Мементо

Некролог Божидару Кнежевићу

Јован Скерлић

На дан 19. фебруара ове [1905] године, сниска и тамна Маркова црква у Београду била је пуна ђака, професора и књижевника. Поглед је лутао од гроба једнога краља и краљице до четири детета која су у простом црном оделу стајала крај једног мртвачког сандука. Ветар је напољу силно дувао, дрвена врата су се тресла, у порти је дрвеће шкрипало и јечало а попови су промукло и нескладно читали опело над мртвим телом Божидара Кнежевића.
 
Смрт његова пробудила је позне симпатије код шире публике, као што то иначе обично, као што то код нас редовно бива. Онај симпатични београдски свет који живи од скандала и који се духовно храни и облагорођава честитим "вечерњим листовима" заинтересовао се за човека за кога се вели да је писао дебеле књиге, о чијем особењачком животу круже анегдоте, и који је у правој линији био унук кнеза Ива од Семберије, прослављеног, као што је познато, драматом Бранислава Нушића. Али је само уски круг људи који још себи допушта раскош унутрашњега живота, знао какав је губитак претрпела српска књижевност смрћу овога племенитога идеолога.
 
То је био човек са обичним животом. Божидар Кнежевић, син Стевана Кнежевића, трговца, рођен је на Убу, 7. марта 1862. Свршивши гимназију и историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду, постављен је 1884. за предавача у Ужицу. 1885. учествовао је као четни комесар у жалосном српско-бугарском рату. 1889. положио је професорски испит, са темом Утицај Истока на цившизацију европских народа. Исте године био је предавач у Нишу. 1893. премештен је као професор у Чачак, 1894. у Крагујевац, и опет у Чачак; 1899. у Шабац, где га је 1900. ондашњи министар просвете, Павле Маринковић, осудио знатном новчаном казном што га није на улици поздравио! Тек 1902. дошао је са службом у Београд, где је најзад умро, 18. фебруара 1905. И то је све.
 
Кнежевић је био човек са знатним духовним способностима. Скоро двадесет година провео је у чамотињи запуштене унутрашњости, борећи се као ђаво са дуговима, са меницама, обуставама, забранама и зеленашима, необично неприлагодљив животу према којем је остао сасвим туђ, па ипак успео да ради и ствара дела од трајне вредности. Од њега је остао српски превод Беклове Историје цивилизације у Енглеској и Карлајлове књиге О Херојима. Од две повеће књиге Принципи историје, једна носи наслов Ред у историји, друга Пропорција у историји. Као извод из те књиге изашао је у Српском књижевном гласнику Ред у историји, и одштампан лањске године у засебну књигу. Од његових Мисли један део штампан је прво у Српском књижевном гласнику, а цела књига изишла је исте године у Београду.
 
Што је могао дати један човек у унутрашњости Србије при крају XИX века, са мало књига, без духовне средине, остављен потпуно самоме себи, у тешким материјалним приликама, то је Кнежевић дао у својим Принципима историје. Он је ту ишао за стопама Спенсера, Бекла и Дрепера, у кругу еволуционистичких идеја нашега доба. Стручна критика има да каже свој суд о независној вредности тог опсежног дела, код којега је ван свакога спора велико знање и јак дух.
 
Оно што је обратило пажњу шире публике на Кнежевића, то су биле његове Мисли. Велики број људи, када су их почели читати у Српском књижевном гласнику, запитали су се: ко је тај Божидар Кнежевић ?; када су Мисли изишле, књижевно име њиховога писца било је створено. Кнежевић је њима дао најбоље дело своје врсте у српској књижевности. У његовим Мислима не треба тражити оне лако фабриковане афоризме, рађене по рецепту или калупу, духовите парадоксе, вешто поређане антитезе, живописне дефиниције. То нису били ни савети практичне моралне филозофије, требник за живот, какав су стари моралисти давали. Поред извесних метафизичких спекулација, поред трагова од суве и апстрактне научне терминологије, он је ту унео врло много свога, личнога, аутобиографскога, готово лирскога. И оно што је најбоље и" најјаче у Мислима, оно што их чини тако од утиска, то је тај њихов дубоко интиман тон.
 
Писац ових редова написао је пре три године, на овом месту, опширан чланак о Мислима, коме би мало шта имао сада да дода. Оно што би у овај мах имао да нагласи, пошто је боље лично познао врло умног и врло несрећног човека који их је писао, то је ону тужну сагласност која постоји између њега и његовог дела, непосредност, искреност тих Мисли, то је што то нису речи но дубоки уздаси, како је сам говорио, крици који су полазили са срца и ишли правце ка срцу. У Кнежевића је била стоичка душа која је подсећала на великога Марка Аврелија или незнанога писцаИмитације Исусу Христу. Сав његов живот, горчина, борба, разочарања, резигнација, збивали су се у те снажне и тужне речи, које су каткада казиване у врло добром и импресивном књижевном облику. Треба навести само неколико тих мисли, па видети колико има у њима болне интимности, интелектуалне егзалтације и трагике целога једног живота:

Кажу да је сваки своје среће ковач. Само што судба једноме даје и чекић и усијано гвожђе, а други га мора ковати често хладно, а често и голом песницом...
 
Што год је задовољно са животом, оно не мисли. Што је човек незадовољнији са животом, што га живот већма притискује, тим он више мисли; што дубље осећа болове од живота, тим дубље мисли. Мишљење је одушка од притиска живота, насиља, неправде, мрака. . .

Несрећа је волети истину, а немати снаге сузбијати лаж, или бити тако притиснут животом да је морамо трпети или одобравати.
 
Кад се на великим душама почне хватати лед, онда се хвата тако дубок и јак да га никоја људска топлота не може више растопити. . .
 
Као бара и океан што су подједнако тихи, тако има људи који ћуте зато што немају ништа да кажу, као што их има који ћуте зато што имају много да кажу . . .

Ходник живота тесан је и низак, те мала и матора деца лако и весело пролазе кроз њега. Велики духови тешко се провлаче; те обично изразбијани, крвави и рањави доспу до гроба да се у њему одморе.
 

Такав и то је он био! И када се пише о њему, човеку пада на ум реч Шилерова да су два пута којима се излази из живота: један води идеалу, други смрти. Пошто је целога живота, поносит и несрећан, тражио уточишта у идеалу, Божидар Кнежевић је сада отишао оним другим путем са којега се нико више не враћа.

1905.


Јован Скерлић- Писци и књиге IV | Просвета, Београд 1964