Мементо

Острогорски и Београдска византолошка школа

Георгије Александрович Острогорски

Георгије Александрович Острогорски (19. јануар 1902, Санкт Петербург — 24. октобар 1976, Београд) је био руски историчар-византолог који је већи део свог животног и научног века провео у Београду. Важи за једног од највећих ауторитета у области византологије.

Рани живот и школовање

У родном Петрограду живео је до 1919. године где је завршио гимназију. Због прилика које су владале у постреволуционарној Русији његова породица је емигрирала: након кратког боравка у Финској и Шведској, 1921. године Острогорски је отпочео студије филозофије и социологије на Универзитету у Хајделбергу. По завршетку студије, два семестра је боравио у Паризу где је имао прилику да слуша предавања чувених византолога, Шарла Дила и Габријела Мијеа. Ту се трајно определио за византологију и из ове области је докторирао 1927. године. На Универзитету у Вроцлаву предавао је од 1929. до 1933. године као приватни доцент.

Рад у Југославији

На позив Универзитета у Београду отишао је у Београд 1933. године. Предавао је на Катедри за византологију Филозофског факултета прво као хонорарни, а од 1941. и као стални предавач. Историју Византије предавао је све до пензионисања 1973. године. На његову иницијативу основан је Византолошки институт Српске академије наука и уметности 1948. године са циљем да се систематски истражују разни аспекти византијске цивилизације (историја, уметност, књижевност). Острогорски је на челу ове установе био до краја свог живота, 1976. године. Као предавач и ментор деценијама је учествовао у стварању југословенског научног кадра у области византологије.

За свој огроман допринос развоју византологије добио је више признања. Био је члан САНУ од 1946. године. Касније је постао члан и многих других академија (Акдемија наука у Гетингену, Белгијска академија, Британска академија, Аустријска академија, Академија у Палерму, Атинска академија). Био је такође и члан Краљевског историјског друштва у Лондону као и носилац Ордена за науку и уметнсот у Немачкој, као и почасни доктор универзитета у Оксфорду и Стразбуру.

Научни рад

Научни опус Георгија Острогорског је огроман, како по броју дела тако и по тематској разноврсности. У свом дугогодишњем научном раду обухватио је готово све периоде хиљадугодишње византијске историје као и сва важнија збивања у њој.

Синтеза византијске историје

Најпознатије његово дело је синтеза византијске историје први пут објављена у Минхену 1940. године под насловом Geschichte des byzantinischen Staates (Историја византијске државе) у серији Handbuch der Altertumswissenschaft. Према речима самог Георгија Острогорског планирано је да се убрзо изда и српско издање овог дела али је због избијања Другог светског рата у Југославији ово онемогућено. После рата 1947. године Просвета је издала Историју Византије као универзитетски уџбеник са врло скромном опремом и без критичког апарата. Године 1952. издато је ново, прерађено и допуњено немачко издање. На основу овог немачког издања објављени су енглески (у Оксфорду) и француски (у Паризу) превод 1956. а затим и издање у САД 1957. године. Године 1959. Српска књижевна задруга је издала допуњено српско издање ове књиге. Критика је ово дело једногласно оценила као најбољи и најпотпунији преглед историје Византије, па је разумљиво изузетно интересовање научне јавности за ову књигу. У научном опусу Георгија Острогорског Историја Византије заузима централно место. Острогорски је припремао и четврто немачко издање у које је укључио резутате византолошке науке до средине седамдесетих година али га је тешка болест омела да заврши овај замашни подухват. На српском језику књига је доживела већи број издања, између осталог и у оквиру Сабраних дела Георгија Острогорског (Српска књижевна задруга, Београд 1969) а превођена је на многе светске језике (више издања на енглеском, француском, пољском, италијанском, грчком, јапанском и другим језицима).

Економско-социјална историја Византије и византијски феудализам

Докторска дисертација георгија Острогорског бавила се положајем византијског сељаштва у сеоској општини у 10. веку базирајући се на Трактату о пореском систему (Die ländliche Steuergemeinde des byzantinischen Reiches im X. Jahrhundert, 1927, прерађено издање 1969). Настављајући традиције руске византологије, Острогорски је кроз читав свој научни рад сачувао интересовањe за социјално-економска питања византијске историје. Изучавао је византијску општину као заједницу слободних ситних поседника (Византијска сеоска општина. Земљораднички закон — Трактат о пореском систему — Тебански катастар, 1961). Пратио је развој поседа, права и обавеза сељака кроз разне фазе историје Византије: прво од 7. до 11. века када су сељаци чинили темељ финансијског и војног устројства царства, а затим у позној Византији када су сељаци представљали основну радну снагу на племићким и црквеним поседима (Елевтери. Прилог историји сељаштва у Византији, 1949; Quelques problèmes d'histoire de la paysannerie byzantine, 1956).

Изучавао је и основне установе византијског феудализма. Убедљиво је доказао постојање византисјког феудализма са свим основним особинама које је ово уређење имало и на западу Европе. Такође је препознао и објаснио појаве специфичне за византијско феудално уређење. Главну специфичност пронашао је у доминантном положају византијског василевса као неприкосновеном господару царства. У ову групу радова спадају студије о византијском имунитету (Пронија. Прилог историји феудализма у Византији и јужнословенским земљама, 1951; Die Pronoia unter den Komnenen, 1970; К истории иммунитета в Византии, 1958).

Византијско државно уређење и идеологија

Значајно место у његовом научном опусу заузимају радови који се односе на свеукупно уређење Византијског царства. Разматрао је основе византијске државно-правне и политичке идеологије. Ове елементе византијске цивилизације пратио је у вишевековном развитку изучавајући најважније појаве које су их пратиле: царско крунисање, савладарство (Das Mitkaisertum im mittlelalterlichen Byzanz, 1930; Zur Kaisersalbung und Schilderhebung im spätbyzantinischen Krönungszeremoniell, 1955;Автократор и самодржац, 1935; Die byzantinische Staatenhierarchie, 1936).

Унутрашњи живот византијског царства био је обележен односом између цара и цркве на чијем челу се налазио васељенски патријарх па је овом важном питању византијске историје Острогорски посветио дужну пажњу. Нарочито пажљиво је разматрао период борбе око поштовања икона када су државно-црквени односи запали у најдужу и најозбиљнију кризу (Отношение церкви и государства в Византии, 1931; Studien Zur Geschichte des byzantinischen Bilderstreites, 1929; Les dèbuts de la Querelle des Images, 1930; Rom und Byzanz im Kampfe um die Bilderverehrung, 1933). Византијском управном уређењу посветио је низ капиталних стидија с нарочитим освртом на војноуправне области које су по његовом мишљењу настале за време цара Ираклија (610—641). Ово уређење пролазило је кроз различите развојне етапе да би свој процват доживело у 10. веку (Sur la date de la somposition du Livre des Thèmes et sur l'époque de la sonstitution des premiers thèmes d'Asie Mineure, 1953; Die Entstehungszeit der Themenverfassung, 1958; L' Echarchat de Ravenne et l'origine des thèmes byzantins, 1960).

Студије о изворима

Као врстан познавац Византије Острогорски се често окретао изучавању извора који спадају у византијску историографију (Die Chronologie des Theophanes im VII. Und VIII. Jahrhundert, 1930; Славянский перевод хроники Симеона Логофета, 1932). Изучавао је и друге врсте византијских извора, на пример оне који осветљавају прилике феудалног уређења царства или оне који говоре о управном уређењу Византије (Тактикон Успенског и тактикон Бенешевића, 1955). Острогорски се бавио и византијским дипломатичким материјалом.

Византија и словенски свет

Често је разматрао теме које су се односиле на везе између Византије и словенског света, превасходно оне са руским земљама и владарима (Владимир Святойи Византия, 1939; L'expédition du prince Oleg contre Constantinople en 907, 1940; Византия и киевская княгиня Ольга, 1967). За српску историју значајно је што је један број својих радова посветио изучавањима византијско-јужнословенских односа. У студији Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци (1949) тачно је утврдио годину бекства кнеза Часлава из Бугарске. Ова студија има и шири значај за разумевање хронолошког оквира који је коришћен у овом делу списа De administrando imperio. Теме из српске историје раног средњег века обрадио је у студијама: Лав Рабдух и Лав Хиросфакт (1955),Сербское посольство к императору Василию II (1949).

Много су бројније његове студије које се односе на византијско-јужнословенске односе у позном средњем веку. У ову групу спадају радови: Душан и његова властела у борби против Византије (1951), Господин Константин Драгаш (1963), О серском митрополиту Јакову (1968), Problèmes des relations byzantino-serbes au XIV^e siècle (1967). Пажњу је посветио и историји Свете горе (Две белешке о Душановим хрисовуљама светогорском манастиру Ивирону, 1956; Радоливи, село светогорског манастира Ивирона, 1961; Комитиса и светогорски манастири, 1971). У групи радова који се односе на српско-византијске односе посебно место заузима књига Серска област после Душанове смрти (1965) у којој разматра историју ове области за време владавине царице Јелене и деспота Јована Угљеше.

...

(Association Internationale des Études Byzantines (AIEB) одржаће наредни, 23. по реду, Међународни конгрес византијских студија у Београду од 22. до 27. августа 2016. године. Чланови Српског комитета за византологију и сви византолози и медиевисти Србије поносни су што је управо Београдској византолошкој школи још једном поверено организовање таквог конгреса.)

 

Извор: Историјска библиотека