Мементо

Архитекта наше традиције

Aутор: Милош Димић

Момир Коруновић (1883-1969)

По оцени својих колега и савременика, Момир Коруновић најистакнутији је градитељ националног стила у међуратној архитектури Србије, једини који је успео да уравнотежи романтичарско обликовање фасаде и строге академске форме. Целокупни његов рад одише оригиналношћу и мотивима народне и српско-византијске традиције. Овај баштиник српског националног градитељства родио се 1. јануара 1883. у Глоговцу код Јагодине, у свештеничкој породици. Родно место и окружење, живо, провинцијално, народ надахнут српском историјом у чију се душу уткао петвековни оријентализам, оставили су дубок траг на младог Момира који ће га пратити кроз читав живот.

Окружен српским црквама и манастирима из средњег века, он брзо себе проналази међу њима, често ходећи Раваницом и дивећи се зидинама и градитељству Манасије. Баш ти мотиви, златног српског средњег века обликоваће његов професионални рад. Већ 1894. уписује гимназију у Јагодини а недуго затим прелази у Београд где наредне године постаје члан подмлатка „Соколског“ друштва, чији ће касније бити истакнути члан и за чије потребе ће изградити чак 24 соколска дома и вежбаонице широм градова Краљевине Југославије. 1902. уписује архитектонски одсек Техничког факултета у Београду, где већ на почетку школовања показује велики таленат у пројектовању, што уочава и професор Никола Несторовић.  1903. постаје оснивач и члан управе фудбалског клуба „Соко“, првог у Краљевини Србији. У почетку Момир строго прати академску форму и тада актуелни стил еклектичке архитектуре, али већ тада показује тежњу ка монументалности, а нешто касније и ка другим не стриктно академским градитељским решењима.

1906. добија прву награду на такмичењу „Св. Сава“ за пројекат „Јавно купатило у граду“, а исте године је дипломирао и положио стручни испит. Након тога у каснијим годинама одлази на усавршавање у Праг, Париз и Беч. Тада се већ виде контуре његовог будућег рада. Он ће постати родоначелник српског-византијског стила, баш онда када модерна архитектура увелико потискује конзервативну и академску форму. Почиње да ради као помоћник директора београдског грађевиснког одељења, Димитрија Лека, а убрзо се пребацује у Министарство грађевинa, то међутим прекида одслужење војног рока у Нишу, након ког се пребацује у архитектонско одељење Министарства грађевина, где ради са стручњацима попут Стојана Тителбаха и Јована Илкића. Такође, од 1910. он је уредник „Соколског гласника Душан Силни“ и председник грађевинско-уметничког одсека Савеза Сокола Краљевине Југославије.

Српски Гауди, подарио је нашој материјалној културној баштини оригинална и монументална градитељска здања, од којих нека, нажалост, нису преживела страхоте рата док су нека због њихове националне симболике уништена од стране комунистичких власти. Данас, његова дела су јасно видљива где год је стварао. У нашој престоници постигао је нека од својих најзначајних градитељских достигнућа. То су: Зграда Поште код Железничке станице, Музеј ПТТ-а (Палата управе Поште), Сеизмолошки завод, зграда Старог ДИФ-а односно некадашњи Соколски дом, Црква св. Петке на Калемегдану, св. Лазара на Булбудеру као и Црква Покрова Пресвете Богородице у Кајмакчаланској улици.

Он је највише пажње поклањао спољашњем декоративном изразу, често и на уштрб унутрашње функционалности простора. Спој оријенталног и српског средњовековног стила, додатно протканог византијским мотивима и европским романтизмом, била је основна одлика Коруновићевог националног градитељског стила. Декоративна орнаментика фасада која је једна од главних одлика Коруновићевог градитељства, често као да сама пише своју причу. Она је спој најдубљих народних традиција нашег народа, косовског веза, пиротског ћилима и моравске Србије, са јасним старосрбијанским духом, којим одише скоро свако његово здање. За време свог живота, због своје принципијелности српско-византијском стилу, није био довољно цењен и у великој мери је био маргинализован. Тек у скорије време његово дела поново бивају актуелна.

Није било архитекте који је толико и тако разноврсно градио широм српског и југословенског простора, од Охрида, Виса, па све до Цеља и Марибора. Аутор је чак 143 пројекта од којих је 83 реализовао, од чега највећи број заузимају цркве и соколски домови. У периоду од 1907-1947, током којег је радио у Министарству грађевинепројектовао је преко 40 јавних и државних грађевина (министарства, поште, храмова, школа, конака и споменика). И не само то, Коруновић је као инжењеријски стручњак и официр српске Треће армије  учесник у пет битака. Прошао је цео ратнички пут од Мердара и Подујева па све до Призрена и Куманова, добивши за своје војне заслуге златну медаљу за храброст „Милош Обилић“ и друга војна одликовања. У међувремену је поправљао путеве и војну инфрасруктуру на Косову. Он је творац јединог предратног српског урбанистичког плана, и то града Призрена из 1924. као и спомен-чесме у знак сећања на пале ратнике у истом граду.

Долазимо до два веома важна Коруновићева дела, која ће дати својеврстан печат његовом професионалном и националном раду. То су споменици на Зебрњаку и Мачковом камену које је урадио бесплатно, у част Отаџбини и палим јунацима ратова 1912-1918. Споменик-обелиск на Зебрњаку, грађен од 1934-1937, висок 48,5 м, био је највиши споменик на простору Краљевине Југославије, пркосно стајавши и надгледавши Скопску Црну Гору, Пчињу и косовску котлину, на понос Коруновића и целог Српства. На велику жалост, одмах по окупацији, Бугари су овај велелепни споменик детонирали, а са њим заједно и кости српских јунака Кумановске битке. Ово је његов репрезентативни пројект, на којем је остварио синтезу романтизма и експресионизма, ретко виђену у нашој земљи а и шире.

Други његов препознатљив пројекат је спомен-обележје на Мачковом камену, грађено од 1926-1930, захваљујући којем је заслужио да га назовемо, по сензибилитету његовог рада, српски Гауди. Овде је спомен-обележјем малих димензија а масивног изгледа и материјалом који је за његову израду користио, успео да дочара величину и значај жртве, хероја палих за Отаџбину. Са ова два дела као и претходним опусом, златним словима је уписао своје име у историју српске архитектуре. Поред већ набројаних градитељских успеха, томе се морају додати и следећи: Храмови Српске православне цркве у Прилепу, Љубљани, Цељу, Марибору, Крупњу, Јагодини, на острву Вису, Сушаку крај Ријеке, Пирг Светог Јована Владимира у Охриду поред Цркве св. Наума, Текија на Дунаву, соколски домови у Београду, Сомбору, Бијељини, Обреновцу, Ужицу, Јајцу, Травнику, Куманову, Прокупљу и многим другим местима.

Током рата и после њега многи од ових објеката су нажалост срушени од стране окупатора или порушени од стране нових комунистичких власти. Тако да нпр. данас више не постоје, као последица ратних дешавања, некадашња монументална зграда Поште код Железничке станице,  споменик на Зебрњаку и црква св. Ћирила и Методија у Марибору. Док су после рата, за Коруновићевог живота, срушени Пирг Светог Јована Владимира у оквиру комплекса манастира св. Наум 1956. и црква на острву Вису 1964. поводом прославе Титовог доласка на острво, на чијем месту је стављен споменик са натписом „Туђе нећемо – своје не дамо“ чиме је Тито 1944. поручио да неће допустити предају словеначких и хрватских крајева Италији. Под старе дане, Коруновић је слабије радио, али је урадио један вредан и обиман елаборат о обнови старих споменика Косова и Метохије, тог простора који га је цео његов век обузимао. Умро је  17. априла 1969. у Београду.

Коруновићева дела остала су да подсећају српски народ, на његову баштину, традицију, славу прошлих времена, а данас више него икад сваки орнамент на његовим здањима подсећа нас пространства Старе Србије, наше постојбине која поново тавори отуђена од своје матице. Спој тог сензибилитета и неоморавског стила који је Коруновић исконски гајио, допринео је оригиналности и богатству његових дела. Сам Коруновић је закључио:

„У соколском неимарству ми морамо бити своји…каже се да треба да будемо савремени, модерни…али у архитектури соколској и једног народа не може бити моде; у народносној архитектури и грађевинској делатности једне државе, може се применити само оно што је својствено духу народа који живи у тој држави…“.

Извор: Српски академски круг