Мементо

Михаилу Ђурићу, у част

Никола Милошевић

У "НИН"-у од 9. априла 1998. године, појавио се текст Николе Милошевића поводом објављивања девет опсежних томова списа Михаила Ђурића у издању Службеног листа. Овај текст је тежио да макар у најопштијим цртама назначи скицу за духовни портрет изузетног и значајног посленика на пољу српске филозофије и српске културе. У антрфилеу се појавило писмо упућено главном уреднику "НИН"-а које одсликава јавну ситуацију тадашњег времена као константу нашег историјског постојања, будући да се у нас све некако понавља: "Поштовани господине Глишићу, у извештају што га је 'Политика' објавила са промоције сабраних дела академика Михаила Ђурића на трибини САНУ, изостављено је све оно што сам том приликом рекао. Изостављено је чак и моје име. Молим Вас, стога, да, зарад објективног информисања наше јавности, објавите у Вашем цењеном листу ову моју прећутану реч. С поштовањем, Никола Милошевић."

Неслични по својим интелектуалним оријентацијама, различитих темперамената, различитих животних путања, Никола Милошевић и Михаило Ђурић показују како се — уз очување свих разлика — може исказати поштовање према аутентичним вредностима у подручју српске културе. Када се сетимо како су — 19. априла 1983, у Студентском културном центру — живо полемисали о Ничеу, како се нису слагали о нихилизму на трибини Дома културе Студентски град 1984. године, у једном изванредном разговору који је објавила београдска "Књижевност", када у поклоњеном примерку књиге "О потреби филозофије данас" прочитамо руком исписане Ђурићеве речи "Мом великом пријатељу Николи Милошевићу", када се сетимо како је Михаило Ђурић — по хладном, магловитом и зимском дану, иако већ зашао у девету деценију живота, и сам озбиљно болестан — упорно и дуго стајао на сахрани Николе Милошевића, сматрамо природним да поновимо овај текст као знак сећања на комуникацију која се — и кад њих двојице више нема — одвија у духу Шопенхауерове максиме: "Да би видео да неко вреди, човек и сам мора вредети".

Михаилу Ђурићу, у част

Михаило Ђурић један је од оних ретких интелектуалаца за које се с правом може рећи да су учени људи. Мало је таквих припадника филозофског еснафа који се са толиком мером обавештености тако поуздано крећу у широком распону од античких до модерних времена и који имају тако поуздан и темељан увид у читав низ филозофских дисциплина. Ученост је, међутим, само једна од више Ђурићевих облика и не одређује она пресудно његов духовни склоп.

Филозофи се на различите начине могу разврставати, а један од тих начина, верујем истини најближи, понудио је својевремено Виљем Џонс. Поделио је он све оне који у филозофе спадају на оне "жилаве" и "нежне". Ови први били би отворени за сложеност и разнобојност предмета спознаје, ови други били би склони да ту сложеност и разнобојност света потиру и своде у неке своје унапред преипремљене калупе, не марећи уопште или пак сасвим мало за оно што искуством називамо. Међу многим филозофима свих народа и свих времена они "нежни" далеко превладавају над оним "жилавим". А Михаило Ђурић — следимо ли и даље Џемсов начин размишљања — спадао би у ове друге, далеко малобројније припаднике филозофске професије.

Међутим, класификација о којој је реч само је прикривени облик једног суда вредности, премда њен творац није тако мислио или бар никад није тако нешто рекао. Филозофи "нежног" духовног склопа подложни су оном што је Паскал звао духом геометрије, за разлику од оних "жилаве" нарави, који по правилу суде руковођени духом истанчаности, да поменемо један други познати термин овог истог француског мислиоца. У том кључу ваља видети и големи и импресивни теоријски опус Михаила Ђурића. Оно што у аутору овог опуса претеже, без обзира на тему којом се бави и мислиоца коме је у неком свом раздобљу био посвећен, може се сасвим уопштено одредити и уједно високо оценити, као приврженост духу истанчаности, односно као способност да се суди на савитљив и сложен начин о оном што је разнолико и сложено.

Као и сви заточници већ поменутог духа истанчаности, или другим речима као и сви филозофи "жилаве" нарави, тако је и Михаило Ђурић један од оних који у свему трагају за наличјем, или још прецизније за оним што се иза лица скрива. Тиме се и може објаснити она духовна блискост што је Ђурић осећа за мислиоце који су довршили рушење уонако већ трошне метафизичке грађевине класичних времена, напосе за највећег међу тим рушитељима, Фридриха Ничеа, коме је наменио многе странице својих теоријских расправа. У Аустралији, кажу, бива да термити изнутра нагризу дрвену конструкцију кућа за одмор, тако да кад власник јаче залупи врата свог дома, свеколика та конструкција руши се у прах и пепео. Управо је Ничеу пало у дело да на тај начин залупи вратнице метафизичког здања својих претходника и управо је за тај његов чин имао довољно истанчан слух Михаило Ђурић.

Међутим, у битно обележје духовног склопа приврженика духа истанчаности спада и способност да извесно одстојање задрже и према нихилистичкој деструкцији метафизике и да и на тај начин избегну закључке према принципу све или ништа, својственим мислиоцима "нежне" нарави. Премда на свој начин лековита, нихилистичка разградња метафизичке конструкције у свом радикалном облику друга је једна крајност, геометријски поједностављена и упрошћена попут свих крајности и као таква неприхватљива у том облику за Михаила Ђурића. Зато он у својим списима трага за нечим што би се макар и релативно трајно могло саздати од песковитих крхотина оног што је преостало пошто је Ниче залупио за собом капију метафизичког дома минулих времена.

Међутим, заметни и деликатни посао оваквог једног трагања не може се обавити како ваља без претходне разградње још једне црвоточне теоријске грађевине, чији се творац лажно представљао као један од оних ретких мислилаца "жилаве" филозофске нарави. Теоријска грађевина Карла Маркса само је привидно саздана на чврстим темељима искуства, а један од угаоних каменова те грађевине свакако је учење о класној борби као основном покретачу историје, захваљујући коме се, по некој логици скривеног и непризнатог лукавства ума, на крају реализује комунистичко царство Божије на Земљи. Оно пак скривено, стидљиво, метафизичко наличје Марксове доктрине највећма је видљиво у настојању њеног аутора да потре и омаловажи моћни фактор националне и верске разноликости стварног света — ту Ахилову пету његове теоријске оптике.

Однос према овој сеновитој, скровитој неуралгичној тачци учења творца такозваног научног социјализма пробни је камен за мерење припадности неког филозофа, или пак интелектуалца уопште, одређеној духовној породици. Они наши филозофи и интелектуалци — а много их је било — који су затварали очи пред надолазећим шовинистичким таласом, у име марксистичке догме по којој радници немају отаџбину, спадају несумњиво у круг заробљеника "нежне" теоријске оптике и духа геометрије. Михаило Ђурић је, напротив, и ту био један од оних ретких мисаоних људи овог поднебља који су са једном сеизмографском прецизношћу осетили прве, једва приметне, потресе тла оног разорног земљотреса што ће у неповрат однети вештачку творевину Јосипа Броза и Едварда Кардеља.

Стари Грци веровали су да онај ко надиђе границе одређене смртним људима од стране богова, чини такозвани хибрис, после чега ће га стићи казна завидљивих моћника са Олимпа. Михаило Ђурић је, видећи даље и боље од свих других предсказивача овдашњих, уочио ово наличје теорије о класној солидарности радних људи свих наших народа и народности и починио тако грех хибриса. И као и све овакве грешнике у режимима сазданим на претпоставкама идеологије Маркса и Лењина, стигла је и њега сурова и немилосрдна казна земаљских богова. Земаљски богови Брозовог комунизма одговорили су на луцидну реч Ђурићеве критике онако како су једино знали и умели — монтираним судским процесом и на крају апсом — том логичном завршном тачком Марксове дијалектичке визије света.

Међутим, на оном другом суду који мало патетично називамо судом историје, изречена је већ увелико пресуда Ђурићевим прогонитељима, а он сам добио је своју парницу једном заувек. Од политичких моћника што су гонили овог нашег врсног интелектуалца који би служио на част и многим другим културним срединама, неки већ дуго нису међу живима. А што се тиче оних који још увек овде на нашој политичкој и духовној позорници делују, од њих слушамо данас лекције из демократије и Европе.

Остала би, међутим, ова скица за духовни портрет Михаила Ђурића у једном битном погледу недовршена кад не бисмо указали и на његов одиста сасвим необични и велики дар за језик. Михаило Ђурић пише до те мере однегованом и до те мере фино избрушеном реченицом, да се њена мелодија често издиже над раван значења и готово слободно лебди изнад ње, налик у томе каквој музичкој композицији.

Признање које на овај начин, у нужно сведеном и сажетом облику, Михаилу Ђурићу одајемо, потребно је, свакако, и њему. Потребније је оно, међутим, далеко више свима нама, у једном времену у коме се трагично довршава оно на шта нам је он, колико далековидо, толико и узалудно, указивао.

Извор: Ризница српска

Крај Новог Полиса?