батерији Шумадијског пука. 

Дневник завршава повратком у домовину октобра 1918. када јашући испред своје батерије, заједно са пуковником Вукашином, кроз разговор евоцира сећања на Косовски бој која су сачувана у народним, косовским песмама. Након приказа емотивног сусрета са породицом и олакшања које је осетио када се уверио да је код куће све у реду, да су деца порасла и да су сви здрави, материјално добро обезбеђени јер је отац о свему бринуо, Продановић завршну реч посвећује Крфској декларацији потписаној 20. јуна 1917.
Кроз Ратни дневник 1914-1918 Милету М. Продановића упознајемо као наредника, а потом и  поднаредника Прве батерије Шумадијског артиљеријског пука који је међу војницима и комадантима веома поштован.

Међутим, намеће се питање: како је Милета М. Продановић живео у мирним временима? Из породичних успомена сазнајемо да је заиста био једна велика личност, вредна сваког дивљења и поштовања. Завршио је гимназију, а потом и Трговачку академију у Бечу.  Имао је своју библиотеку, путовао је по Пешти, по Бечу, тако да је имао богато  животно и читалачко искуство. Помиње се у Српској трилогији Стевана Јаковљевића као домаћин и трговац из Прањана који је водио дневник. У својим родним Прањанима имао је фонд за школовање сиромашних ђака, а сви они који су имали било каквих поблема у селу, слободно су могли њему да се обрате за помоћ или савет. Давао је људима менице, чак и своје ствари стављао је под хипотеку како би помогао другима. Био је оличење некога на кога се село могло ослонити, а томе сведочи податак да је имао преко сто кумстава. Поред тога, биран је и за председника општине и за посланика. Основао је Чачанску банку и био председник управног одбора Хипотекарне банке у Београду. У име Краљевине водио је лицитације за Србију и био је познат по томе што је био поштен човек коме је светиња била да никога не увреди. То се види и по томе како је доживљаван у својој околини.

У тренутку мајчине смрти, 1948. године када је владала немаштина и комунисти им одузели све што су стекли, помоћ приликом организовања сахране, пружа му управо један од момака који је био запослен на његовом пољопривредном газдинству које је пре рата било велико. Милета М. Продановић био је богат пре свега у духовном и емоционалном смислу. Са женом Цвијетом имао је велику породицу. Пет кћери које су се удале за пет трговаца и шест синова. Најстарији син Милан био је спреман да настави очев посао, завршио је Економски факултет и запослио се у банци, али 1943. године одлази у заробљеништво, једно време проводи у италијанском логору и живот завршава у Венецуели. Други син Душан је такође завршио Економски факултет и радио је у штабу Драже Михаиловића. Код куће га је пронашла Шеста личка дивизија која га је одвела на стрељање. Живот је изгубио када и Јован Дероко који је био, иако најмлађи, један од  најспособнијих командната четничке организације. Тешка судбина задесила је и трећег Милетиног сина, Момчила. Он је завршио агрономију, а био је и резервни капетан коњичке краљеве гарде. Избегавши стрељање на Бањици, у Прањанима га поново проналазе и одводе на стрељање у Горњем Милановцу. Међутим, како је некада седео у клупи са Милошем Минићем, он издаје наређење да Момчила Продановића месец дана, сваку ноћ за редом, изводе на стрељање, али тако да сваке ноћи убију све осим њега. Поред те велике трауме, доживео је дубоку старост (90 година) и дочекао је да има успешну децу и унуке. Син Божидар, у свету уметности и сликарства познатији је као Божо Продановић.

Након завршеног Факултета ликовне уметности у Београду, једно време је радио као професор у уметничкој школи, потом и на ФЛУ у Београду. Горњем Милановцу је поклонио своја 82 уметничка дела, у која спадају уља на платну, акварели, мозаици, графике, а у поставци Музеја Другог српског устанка у Такову може се видети још 13 његових дела као и сликарски пибор који је касније Музеју даровао Божов син, такође сликар, Милета. Пети син Милете М. Продановића био је Мирослав, по занимању грађевински техничар који је предавао у Техничкој школи у Чачку. Такође је радио и у Основној школи „Иво Андрић“ у Прањанима где је био наставник техничког образовања. Најмлађи син, Милош, завршио је Еелектротехнички факутет, једно време је радио као професор и био један од директора у Електропривреди. У Прањанима је био познат као Чика Мишо, један од омиљених људи у селу. Када је отишао у пензију, вратио се у Прањане где је држао часове математике многим генерацијама, од вежбања за контролне задатке до припрема за упис у средње школе и факутете. Баш као и отац, био је оличење доброте и поштовања.
Глава овако велике и успешне породице, носилац одликовања као што су Албанска споменицa, три Ордена Светог Саве, Медаља за грађанске заслуге, Орден круне, Милета М. Продановић,  живот је изгубио 1945. у 61. години када се из Босне враћао у Србију и када су га ухватиле јединице КНОЈ-а и након држања у затвору стрељале у јаму безданку заједно са осталим Продановићевим саборцима.

Од породице сазнајемо да је био војник и у Првом и у Другом балакнском рату и у Великом рату и да је о свим ратовима водио белешке које је, када се рат завршио, средио и фомирао дневник. Писао је такозваним краснописом који се тада учио у школи. Један од занимљивих података је и тај да је захваљујући Божу Продановићу, Добрица Ћосић долазио у Прањане док је писао Време смрти и читао Ратни дневник 1914-1918.

Ратни дневник 1914-1918 штампан је тек 1994. године у  издању Скупштине општине Горњи Милановац и Дечјих новина, захваљујући потомцима Милете М. Продановића који чувају оригиналан рукопис.

Међу заиста богатом и разноврсном грађом, налазе се и мучни призори на фотографијама попут српских војника који личе на живе лешеве крај савезничких лекара, или вешала на којима виси српско цивилно становништва у Крушевцу, Чачку, Мачви и другим местима,  док злочинци поносно крај њих позирају, затим колоне изгинулих на Церу, лешеви на Крфу који чекају да пођу у Плаву гробницу или импровизовани крстови над издигнутом земљом дуж повлачења српске војске. Све оне нуде једну ширу слику страдања. Ипак, овај сајт није само помен страдалима, већ и помен победницима. Победницима који су, било да су обични српски сељаци који обрађују своју земљу у стању мира, а који су чинили већину српске војске, или млади српски интелектуалци, школовани у Паризу, ушли у борбу за једну, заједничку идеју која је много већа од саме победе: jасно припадање нечему већем од појединца. 

Један од неретко заборављених победника, рођени брат некадашњег председника САНУ, Александра Белића, и брата близанца Владимира Белића, свакако је и Емилио Белић (1877—1942), првобитно пуковник из Првог светског рата, командант Дринске дивизије у Ваљеву, а касније и армијски генерал и носилац Карађорђеве звезде. Урош Предић је направио његов портрет, по доступној фотографији, седам година након његове смрти. Ипак, о њему нема онако бројних записи попут оних о нашим генералима са чином војводе - Степановићу (о коме је управо Белић оставио биографску књигу), Путнику (Књигу о Радомиру Путнику приредио је његов брат Владимир), Мишићу или Бојовићу, али је он сам оставио једно врло важно сведочанство о духу свог народа у рату. Писано је далеко ван Отаџбине, у Тунису, иако показује да сви путеви воде ка њој. У њему нема личних хвалоспева, већ оних на рачун српске војске и њиховом односу према новој ситуацији у којој себе затичу. Читајући те редове, након оних поменутих призора са фотографија, безнађе се заиста претвара у понос. Реч је о књизи успомена под називом Уздаси из туђине: слике из живота наших војника у Бизерти, а на самом њеном крају стоји датум: 26.10. 1916. 

Рањени и болесни српски војници су у ову, тада француску базу на самом северу Туниса евакуисани неколико пута,  крајем 1915. и почетком 1916. године након Албанске голготе, и сукоба на Солунском фронту, као и 1917. када су пристизали контигенти добровољаца. Они опорављени и стасали за поновну борбу, током целог рата отпремани су из Бизерте назад на Солунски фронт. Како Срби од савезника Тројне антанте често остају без икакве помоћи, а исти им наносе чак и отворену штету, попут спречавања превентивног напада Бугара услед гомилања њихових трупа на граници 1915. године, или статуса српске војске који је понекад личио на статусе колонијалних трупа великих сила (они који требају бити на првим линијама, па самим тим и да први умиру, попут случаја из 1915. генерала Жофра који не помаже српској војсци на Солунском фронту, и у неколико наврата је оставља саму да ратује, али када је приморан да делује, шаље сенегалске, а не француске војнике) јасно је да у геополитичким играма често не иду заједно морални чинови и одређени интереси. Однос савезника, заиста подсећа на Орвелов чувени исказ да су све животиње једнаке, али неке животиње су једнакије од других. Ипак, када се посматра ситуација на Бизерти, то баш и није тако, додуше захваљујући једном личном подвигу. Треба истаћи да је за француску срдачност, обуку и изврсну негу најзаслужнији био адмирал Гепрат, који се успротивио чак и врховној команди Француске, и самоиницијативно сместио српске војнике у саму варош уместо пустиње и наредио појачано следовање хране, а болеснике је, чак и оне са најзаразнијим степеном, лично и готово свакодневно посећивао. Незаборављајући му заслуге у рату, петнаест година након сусрета из Бизерте и његовог доласка у Београд, Срби су га у то име носили на рукама низ улицу која и данас носи његово име.

Једина фотографија, многе странице и последња реченица ових Белићевих дневничких записа односи се управо на Емила Гепрата. На једном од двадесет четири српска гробља, данашњем Мензел Бургиби, које је и данас лепо и брижљиво чувано и очувано, о трошку државе Тунис, са мермерним мачевима у облику крста изнад сваког гроба страдалог Србина, недостаје још само и натпис овог адмирала о српском народу, преузет из Белићевих записа: Врло дуго, ви сте одговарали са хладном и неуморном чврстином: овуда се не пролази! Прожет чашћу својих обећања, верношћу својих успомена и славом своје прошлости, српски се народ заклео да их не изда: победити или умрети. Једна једина воља их је водила: све за тријумф Србије. И када је изгледало да је све изгубљено сем части, и када није више остало ни наде у шимерично чудо какво, и у тој крајности чак,  ваше стојичке душе одбише да поклекну. Мир који би диктовао непријатељ, ви одбисте као бешчашће. И подржавана божанственом вером, челичном вољом, јачом од најгорих страдања , војска Српског народа, одбила је да се преда у руке подлог нападача; остала је гордо право, чувајући побожно у срцима својим, свету слику прегажене Отаџбине.  

Претпоставља се да је ка северној Африци упућено око четрдесет хиљада српских становника, а у самој Бизерти бројке варирају између девет и дванаест хиљада људи.  Занимљиво је да је у логору Лазуаз постојало и српско позориште Африка са капацитетом од три хиљаде гледалаца, а које је одиграло значајну улогу у неговању традиције и културе у часовима неспокојства и изгнанства. Културни живот огледао се и у наступима Подофицирске музичке школе, изложбама појединих српских сликара, а постојао је и дневни лист Напред.  Срби су имали и своју цркву и могућност слободног прослављања верских празника попут Божића и крсних слава. 

На самом почетку својих бележака, Емилио Белић оставља један овакав запис: Тешко би било погодити, какве су се мисли гомилале над набраним челом и мрким погледом, болешћу усјакталих очију, ових красних војника, који и после ових мука и невоља које су претрпели, не мисле ни о чему другом, већ да оздраве и врате се понова у ровове и последњом капом крви, која им је још остала, запечате своју љубав према оном малом, али драгом парчету земље, који се зове Србија. Ту нема речи о јадиковању и очају, или уживању у лепотама Туниса, конформизму и слављу што су напокон на сигурном, где их нико неће напасти, и где неће сахрањивати нове пријатеље или чланове породица. Српски војник једино чека да поново види своју Отаџбину, која је постала једно велико гробље, дуж целе своје границе, али која ипак још увек нуди спас. 

Тај спас огледа се у доживљају своје земље као Mајке, и војнике води жудња за тобом, страст да те осветим и братска помоћ ових добрих људи. У једној од представа у позоришту Африка, Белић записује цитат: Ох, мајко мила, ето нас идемо ти у загрљај, иако знамо да нас на прагу чека она, увек иста, увек страшна, увек неумитна смрт. Прећи ћемо и преко ње, ето нас, шири руке... Та слика постаје још упечатљивија када Белић прикаже и своје импресије након самог искрцавању у Бизерту када су се и Тунижани окупили да виде хероје Церске и Колубарске битке, те војнике који су побеђивали многоструко бројније и наводно јаче своје непријатеље. Он, наводи: А бeдно су изгледали ти хероји (...) По неке од њих жалост је била погледати. Живи мртваци у пуном смислу речи. Не би човек рекао да је могуће да људско створење, толико омршави и ослаби.  

Бескрајно су тужни и разговори које је Белић записивао, вођени у шаторима логора Надор који су се непрестано умножавали. Тако је остао податак о неименованом трећепозивцу од педесетак година и младићу од једва осамнаест. Иако је њихово физичко стање забрињавајуће, њих брине оно у матичној земљи, као и свакодневница њихових мајки, сестри или жена које су остале у њој. Имају ли и оне следовања хране попут њих у Бизерти? Знају ли да су живи после свих тих битака, повлачења и таквог далеког пута, по оштрој зими и снежним путевима Албаније? Јесу ли сигурне без српске војске од бугарских и аустроугарских зверстава? Младић се пита: Можда моја сеја, сирота моја мала Станија сада проси негде? Невероватна је њихова вера и оптимизам у неку бољу сутрашњицу, па тако једни другима пружају утеху речима само да су живи бар и видећех их, добар је Бог.  

Дошавши без ичега у Бизерту, са личном имовином коју имају на себи, у похабаним и различитим униформама, занимљива је честитост и захвалност извесног војника Здравка, који одбија да прими новчану помоћ од лекара коме је причао о својим личним доживљајима из борби, пред полазак натраг на Солунски фронт. Здравко говори да само жели да се пренесе његова вечита захвалност на лечењу и да ће својој деци, када се рат сврши, испричати да овде, далеко преко мора, има исто тако добрих људи, као и код нас,  и да у своју молитву пред спавање, додају још: и све оне, који су спасли тату и све наше војнике. Један други војник, по имену Павле, одлази натраг на фронт, растројен и у сузама. Узрок томе је да су му два рођена брата преминула у Тунису, а да он није стигао да им ода почаст на гробу. Када му надређени понуди да одложи свој полазак и посети почивалишта своје браће, он одговара речима: Не господине капетане, нећу да се праштам. Ја сам се у срцу, већ са њима опростио. Они би се љутили кад бих ја сада, због тога, да одем до хумке, под којом леже њихове кости, пропустио да одем тамо, где ме дужност зове. Знају они да ћу их ја оплакати и оплакивати свуда. 

Након тих неколико месеци, наизглед побеђених, отписаних  и потлачених, ситуација се променила. Повратници на ратиште престају да буду болесници у далекој француској луци и исписују победе код Битоља, Флорине и других места. Емилио Белић, у тим данима промена, реорганизација и нових подухвата, пише ове речи: Сада, ти су болесници поново постали војници и ти очајници - горди хероји. Они већ сада побеђују, праћени славним својим савезницима и прелазе границу њихове изгубљене Отаџбине. Час освете је куцнуо.  

И заиста, српска војска се вратила и срушила велику Аустроугарску империју, и бивала слављена као херојска у насловима британске, руске, француске и америчке штампе. Разлог томе био је прост. Ниједна империја није Мајка сваком становнику. Србија је Србима то била. Мајка која се огледала у слободи, укорењеној традицији и јасној свести о својој припадности. Тога у империји није било, а оне неупитне разлике међу народима просто су занемарене. Отуда је немачки цар Вилхелм II тај пораз и продор који је по њему одредио рат, начињен од шездесетдве хиљаде српских војника, сматрао срамотним. Међутим, било је и војсковођа, са друге, непријатељске стране фронта, који су разумели ко им је противник. Један од њих, био је и немачки генерал фелдмаршал Аугуст фон Макензен, који се обратио својим војницима, поводом рата са Србима, идућим исказом: Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог.  Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе. Изгледа да нас је заиста познавао. Уколико ми данас познајемо довољно себе, а део нас је свакако и оно наслеђено, пробајте пронаћи ову књигу Емилија Белића у некој од провинцијски библиотека или било којој књижари. Имају ли, макар један примерак?

Ове године навршава се 20 година од смрти овог виспреног Сремца волтеријанског духа, као и 70 година од почетка његовог књижевног рада (прву књигу поезије објавио је 1947. године). Професор Владета Јанковић за Михиза је говорио да је „конзервативац без искључивости, традиционалиста без ситничавости и националиста без шовенског грча”. Да је овај „благородни циник” заправо широм отворио врата модерним струјањима у поезији и прози. „Више но ико у историји наше уметничке критике, градио је писце, сликаре и глумце, пратећи њихова дела у настанку, кадар да уочи и сугестивно посаветује. Михиз је то могао само зато што је и сам био креативан – као што сведоче његове продуховљене, а сценски виталне драме (зар се није ’Бановић Страхиња’ ту скоро, док је његов писац гаснуо, разбуктао новим жаром?) и сребрнаста проза ’Аутобиографије о другима’. Жалио се да је лењ, али је квантитативно урадио заправо више од неких који се сматрају вреднима”, писао је Владета Јанковић.

Рођен у свештеничкој породици 17. октобра 1922. године, у Иригу, Михиз је похађао Карловачку гимназију, а затим Филозофски факултет у Београду. Радио је у Вуковом и Доситејевом музеју, био је и управник библиотеке Матице српске, уметнички директор „Авала филма” и уметнички саветник у „Атељеу 212”.

Нека пријатељства почињао је негативним виђењем прозе, а тако је било и са Добрицом Ћосићем, чију је приповетку критиковао. Иако се нису у свему и увек слагали, Михиз и Ћосић били су присни пријатељи, почев од 1946. године, када су се упознали у Омладинском дому на Котеж Неимару у Београду. Са Ђиласом је Михиз водио дуге разговоре у шетњама дуж напуштеног савског купалишта... „Закон о забрани дружења са Милованом Ђиласом није донесен, али је дејствовао”, сматрао је Михиз.

Српски писци слали су Михизу своје књиге не само због тога да би о њима дао свој суд или им посветио текст, упућивали су их на адресу Борислава Михајловића Михиза из неке врсте културолошке обавезе, као што би Народној библиотеци слали обавезне примерке нових издања. На почетним страницама тих књига, које су савременици слали Михизу, страсном читаоцу и оснивачу НИН-ове награде, биле су исписане посвете, које су сабрали Владета Јанковић и Милан Јанковић и објавили у књизи „Други о Михизу”. О значају Михизових књижевних критика говори и реченица српског нобеловца Иве Андрића да је тек после Михизовог текста о роману „Проклета авлија” схватио шта је написао. Поклањајући Михизу ову књигу, Андрић је написао: „Б. Михајловићу, без свечаних речи посвете, а са искреним и добрим жељама”. Матија Бећковић исписао је у делу „Метак луталица” духовиту посвету: „Не знајући шта да ти поклоним за 24. март, на брзину сам написао ову књигу”.

Прве утиске о Михизу, Душан Ковачевић стекао је још као студент Академије, у Атељеу 212, а сусрет са њим описивао је касније као разговор са „ужурбаним, сувоњавим човеком, погледа налик на сокола који прати плен и за кога се у Клубу књижевника причало да одређује судбину српске литературе”. Михиз је младом драмском писцу предочавао драгоценост тих првих доживљаја позоришта, којих ће се сећати читавог живота. Ковачевић је, при том, знао да оно што Михиз „прогласи” за ваљано – то ваља, а оно што он занемари, то је заправо било узалудно трошење папира и оловке. „Посматрао сам га док је причао, лупкајући врхом десне ципеле у ритму реченица, а посебно важне речи `подвлачио` отресањем пепела цигарете у већ препуну пепељару. И још ми је нешто рекао, нешто испричао из сопственог искуства, али сам само ово, прво, заувек запамтио, и данас га видим и чујем. Свако сећање на господина Борислава Михајловића Михиза је истовремено осећање дубоког поштовања, радости и неке необјашњиве туге...”, причао је Душан Ковачевић.

Последњих година живота Михиз се повукао у ћутњу, која је говорила више од речи, и „умро од намере да умре”, као што је то учинио и Црњански, који је одбијао да прима лекове. Мотив издаје занимао је српског критичара и писца читавог живота, не само са моралног и психолошког становишта, већ и као историјско-ментални проблем. Последњих година осећао је да су његове идеје издане. Његов умни „Предлог за размишљање у десет тачака” за разрешење југословенске кризе без сукоба, које је објавио НИН 1991. године, и који је подразумевао да се у Србији образује коалициона влада, да та влада најави вишестраначке изборе и да Србија призна самосталност Словеније и Хрватске, уз поштовање права Срба изван матице, итд., остао је неуслишен. Михиз је затим Депосу дао велику енергију, био је чак и посланик у Скупштини Србије као ванстраначка личност, а у априлу 1993. године поднео је оставку.

Пре коначног мука, рекао је: „За последње три године, не решивши ништа, потрошили смо три рата, десетак избора и референдума, петнаестак републичких и савезних влада и бар толико донетих и промењених устава, за пет фантомских српских република. Окрњили смо углед Цркве, Универзитета, Академије, Француске 7 и готово свих јавних личности, које су нешто значиле. Спискали смо народну привреду, проћердали државу и стандард њеног становништва, а српски народ обесрамили на рубу света. Питање свих наших питања: како да овај народ прибере памет и поново стане на снагу коју смо узалуд расточили на наџаке и буздоване...”

Извор: Политика

Шта је претходило оснивању ваше издавачке куће Независна издања? Које године је она основана?

Па то је било '63./'64. године. Наравно, те 63. године, на универзитету излазио је Студент, као лист студената, као и часопис Видици. Ја сам био члан редакције часописа Видици. Миша Стамболић је био главни уредник. Он је мене, Љубу Симовића, Данила Киша и Влајчића, узео у редакцију тог часописа. Миша Стамболић је међутим, убрзо отишао у војску и нови главни уредник је постао Љуба Симовић. Ја сам био у редакцији код Љубе Симовића. Затим је Љуба Симовић отишао у војску, па сам ја постао главни уредник тог часописа. Наравно, после пар дана они су утврдили да ја нисам баш сасвим погодан за главног уредника, али ја се нисам дао сменити.

То су била времена када они нису знали како да изведу смену. Пошто је мој потпис био депонован у Народној банци – као потпис човека који одлучује о средствима. Ја сам издавао тај часопис докле год је било пара. Има пара – мој потпис важи. Био је један човек, тада Секретар универзитетског комитета, један човек који је према мени гајио апсолутно поштовање – и тада и касније. Сам је био склон писању. Он је био Ђоко Стојчић. И Ђоко Стојчић, као Секретар универзитетског комитета није хтео да ме смени. Тако сам ја наставио да правим тај часопис...

Ви тада међутим, још увек нисте били задужени за графику?

Па, научио сам нешто. У оквиру задужења главног уредника, била је штампа часописа у Новом Саду. Главни уредник је морао да путује у Нови Сад. А и Милан Влајичић је навијао за Црвену звезду, па је такође морао да иде у Нови Сад да гледа Црвену Звезду. А ја сам навијао за Партизан! Али нисам никако могао Влајчићу да кажем да навијам за Партизан, него сам ћутао о томе. Влајчић је све време мислио да и ја навијам за Црвену Звезду. И тако ми смо ишли на утакмице, а уједно и да преламамо лист. Лист се преламао у оловном слогу. Ту сам ја први пут видео како се то ради, пре тога нисам имао прилику да видим како се то ради.

У вези са графичким обликовањима тих издања, јесте ли ви некако успели потпуно своју слободу у потпуности да задржите или су вам се писци супротстављали? Јесу ли вам некада, нешто своје наметали?

Не, све оно што сам ја радио као графички дизајн је био мој лични избор. Никад се нико није ни усудио. Ћутали су и трпели... Ја кад сам почео да издајем књиге, ја сам био јавна личност. Ја сам био млад, наравно, кад је отваран Дом омладине. Ја сам тада имао на пример 23-24 године, завршавао сам студије. Они су имали програм који је подразумевао велике јавне дебате о појединим питањима. У првој години, од тих десет велики панела који су били одржани, на осам панела сам ја учествовао. Биле су разне области, ја мислим да сам ја највише учествовао. Али је било и других, био је Љуба Тадић, професор, па онда Михајло Марковић, али своди се да су учествовали на два три панела. Ја сам учествовао на осам. Велики број људи је долазио то да слуша. Не само младог света. Дом омладине је представљао оазу слободе. Тако да сам представљао, не знам како бих то назвао, био сам заправо јавна личност.

Свет је у првим годинама мислио да ја издајем књиге уз сагласност државе. Свет није могао да замисли да је то толико једноставно. А било је једноставно. Људи који су радили у тим штампаријама су били такође слободарског духа, зато су ме те две штампарије заправо подржавале. Они нису ускраћивали нашу слободу. Постојала је сигурност да се то може урадити.

Када почињете да радите плакате?

Плакате сам почео да радим шездест и шесте године, када је Дом омладине отварао Галерију дома омладине, па је направљен плакат за ту прву изложбу. То је била изложба Дамњана. (Радомир Дамњановић Дамњан) Има га горе на изложби. То је тај први плакат. Изгледа као да је задњи. Рекао бих, да никакве разлике нема.

Зашто су баш Вас звали тада?

Зато што је први директор Дома омладине био Никола Марковић. А Никола је, пре него што је постао директор Дома омладине, био председник Савеза студената београдског универзитета. У том савезу, ја сам био представник архитектонског факултета и техничких факултета уопште. Представник правног факултета, био је Слободан Милошевић. Никола Марковић, који је био председник Савеза студената београдског универзитета, имао је огромне симпатије према мени, јер смо били другови током целог живота, а и Ђока Стојичић. И он је, када је постао директор Дома омладине, изабрао мене да будем у Савету галерије и наравно, да направим плакате и каталоге за прве изложбе које су биле у Дому омладине, што сам ја и урадио.

Реците нам нешто о самом настанку студија Структуре. Како је дошло до стварања студија?

Како би извршили легализацију радова, држава је створила била могућност да се одређени уметнички атељеи оснивају при ликовним удружењима и при примењеним удружењима - како би се покрила делатност. Тако смо Савета и ја, са Драгошем (Калајићем) и Бором (Ћосићем), основали тај атеље, који смо назвали Студио структуре. Име Структуре измислио је Драгош Калајић. И то је пријављено у Удружењу. Испоставило се затим, да то уопште није било потребно и да је држава у међувремену извршила потпуну либерализацију. Уметницима је било омогућено да имају продукцију својих уметничких дела. Било је само потребно да ја те књиге које штампам, прогласим за моја уметничка дела. То нисам имао никаквих проблема да их прогласим, зато што је већ цело друштво, то што ја чиним прогласило за уметничко дело.

У оквиру ваше издавачке куће Независна издања,  издали сте око 500 наслова. На који начин сте бирали шта ће бити објављено?

Нисам бирао, они су бирали мене. Онај који бира наслове, то би подразумевало, да он има неки захтев од литературе, па бира наслове који су у складу са тим захтевом. А ја сам имао међутим, у животу, захтеве само према слободи, према томе, нисам имао захтеве да било кога приморавам да има литературу која би се мени допала. Углавном су долазили људи који су исто као и ја имали потребу за слободом. Ове књиге не представљају нити литерарно стремљење, нити облик литературе. Они немају заједничко име, али оне представљају један облик ослобођења, они субили заправо ослобођење. Неке духовне творевине. Аутори су се међусобно, као такви, препознавали. Они су се препознавали и пружали су подршку тој врсти ослобођења.
То је било ослобођење које није везано нити за социјалне прилике, нити за политичка стања, нити за економске прилике. Баш напротив. Наш народ је један скроман народ, који има скроман живот. Али је духовно богат.

Шта је држава у том тренутку мислила о тој духовности и ослобођењу и како се опходила?Независна издања су заправо представљала приватну иницијативу – приватну издавачку кућу. Да ли је Вама било тешко да имате тако нешто? Како је то функционисало?

Не, није било никаквих тешкоћа. У нашој земљи – не знам да ли то свет зна?! У нашој земљи, издавачка делатност је била све време дозвољена, цењена. Она није била забрањена. У нашој земљи, током свих година – од 1945. па надаље, увек је број приватно издатих песничких књига био већи, него број књига које су издавале државна предузећа.

Да ли је неко проверавао те наслове?

Није постојала никаква цензура, ништа. Постојале су наравно забране књига. Било је неколико књига које су забрањене. Те забране су се одвијале на тај начин, што би књиге прво биле одштампане, па пуштене у продају, па би онда тужилац узео књигу. Наравно, он би књигу узео под нечијом сугестијом,  и прочитао. Ако би нашао да се нешто у књизи коси са одређеним законима, покренуо би судски процес. Одлуку о забрани би доносио суд.

Како је била артикулисана ваша издавачка кућа, на који начин је фунцкионисала?

Имали смо институцију сталног претплатништва. Био је један списак људи сталних претплатника, који купују сваку књигу, независно од тога колко кошта и шта је у књизи. То су били стални претплатници Независних издања. Тако су се звали. Њих је било хиљаду. Свака књига која изађе, нумерисана је бројем. Исто тако су и сви претплатници нумерисани бројем, па свако добија књигу са својим бројем. То се шаље поштом. Не плаћа се ништа унапред, него се у свакој књизи налази једна поштанска уплатница којом он плати колко књига кошта. Неке су књиге биле јефтине – сто, двеста, триста динара, није то била нека велика сума. Али ми смо имали око 150 претплатника, који су били странци. Један број њих, нпр. њих сто – нису знали наш језик.

У Данској професор славистике на катедри, па Министар културе! Па се онда јављају разни неки други људи... Омам имена и адресе, али не знам шта је ко уопште. И ми им шаљемо уредно књиге. Они примају те књиге: буде пет, шест књига. На крају године, њима се пошаље рачун. Код нас није могло, па сам ја отворио један рачун у Шведској, па они уплате то у Шведској. Ми никад нисмо контролисали да ли је неко уплатио или није уплатио. Уопште није ни било важно. Али они уплаћују, шведска банка јавља да је стигла уплата – са Хаваја неко послао. Невероватно!

А онда код нас, то треба погледати тај списак, то су (претплатници) најзначајнији људи југословенске и српске културе, најзначајнији људи. Све познати људи! Они су били заправо претплатници. И данас се дешава, да ми се јави неко – Извини молим те, недостаје ми седма књига, хоћу да имам комплет! Кажем –чекај, стани да погледам. Кажем – нашао сам, послаћу ти. И пошаљем му. Неке од тих књига су имале велике тираже. Кад кажем велике тираже и издања, подразумевам бројке малог издавача.Мука са речима (Милован Данојлић) је имала пет издања и укупан тираж од око 10 000 примерака. То је за једну есејистичку књигу код нас незапамћен тираж. Велики број издања је такође имао и Лек од бресквиног лишћа, Зорице Кубуровић – чак четири, пет издања; свако издање по 3000 примерака. Велики број!

Имали смо ту фантастичну подршку књижарске мреже. Најзначајније књижаре у земљи су држале све наше књиге. Давали су нам посебан кутак у књижари. Кад ви дођете и кажете – Слободан Машић? Они кажу – како да не! Одведу вас у део књижаре, где се налазе само наша издања. Имали смо велику подршку. Сада је наша књижарска бранша уништена. Нема више тих некадашњих, великих књижарских мрежа које су имале Просвета доле, Култура, Младост загребачка, Напријед...

Цео интервју са Слободаном Машићем можете прочитати на designed.rs

Фотографије у тексту: Неда Мојсиловић и Сења Вилд - Културни центар Град

Одрастао је у Харковској губернији у провинцијском градићу Лебеђану, удаљеном око триста километара од Москве, у грађанској породици, са оцем свештеником и мајком пијанисткињом. У Воронежу завршава гимназију са одличним успехом, након чега у Санкт Петербургу уписује 1902. године политехничке науке - бродоградњу. Склон либералним идејама придружује се бољшевицима због чега га царске власти хапсе и протерују у родни град, али се он илегално враћа у Санкт Петербург, где завршава студије. Пажњу књижевне критике привлачи приповетком "Срез" у време када је био прогнан, иако је њему писање било хоби, а главна професија пројектовање и градња бродова. Стално је био под присмотром царске цензуре, посебно када је 1914. године објавио антиратну причу "На крају света". Његово животно гесло је било да "свет у животу одржавају јеретици, а када их не би било требало би их измислити".

У почетку је био опчињен бољшевичком револуцијом, говорећи: "Револуција је млада љубавница ватрених очију - и ја сам био заљубљен у револуцију", али је убрзо доживео велико разочарање. Свет је упознао путујући по Русији, Медитерану и Енглеској, али и преводећи дела Џека Лондона и Х. Џ. Велса, "Гвоздену пету" и "Времеплов".

Круна Замјатиновог књижевног рада је роман "Ми", дело састављено од четрдесет белешки у којима антиципира будућност друштвеног уређења у Јединственој Држави, на челу са Добротвором, господаром државе који брине о својим поданицима. Дело је настало 1920. године као реакција на деформацију идеја социјализма, непосредно после победе Октобарске револуције, грађанског рата и иностране интервенције, али је први пут објављено 1924. у САД на енглеском језику. На руском је објављено 1952, у Њујорку, а у његовој отаџбини тек 1988. године у време перестројке, када је совјетски социјализам доживљавао суноврат, а СССР распад.

Интервенцијом Максима Горког код Стаљина 1931. године, Замјатин напушта СССР да би, шест година касније, 10. марта 1937. умро у Паризу у највећој беди.

Насупрот утопијским делима која су пројекција позитивне идеалистичке слике друштва, Замјатин је родоначелник негативне утопије или дистопије са катаклизмичним и апокалиптичним предвиђањима. Порука његовог дела је да долази до дисконтинуитета у развоју цивилизације и да појединац не може слободно утицати на своју будућност. Описујући уређење државе која је репресивну моћ развила до савршенства, роман "Ми", апологетски велича колективитет над појединцем, пројектује идеалну државу која влада људима кроз бројеве, машине и медије, надгледајући под стакленим звоном сваког човека, његову јавну и приватну сферу. Све је строго контролисано, цензурисано и математички унапред уређено, а избор без алтернативе појединац треба да прихвати као срећу и врхунац слободе. Иако га анархисти никад нису сврстали у своје редове, може се рећи да је био страсни критичар државе.

За државу је сваки њен злочин оправдан и она је "бранила да се осуди на смрт појединац, а није бранила да се убијају милиони". У свом гротескно-ироничном опису улоге државе замера бившој власти зашто је она могла дозволити да људи живе слободно, без обавезних шетњи и тачног распореда јела, да устају и спавају по својој вољи. У заносу величања државе вели: "Једино средство да се човек избави од злочина то је да се избави од слободе", сматрајући да је свест о сопственој личности болест.

У таквој држави човек је престао да буде дивљак тек онда када је саграђен зелени зид којим је одвојен савршен свет "од неразумног, наказног света дрвећа, птица, животиња". Живот има смисао само ако је неслободан и потчињен идеалној естетској неслободи. Људи су обучени у униформе са златним плочицама на грудима на којима су уписани бројеви. Полицији се даје улога анђела-чувара, а снови су строго забрањени и представљају озбиљно психичко обољење. У Замјатиновој Јединственој Држави појединац је само број у извршавању колективне воље државе чији се ауторитет и моћ никада не смеју доводити у питање. У противном следи казна, оперативни захват на мозгу. Аутор белешки о Држави број Д-503 убеђује читаоце да је све оно што је написао израз здравог разума и чињеница у којима нема метафора и осећања.

Пошто је покорила земаљску куглу Јединствена Држава ће свој начин живота наметнути читавом космосу, градњом чудовишне машине - Интеграла, уз опомену: "Наша је обавеза да их приморамо да буду срећни. Али пре оружја - опробаћемо реч".

Непосредно после настанка, дело "Ми" многи теоретичари су сврстали у род књижевне и научне фантастике, али ће време показати да је оно било у дослуху са друштвеном збиљом и трагичним историјским догађајима у XX и XXI веку. Дело је наговестило формирање стаљинистичких гулага, масовних депортација, нацистичких логора, где су људи били бројеви без свог идентитета. Тако је било за време Другог светског рата, у логорима смрти, стварањем војних блокова, подизањем Берлинског зида, све до нових зидова према азилантима у Европи и САД, јачањем репресивних мера и применом глобалних информативних мрежа као оруђа за владање и наметање геополитичких, државних, корпоративних и других интереса. Увођењем информационих технологија људи су постали контролисани од тајних служби које су захваљујући интернету ушле у спаваће собе и на радна места.

Претходник идеја Хакслијевог "Врлог Новог света" и Орвелове "1984", Јевгениј Замјатин је актуелнији данас него јуче. Његово теоријско дело није само научна фантастика, већ је озбиљно политиколошко штиво које упозорава да свако репресивно и тоталитарно мешање државе у јавни и приватни живот доводи до сумрака демократије и слободе личности.

Извор: Данас

Двадесети век који, срећом, у нас има знаменито мноштво дуговечних стваралаца, заправо се сад опрашта од Дејана Медаковића (Загреб, 7. 7. 1922 – Београд, 1. 7. 2008) који је вишеструким иницијативама остварио ненадмашну нашу географију духа, у прелазним временима за које добро знамо да су увек и пролазна. Дакако, онај српски двадесети век који почиње пуцњем Гаврила Принципа 1914. године, и још увелико траје.

Његова географија духа поставила је маркације видљиво заувек. У том реду је и Трст, и Загреб, и Хиландар, и Сремски Карловци...

Бежанија, реч тако актуелна у нашим балканским ратовима деведесетих година, управо је у Медаковићевим тумачењима постављена на стожерно место стварносног нуклеуса толиких наших сеоба. Није се радило само о метафори, него и читавој метафизици несигурних нам живота, оскудице, скомрачења сваке врсте. И сам унеколико апатрид, изгнаник из родног града, Медаковић је своју аутобиографску истину преточио у категорију општијег смисла.

Скоројевићи са накнадном страшћу за педигреом, нису му никада опростили што, у сјајно обновљеној лози, припада породици чији је родослов репрезентативан, а остварен у два, богме и три протекла столећа. На другој страни, у кругу наших специјалиста неприкосновене ускогрудости, био је недодирљив а често и игнорисан, покадшто и несхваћен, баш због замамне обавештености, смисла за велике и простране културолошке и историографске синтезе, стила класично дотераног и привлачног.

Није необично него веома логично да је управо он од Вукове задужбине, установе на самом почетку релативно скромног споменарског значаја, створио респектабилну институцију која је, у нас и у расејању, за очување српске националне самосвојности учинила више него сијасет наших листопадних министарских ресора.

И ту је, наиме, опет био на трагу свог прадеде Данила Медаковића који је свој лист значајно обележио као прво гласило штампано вуковским правописом. И који је, популаризатор првога реда, објавио „Повијесницу србског народа”... (I–IV).

Његовом замашном подухвату новог осветљавања а често и сензационалним открићима у истраживању српске уметности XVIII и XIX века, једино је самерљиво у нашим околностима оно шта је и како у укрштеним речима и смисловима модерне уметности учинио, дакако све с Ушћем, наше супериорности и високо однегованог укуса Миодраг Б. Протић.

Најтеже су му падала изневеравања, интимне преваре, тихе утаје, избледеле странице у споменару пријатељства. Ништа није заборављао, премда је, ипак и злопамтило, властита разочарања претакао у анегдоте које су безмерно духовите и непоштедне.

Још недавно, а пре неки месец, објавио је у високотиражном часопису „Школски час” јединствен аутобиографски кроки. Унеколико опроштајан: праштање додирује тај текст меланхолично и сасвим тихо. У њему помиње оне који су први уочили и вредновали његову лирику (Палавестра, Глушчевић, Ређеп), али надасве инструктивно казује како је за њега, као и за Гетеа, човек увек био „чудесан као првог дана”. И како је полза народа једина мера патриотизма.

У средини која као постулат има дефинисано, унапред срочено и ненајављено самоубиство господина Голуже из приче Бранимира Шћепановића, и у којој такорећи не би била могућа појава Умберта Ека (професор а пише белетристику! учењак а непојамни сањар!), наше читалаштво је, у случају Медаковића, прихватало најчешће једну од опција. Комбинација научника и белетристе једноставно није била могућа.

Стога се и могло десити да је читав корпус Медаковићевих проза, са насловима пет књига, остао готово незапажен. А управо тај меланхолични мементо Сремских Карловаца и Ракитја, нашим железничким перонима поред којих протутње експресни међународни возови и нашим гимназијским кабинетима, огрезлим у мирисе прашине феријалних доколица, нашим белим Русима и нашим трагичним избеглицама, поседује прустовску тананост. Ону коју је као нико други био уочио у приповеткама Вељка Петровића, оствареним у сенци барокних торњева, оперважених трагичним бољкама: јектиком и филоксером.

Неспоразуми, каткад налик на ерупције чуђења, као да сугеришу постојање двојника у веома радозналом и радосно искушаваном животопису Дејана Медаковића. Средњовековна његова провенијенција и патрицијско детињство, у некадашњем космополитском граду Загребу, васпитање и школовање исто још увек, са реперима давних дана нестале монархије (Бадију исто не треба сметнути с ума), оне на Дунаву, рајској реци којој је, иначе, посветио видовит, домишљат и оригиналан оглед, на једној су страни.

А високи ранг националног осећања и особена, племенито старинска брижност за народну ствар, баш у Исидорином столпничком смислу, на другој је, наводно, страни. Међутим, у снажном споју изразите персоналности каква је била Медаковићева, те две обале су оствариле корелацију. Обухват који је озрачио метафизички драматично нашу испретурану прошлост, нашу мутну садашњост, нашу неизвесну будућност. За Медаковића, то је била чврсто и заувек оверена ствар.

Текст: Политика

Фотографије: ФБ страница Дејан Медаковић

Нови комунистички режим је поезију Ахматове оцењивао као тривијалну, замерајући јој што не пропагира идеје друштвеног напретка и не подиже револуционарни дух народа. Песникиња је због тога наредних неколико деценија живела у сенци, гледајући како многи њени блиски пријатељи и вољени мушкарци страдају. Годинама се борила да из сибирског логора ослободи свог сина јединца Лава Гумиљова. После смрти Јосифа Стаљина успела је да поврати изгубљени углед у Совјетском Савезу, као и широм света. У последњим годинама живота свуда је дочекивана с великим поштовањем, уз почасти и признања.

Немирна уметничка нарав није дозвољавала Ахматовој да се скраси уз једног човека. Живот су јој обележили многи истакнути уметници, међу којима су били песници Николај Гумиљов и Осип Мандељштам, сликар Амедео Модиљани, историчар уметности Николај Пуњин. Била је блиска и с Борисом Пастернаком, а пратиле су је гласине да је била у вези и с највећим песником симболизма Александром Блоком.

Поезија у генима

Краљица Неве, како су је звали, рођена је у Великој Фонтани, недалеко од Црног мора, у области Одесе. Њени родитељи Андреј Горенко и Ина Стогова потицали су из племићких породица. Андреј је био инжењер-механичар флоте. Ахматова је писала о томе да нико из њене најуже породице није био наклоњен поезији, али да је прва руска песникиња Ана Буњина била њена далека рођака по мајци.

Породица се још пре Аниног првог рођендана преселила у Царско село недалеко од Санкт Петербурга, где је њен отац добио место чиновника у Државној контроли руске империје. Лето је као девојчица проводила у летњиковцу у близини Севастопоља. Због смелог и непредвидивог карактера добила је надимак Дивља девојка. Како је касније писала, волела је да хода боса, без шешира, да скаче из чамца у море, да се купа за време олује и да се пече на сунцу док јој не отпадне кожа. Када јој је било 16 година, родитељи су јој се раздвојили, а она се преселила у Кијев. Уписала се на тамошњи универзитет с намером да студира право, али је после годину дана одлучила да се посвети изучавању књижевности у Санкт Петербургу.

Поезију је почела да пише у 11. години, надахнута стиховима Николаја Некрасова, Жана Расина, Александра Пушкина, Јевгенија Баратинског и симболиста. Анин отац Андреј није желео да девојка стихове штампа под његовим презименом, тако да се првобитно потписивала као Ана Г, да би касније присвојила татарско презиме своје прабаке по мајци – Ахматова.

Имала је 14 година када је упознала песника Николаја Гумиљова, који се одмах заљубио у њу. Наредне три године Николај се удварао Ани и просио ју је неколико пута. У свом часопису „Сиријус“ објавио је и њену прву песму, која јој је донела углед у санктпетербуршким уметничким круговима. Гумиљов је младој и каприциозној поетеси посветио многе стихове који сведоче о томе како је освајао њено срце.

Након Аниног дуготрајног оклевања и премишљања, коначно су се венчали на пролеће 1910. године. Медени месец су провели у Паризу, где је песникиња упознала италијанског сликара Амедеа Модиљанија. Зближила их је љубав према поезији и сликарству, те су након њеног одласка из француске престонице почели да се дописују. Преписка је трајала месецима, а наредне године Ахматова је, разочарана због сазнања да је муж више не воли и да је вара, поново допутовала у Париз и утеху потражила у загрљају Модиљанија. У том периоду сликар је начинио петнаестак Аниних портрета, углавном цртежа оловком. Препуна позитивних утисака и осећања, песникиња се вратила у Русију, надајући се да ће наставити преписку с италијанским уметником, али јој он није одговорио ни на једно писмо. У међувремену Гумиљов је отпутовао у Африку и провео тамо више од пола године.

У друштву песника

Ахматова је крајем 1910. године с песницима Осипом Мандељштамом и Сергејом Городецким основала песничку групу која је заступала идеју да поетско стваралаштво не почива на надахнућу него на стварности. Из те групе израстао је утицајни песнички покрет акмеизам, супротстављен у то време владајућем симболизму. Акмеисти су били усредсређени на овоземаљски живот, на поезију света који их окружује. Настојали су да осликају детаље из свакодневног живота не бавећи се историјским и друштвеним околностима.

Песнички кружок објавио је 1912. године збирку песама Ахматове под називом „Вече“. Мало издање од 500 копија готово одмах је распродато, а песникиња је добила на десетине похвала у књижевној штампи.

Две године касније објављена је друга збирка, која је потврдила њен углед у песничком и читалачком свету. Био је то, како је касније признала, један од најлепших периода у њеном животу. Била је славна и цењена, окружена згодним и талентованим мушкарцима. Један од њених блиских пријатеља био је Борис Пастернак, који ју је, иако ожењен, много пута запросио, а кружиле су и гласине о њеној вези с Александром Блоком.

Слутећи долазак бурног времена, песникиња је у јулу 1914. године написала стихове „Страшна времена долазе / Ускоро ће свежи гробови покрити земљу“. Ахматова је у том периоду била у вези с мозаичарем и песником Борисом Анрепом, којем је посветила многе своје песме. Током револуционарне 1917. године објављена је и нова збирка њених стихова „Бело јато“. Као сведок бурних фебруарских догађаја у Санкт Петербургу суочила се с глађу и немаштином. Бројни њени пријатељи су страдали, а многи су побегли у Европу и Америку. Међу онима који су је напустили био је и Анреп, који је отишао у Енглеску. И сама Ахматова размишљала је о могућности да побегне из земље, али је на крају ипак одлучила да остане.

Године 1918. године развела се од Николаја Гумиљова и удала за оријенталисту, песника и преводиоца Владимира Шилејка. У то време била је у вези и с композитором Артуром Лоријем, који је компоновао музику за многе њене стихове.

Непријатељи народа

Гумиљов је 1921. године ухапшен због антиреволуционарних активности и након три недеље проведене у тамници стрељан је заједно са шездесетак људи. Веза с тим песником бацила је сенку сумње и на саму Ахматову, а посебно на њиховог сина Лава, који је касније такође ухапшен и осуђен на робију. У Сибиру је завршио и њен блиски пријатељ Осип Мандељштам, који је и умро у радном логору.

На мети нових совјетских вођа нашла се и поезија Ахматове, која је оцењена као изданак тривијалне „буржоаске естетике“, равнодушна према тренутку, према револуционарном заносу и прегнућима новог друштва. Као неподобни песник почела је да губи и поклонике и читаоце. Њена поезија била је незванично забрањена партијском резолуцијом из 1925. године, тако да је све теже успевала да нађе и издаваче који би се дрзнули да објаве њене стихове. Посветила се превођењу, подаривши читаоцима изузетне преводе дела Виктора Игоа, Рабиндраната Тагореа, Ђакома Леопардија и других аутора. Написала је и вредне академске радове о класицима руске литературе Александру Пушкину и Фјодору Достојевском. Овај период у свом животу касније је назвала „Вегетаријанске године“.

Након разлаза са Шилејком, Ахматова је почела да живи са својим школским другом и дугогодишњим пријатељем Николајем Пуњином, с којим је остала до средине тридесетих година. И Пуњин је био једна од жртава репресије. Умро је у радном логору 1953. године.

Почетком деведесетих година обелодањено је да је стан Ане Ахматове годинама био прислушкиван, а да је сама песникиња била под сталном присмотром полиције, која је сачинила детаљан досије о њеном животу на око 900 страница, препун достава, извештаја о телефонским разговорима, цитата из њених песама и текстова, признања њених блиских пријатеља. Према сведочењу Анине блиске пријатељице Лидије Чуковске, прогоњени песници и писци довијали су се на разне начине да се њихове речи ипак чују, па су тако многи од њих учили напамет стихове својих пријатеља и потом их преносили другима усмено. Ахматова је посетиоцима давала да прочитају стихове записане на цедуљицама, а потом их спаљивала. „Руке, шибице и пепео. Леп и горак ритуал“, писала је Чуковска.

Поема без хероја

Током Другог светског рата Ахматова је била сведок дуготрајне опсаде Лењинграда. Тада је почела да пише „Поему без хероја“, која је била посвећена успомени на све њене пријатеље и грађане који су погинули током мучна 872 дана опсаде града. Ахматова је описала предреволуционарне године, време своје младости и уласка у књижевност, посматрајући тај период с историјске дистанце као сведок страшних догађаја и трагичних судбина већине својих пријатеља и познаника. Прву верзију тог поетског дела завршила је у Ташкенту, током евакуације, а на њему је радила укупно 12 година.

Прво је била евакуисана у Чистопољ, на пролеће 1942. године, а потом је заједно с другим уметницима отишла у Ташкент. У том периоду озбиљно се разболела од тифуса. У Лењинград се вратила 1944. године у мају. Сусрет с опустелим и разрушеним градом веома ју је потресао. Ратна страдања удаљила су је од романтичних тема, тако да је у том периоду написала низ стихова у којима је величала борбени дух свог народа. Неке од њених патриотских песама чак су се нашле и на насловним страницама водећих режимских листова. Ипак, непосредно по завршетку рата искључена је из Савеза совјетских писаца, а књижевним часописима „Звезда“ и „Лењинград“ стигао је званични допис од Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза с оштром критиком на рачун Ахматове и других песника чију су поезију објављивали.

Лав Гумиљов поново је ухапшен крајем 1949. године и осуђен на десет година робије у сибирском радном логору. Сви напори песникиње током наредних неколико година били су усмерени на покушај да ослободи сина из ропства, па је тако и њена поезија добила нови „совјетски укус“. У часопису „Огоњок“ објавила је поему „У славу мира“, у којој је отворено подржала Стаљина и његов режим. Лав је, ипак, остао у логору све до 1956. године. Сама Ахматова поезију из тог периода никада није уврстила у свој званични песнички опус. Песникиња је 1951. године поново примљена у Савез совјетских писаца, а пет година касније њени стихови су се поново нашли пред читаоцима у штампаним издањима.

Песникиња је последње године живота провела у Лењинграду, бавећи се превођењем, пишући поезију и изучавајући књижевност класичних писаца и песника, у првом реду Пушкина. Совјетске власти признавале су је као једног од последњих живих песника „Сребрног доба“, те је као достојни представник отаџбине поново могла да путује у иностранство. Истовремено, захваљујући делима као што је аутобиографска поема „Реквијем“, сведочанство о страдањима њених ближњих и њеном емотивном болу, важила је и за незваничног лидера дисидентског покрета. Поема „Реквијем“ је на руском језику објављена 1963. године у Минхену, а у Совјетском Савезу тек 1987.

Ана Ахматова је 1965. године путовала на Сицилију, где јој је уручена књижевна награда „Таормина“, а потом у Енглеску како би примила почасни докторат Универзитета у Оксфорду. Недуго након посете Оксфорду, у новембру 1965. године, доживела је срчани напад. Пребачена је у санаторијум у Москви и на пролеће 1966. преминула од срчане слабости. Хиљаде њених поштовалаца испратило ју је на церемонијама одржаним у Москви и Лењинграду. Песникиња је сахрањена на санктпетербуршком гробљу Комарово.

Извор: naslovi. net  (Текст је првобитно објављен у магазину Актер)

Посетите Музеј Ане Ахматове

Потврду за то дао је, како га наука третира, најбољи архитекта свих времена, Американац Френк Лојд Рајт, који је посетио Црну Гору између два светска рата, док је још била "жива" Његошева црква-капела на врху Ловћена. Када је сазнао да је највећи поета Јужних Словена "нацртао" цркву коју је посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском, и у којој је по сопственој жељи сахрањен, Рајт је узвикнуо: "Његош је заиста био генијалан, када је смислио овакво решење, јер кружна форма је права круна за врх Ловћена. Види се са свих страна и једнако изгледа са сваке".

Дакле, капелу која је саграђена 1846. године, чинила је једна већа и једна мања кружна форма, реализована по Његошевом налогу и нацрту. А ко је био позванији да тако нешто каже од Рајта (1867-1959). Оснивач модерне архитектуре, писац који је објавио двадесет књига, предавач, дизајнер великог опуса, познат је по томе што је веровао у обликовање структура које су у складу са људском природом и околином, што представља филозофију коју је назвао органска архитектура. А баш на томе је ловћенски геније смислио цркву-капелу, која ће бити порушена, упркос противљењу великог дела културне јавности, 1972. године.

Мало је познато да је Рајт, који је рођен у држави Висконсин, био супруг Олгиване (Олге Иванове Лазовић), унуке великог војводе и јунака Марка Миљанова, која је у Талесину, у далекој Аризони, заједно са славним супругом, основала познату Рајтову фондацију, једну од најчувенијих школа архитектуре на свету. Олгина мајка Милица била је храбра и смела ћерка војводе Марка Миљанова, чија је улога у Првом светском рату била велика. Послушала је своје срце и са пушком у руци отишла да брани свој народ. Њен отац није имао мушке наследнике, па се говорило да је тај ратнички жар, који је горео из љубави према српском роду, усадио у своје три кћерке. Највише се распламсао у Милици, што се видело одмах на почетку избијања Великог рата када је отишла на фронт, раме уз раме са мушкарцима. Када је стасала, Милица се удала за Ивана Лазовића и са њим добија 1898. године ћерку Олгу.

Из Црне Горе Олга је отишла као седмогодишња девојчица почетком двадесетог века, била је писац, плесачица, композитор, филозоф, учитељица. Била је у браку с Рајтом од 1924. до његове смрти 1959. Преминула је 1988. године. После њене смрти 1991. Амерички институт архитеката признао је да је Рајт највећи амерички архитекта свих времена.

Нема сумње да је Олгивана свом супругу, поред помоћи за бројна архитектонска остварења (била му је велика инспирација и подршка), пуно причала о својој постојбини, ловћенском Прометеју, који се толико "топио у српске несреће", да је то и био разлог за посету Језерском врху, над којим је стражарила јединствена црква-капела. Ту је Рајт и сазнао ко је "нацртао" капелу, која ће се наћи после рата на грбу Републике Црне Горе. А онда су "кола окренула низа страну". По налогу ондашњих комунистичких власти, црква-капела је срушена 1972, да би уступила место фараонском Маузолеју, који је урадио генијални вајар Иван Мештровић. Маузолеј, којему је, како су и предлагали тада многи зналци, било место "негде на Цетињу", отворен је 1974.

Тако је умрла последња жеља песника и владике, који је цркву на Ловћену аманетом писаним уочи своје смрти 1851. одредио за вечно пребивалиште. Пре него што ће жеља тадашњих моћника из Црне Горе о постављању маузолеја бити реализована, томе су се противили угледни писци и ствараоци као што су Мирослав Крлежа, Меша Селимовић, који је вапио "не стављајте самар на Ловћен", посебно Српска православна црква и њена Цетињска митрополија. Али и научници који су тврдили да ће "планина одбацити гломазну грађевину".

Недавно је митрополит црногорско-приморски Амфилохије подсетио да цркву-капелу треба вратити на Ловћен, изражавајући и жељу бројних слободомислећих људи и у Црној Гори и другде у региону. Он је казао, између осталог, да не тражи уклањање маузолеја, већ да се на згодном месту, уз постојеће здање (тај простор је већ сагледан) сагради црква у истим габаритима пре њеног рушења.

Овом темом, вечито актуелном, бавио се, баш поводом идеја о враћању цркве и један српски интелектуалац, инжењер архитектуре из Крушевца Радул Радмановац, који је обавестио јавност да се Његошево име налази у Лексикону архитеката бивше Југославије. Он је подсетио да је, приликом изградње маузолеја, Ловћену "одрубљена" глава.

Његошев завет

Црквицу на Ловћену, на Језерском врху, подигао је Петар II Петровић Његош 1846. и посветио је свом стрицу Светом Петру Цетињском. Приликом подизања капеле, а и непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у овој цркви буде и сахрањен, "на оној висини, која је највиша у Црној Гори и откуд се виде понајвише само србске земље и сиње море", како је то причао Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила. Медаковић је забележио и Његошеве речи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: "То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу." Његош је умро 19. (31) октобра 1851, у 10 сати. Из бојазни да би се Турци могли ноћу прикрасти на Ловћен и почившем владици одрубити главу, сахрањен је у Цетињском манастиру, да би 27. августа 1855. његове кости биле пренете на Ловћен.

Признање Руса Краснова

КАПЕЛУ која је добрим делом страдала 1916. године од артиљерије Аустроугарске која је окупирала Црну Гору, подсетио је Радмановац, није "цртао" велики руски архитекта Николај Краснов, како се понегде прича и пише, нити јој је изглед мењао први југословенски краљ Александар Карађорђевић, унук црногорског краља Николе Петровића Његоша, који ју је обновио 1925. године. Краснов је, наиме, високо оценио решење капеле које је затекао и у потпуности задржао њену аутентичност. О томе сведоче фотографије капеле из ранијих времена и оне обновљене, пре више од деведесет година.

Камен са бројевима

Камен којим је зидана црква на Ловћену деценијама је "украшавао" једну ледину на Ивановим коритима. Био је обележен бројевима, јер се веровало да ће од њега поново "негде бити подигнута Његошева црква". Гомила је "смештена" поред дечјег одмаралишта на познатом излетишту у подножју опеване планине. С временом је бивала све мања јер су појединци узимали "лепу грађу" за своје објекте!

Извор: Новости

У погледу истражености, живот и дело овог српског вајара најбоље су документовани међу свим нашим, не само старијим скулпторима. О њему је између два светска рата објављена монографија, недавно је изашла и друга у издању Галерије „Матице српске“ у Новом Саду, као и каталог ретроспективне изложбе у Галерији Српске академије наука и уметности. Написао их је професор Миодраг Јовановић, уз Николу Кусовца наш најбољи познавалац уметности деветнаестог века. Ђорђем Јовановићем бавили су се и двојица најбољих ученика и наследника Миодрага Јовановића, Урош Анић као магистрант и асистент и Мирослав Тимотијевић, садашњи професор националне нововековне уметности на Филозофском факултету у Београду. Уметник је 1947. године написао „Аутобиографију“, објављену у монографији. Животни и стваралачки пут овог вајара истражен је и архивски, историчар уметности Владимир Коњикушић је поред истраживача домаћих, за подацима трагао у минхенским полицијским архивима.

Косово у сржи

Рођен је, како сам каже, 21. јануара 1861. у Новом Саду. Отац му је био учитељ, писац и преводилац, пријатељ Ђуре Јакшића, који га је описао у једној приповеци, грчког а мајка српског порекла. Изродили су седморо деце, а Ђорђе је био најмлађи. Уметник је из брака са Немицом Емом Викторијом Шајтлер имао синове Мирка, архитекту, рођеног у Минхену и Бранка, геолога, рођеног у Паризу. Унук Серж Јовановић саставио је родослов породице јер бројни унуци и праунуци расути по Француској и Америци с поносом носе презиме Јовановић. Коста Ст. Павловић је о вајару објавио сећања у „Гласу канадских Срба“.

После београдске Реалне гиманзије, уметник је боравио у Минхену, „радећи дрворез“, како је написао, што се односило не на графику већ на рад у рељефу. Оставши после неколико месеци без средстава, вратио се у Београд и уписао на Технички факултет. Стојан Новаковић је потврдио да су му дрворези „изврсни“. На основу успеха у Минхену и државне стипендије коју је одобрио министар Новаковић, уписао се на бечку Академију. После првих успеха, прешао је у најбољу германску вајарску школу у Дрездену и током студија два пута пропутовао Европу на велосипеду. У Париз је прешао 1887. године и, како је писао, ту су му се отвориле очи и тек онда је дошао до сазнања шта је права монументална уметност. Запажен у Дрездену са скулптуром „Преља“, девојке у српској народној ношњи, похваљен у Паризу, за Светску изложбу 1889. године израдио је скултуру слепог „Гуслара“ у природној величини.

Михаило Валтровић, управник Народног музеја, нашавши да то није „српски гуслар“, одбио је за откуп али су чачански сељаци пред њом скидали капу, а сељанке јој љубиле руку као живом човеку. Министарство му је укинуло стипендију али је са скулптуром „Јосиф Панчић“ приредио прву самосталну вајарску изложбу у Београду. Уследиле су године успешног породичног и чиновничког живота и други брак са Францускињом Маргерит. Један је од оснивача уметничког удружења „Лада“ и управник Уметничко-занатске школе, коју је основао са Ристом Вукановићем и Марком Муратом. Не желећи да буде „Швабин роб“, прошао је Албанску голготу и нашао се поново у Паризу. По повратку је бринуо о раду школе и постао редовни члан Српске краљевске академије 1920. године.

Био је ученик Шапија, уз Родена најзначајнијег француског вајара деветнаестог века. У Србији осим Петра Убавкића, вајара школованог у Риму, није имао конкуренцију. Позирали су му државник Жорж Клемансо, војсковођа Фердинанд Фош, генерал Манжен, виконт де Фонтенеј и Огист Говен али и лепе париске девојке. У Паризу је наставио рад на свом највећем делу, „Споменику косовским јунацима“, постављеном 1899. у Крушевцу да обележи петстогодишњицу Косовске битке. Монументални су између његових осталих и споменици „Кнез Милош Обреновић“ у Пожаревцу, „Вук Караџић“ и „Јосиф Панчић“ у Београду.

Тамне стране живота

Као и Паја Јовановић, своја дела заснивао је на историјским истраживањима костима, наоружања и насликаним портретима. Скулптуре са националном тематиком излагао је на париским Салонима и веома лепо прихваћене, навеле су Француску владу да га са Пајом Јовановићем предложи за добијање ордена Легије части. Извајавши бисте краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије Карађорђевић, добијао је често поруџбине са двора али је био обасут и другим наруџбинама. Извајао је између осталих својих остварења бисте Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића, Карађорђа, Саве Текелије, Симе Матавуља, патријарха Георгија Бранковића, Јована Жујовића, војводе Степе Степановића, скулптуре и медаљоне са ликовима Љубомира Ненадовића, Др Јована Суботића, Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Др Владана Ђорђевића, Милована Глишића, Николе Пашића и бројне друге.

Огледао се и у фасадној и у гробљанској скулптури, споменик војводи Живојину Мишићу из 1921. године један је од најбољих те врсте у српској уметности. Јовановић је био и ванредан вајар актова, алегоријских композиција, баханткиња, вила, персонификација река и плодова природе. Тамнију страну живота приказао је у скулптурама „Напуштена“, „Туга“ и „Меланхолија“. Извајао је алегоријске композиције „Мирис ружа“, „Мирис пролећа“, „Београдска ружа“ и „Сава“, са којима је у нашу скулптуру увео највише облике поетичне лепоте.

Поједини радови интимног карактера као „Сироче“ из 1917. и „Бранко и вила“ су међу најизражајнијим. Те је врсте и „Дечак са Чукур-чесме“ из 1908. коју су не обазирући се на трагику историјског догађаја недавно украли Роми и разбили је продавши је у старо гвожђе. Више пута је вајарски приказао Уроша Предића, а аутопортрети, поједини из профила, међу најбољим су његовим остварењима.

Радећи у гипсу, теракоти, камену и бронзи, Ђорђе Јовановић се бавио скоро свим познатим савременим темама, од документаристичких, портретских, фактографско историјских, митолошких, алегоријских до социјалних, радничких и рударских. Био је прави човек и уметник свог доба, његове скулптуре од минијатурних рељефа до монументалних радова изражавају преовлађујуће правце деветнаестог века, од реализма и натурализма до дендистичког симболизма и сецесије. Прошао је многе вајарске школе и био међу првим српским уметницима школованим у сва три за нас битна уметничка центра – у Бечу, Минхену и Паризу. Оставио је галерију ликова из националне историје, музеј скулптура најзначајнијих Срба али се бавио и женском лепотом због ње саме, задивљен њеном тајновитошћу.

Чувени вајар је имао богат живот и разноврсно стваралаштво, био критикован и слављен, заборављен и поново откривен. Примедбе које су му на рад упућивали савременици, данашња публика вероватно не разуме, доживљавајући његове скулптуре целовитије и мање детаљистички. Уз Петра Убавкића, Ђорђе Јовановић је родоначелник модерног српског вајарства, први наш друштвено шире познат и признат вајар. Са њим је почела велика авантура српске скулптуре и са њим доживела врхунац.

Извор: Печат