Мементо

Писац који тражи спас

Жорис Карл Уисманс

За  разлику од велике већине страних стваралаца, привучених снагом велике француске културе, који доласком у нову домовину – или рођени у Француској али страног порекла – „пофранцузе” своје име (Вилхелм Аполинарис де Костровицки постао је Гијом Аполинер, Емил Херцог Андре Мороа, а Лев Тарасов Анри Троаја) Ј.-К. Уисманс, чија ће 160-годишњица од рођења бити обележена 5. фебруара (1848) док је век од смрти обележен 12. маја прошле године, узео је, да би подсећао на своје порекло, име Јорис (у француском изговору Жорис)-Карл. Вероватно да би избегао недоумице, писац је усвојио облик J.-K. Huysmans.

Рођен у Паризу од оца Холанђанина и мајке Францускиње, званично уписан као Жорж-Шарл, по оцу је био наследник дуге традиције холандских сликара. Његова сличност са Бодлером и његово бодлеријанство могу се, бар једним делом, објаснити животном судбином једног и другог ствараоца: као Бодлер остао је рано без оца, и као Бодлер имао је очуха кога није волео. Као дете, у пансионатима је водио, како је сам рекао, живот понижења у беди. Монотони рад чиновника у Министарству унутрашњих послова у којем је остао до одласка у пензију, није могао унети ведрине у пишчев претежно сурови живот нежење и ублажити сарказам у његовој нарави. Иначе, упркос променама у схватањима, он је на цело своје дело ставио снажан лични печат. (Неки његови јунаци чак и физички личе на њега.)

Романсијерски почеци (а и прва фаза његовог стваралаштва) потпуно су у знаку натурализма. После једне збирке песама у прози, он објављује роман „Марта, историја једне уличарке” (1876), типично натуралистички, који за две године претходи роману „Уличарка Елза” Едмона де Гонкура. Тематика и стил и сликање мрачних страна живота, са неумољивом прецизношћу и сировим детаљима, показују Уисмансово приступање натурализму. То се види и на друге начине: он се дружи са Емиром Золом, Ги де Мопасаном, Гонкурима... Тако рећи формална потврда је Уисмансова сарадња у публикацији „Soirées de Médan” (приповетка „Ранац на леђима”), манифесту натуралистичке школе чији је шеф био Емил Зола. Хвалећи и бранећи Золу, Уисманс је хвалио и бранио натурализам, али је исто тако хтео да буде уз Едмона де Гонкура, такође оснивача, са братом, натурализма.

У истом натуралистичком духу и маниру Уисманс објављује (1879) роман „Сестре Ватар”, чије су јунакиње две књиговезачке раднице, сличне онима које су радиле у књиговезници његове мајке. С пуно прецизности дат је портрет двојице нежења у роману „У заједничком домаћинству” (1881). Роман са симболичним насловом „Низ воду” (1882) сав је у знаку монотоније и сивила свакодневног живота усамљеног чиновника Фолантена, који се препустио свакодневном току којем се не одупире.

Доста горком посматрачу и сликару живота, нарочито његовог наличја, Уисмансу као да је и сопствено писање почело да даје горак укус. Натуралиста је почео да осећа засићеност. Тако настаје (1884) роман „A rebours” („Обратно” или „Насупрот” како га је на српски превео Живојин Живоиновић, по којем је Уисманс нарочито постао и остао чувен. Његов јунак, Жан Дезесент, „син је Бодлеров, жељан идеала и бескраја”.

Прототип овог ексцентрика је, рекло би се, песник Маларме и, нарочито, сам писац. Засићен монденским животом и вулгарним љубавним авантурама (неке су детаљно описане у књизи), Жан Дезесент се издваја из друштва људи и живи сам, у вили ван града, која је „свет за себе”. Његов живот је „супротан” од живота других, у ствари, један вид бекства. Оно, међутим, што чини вредност и драж ове књиге јесу размишљања о животу и уметности, епизоде из живота других, лектире, сањарења, психолошке анализе, посебно верског осећања, оштроумни и строги књижевни судови. Уисманс-Дезесент на једном месту врло позитивно говори о Петронијевој слици друштва у „Сатирикону”, која би се могла назвати натуралистичком, али је, види се, са Уисмансовим натурализмом готово.

Зола је то одмах добро осетио, хладно примио „Насупрот” и, разочаран, рекао писцу да „задаје страшан ударац натурализму”. Ово дело, дакле, не означава само преокрет у Уисмансовом романескном стваралаштву; оно обележава битне промене у француском роману с краја XIX века, пре свега прекид са натурализмом. У предговору за издање из 1903. године Уисманс говори о тој промени код њега, о унутрашњем прекиду, али и оном другом. О потреби да „отвори прозоре, да разбије границе романа, да у њега унесе уметност, науку, историју” не водећи рачуна о традиционалној интриги. То је билo и утирање пута роману да се приближи есеју. Гледано из данашње перспективе види се колико су ове речи и ова тежња били пророчки.

Овај писац бекства и тражења спаса, чији је јунак опијен самоћом, која га, са неурозом уништава, кроз истог Жана Дезесента, већ се интересује за натприродно и необично, за спиритуално и сл. Видљив је његов презир и одвратност према вулгарности и осредњости сваке врсте. У роману „Тамо” (1891) реч је о тајнама окултизма и магије и у њему наднатурализам (Бодлеров израз) иде изнад естетизма. То је једна даља етапа Уисмансовог животног и уметничког пута. Књига „На путу” описује Уисмансово тражење, његово преобраћање у католицизам и крај његовог духовног путовања, а дело „Катедрала” (1898), које говори и лепотама и симболици архитектуре чувене катедрале у Шартру, изражава естетски аспект тог преображаја. Заједно са „Катедралом”, роман „Искушеник” (1903) у којем је реч о пишчевом боравку у манастиру, обележава крај Уисмансових тражења и одлучно прилажење вери. (Она му је помагала да мирно подноси велике болове од рака у устима и предосећање скорог краја.) Сва ова дела, испуњена тражењем узвишеног и спиритуалног, значе рушење натурализма и, уз бодлеријанство, трасирање пута симболизму.

Оно што, упркос свим менама кроз које је пролазило, чини јединство Уисмансовог дела, то је његов стил, жесток, нападан, често инспирисан љутњом, мада не и мржњом, с натуралистичким смислом за прецизност и детаљ, а Андре Бретон је рекао да израз „црни хумор” потиче од Уисманса. Једно од признања које је за живота добио овај конвертит, који је отворио нове путеве у уметности, било је председништво у Академији Гонкур.

 

Извор: Политика