Мементо

Ствараоци Србије- Миша Анастасијевић

Милена Костић, РТС

"Капетан Миша спада у ред великих српских добротвора. На листи њиховој он је носилац. Да није ништа друго дао својој отаџбини, сама зграда коју је 1863. поклонио за Универзитет, обезбеђује му титулу највећег српског добротвора", објавиле су Београдске општинске новине 1. децембра 1939. године.

Капетан Миша Анастасијевић рођен је у Поречу на Дунаву 1803, а преминуо у Букурешту 1885. године. Пореч је био изузетно погодан за трговину, његови становници познати као вешти лађари, међутим, Мишина породица се бавила земљорадњом и ситном трговином, те му је остало незнатно наследство када је са само три године остао без оца и мајке. О њему се старала помајка Миља, са којом је за време Првог српског устанка, 1805. године, пребегао у Аустрију. Миша и Миља се 1806. враћају у Пореч након што је ослобођен од Турака, а заједно са њима долази и трговац Стојан Матрошлија, са којим заједно крећу да се баве трговином. Након Стојанове смрти, Миша и Миља 1813. поново беже у Аустрију због тешке ситуације са Турцима, али се убрзо враћају након стварања услова за повратак избеглица. Миша је извесно време радио као учитељ, а онда и писар, па затим и као трговачки помоћник.

Након Другог српског устанка, Пореч постаје део Београдског пашалука и стварају се много повољнији и сигурнији услови за трговину. Од 1817. до 1822. Миша је радио као ђумругџија на скели Добровачкој, где је упознао виђене људе и трговце тога доба. Одлучио је да се бави трговином, а колико је био успешан говори и чињеница да је на крају прве године зарадио 6.000 гроша, што га је сврстало међу најбогатије људе у држави. Након женидбе са Христином 1825, почео је да сарађује са кнезом Милошем и да се бави трговином стоке, касније и трговином сољу, што је знатно увећало његово богатство. Кнез Милош је 1833. Мишу Анастасијевића именовао за дунавског капетана, чиме му је отворио врата дипломатије и међународног судства.

У Београдским општинским новинама из 1939. наводи се да је капетан Миша Анастасијевић био "велики џентлмен, давао је свима и свакоме. Сиротиња је у њему имала великог заштитника. Његова помоћ се састојала у пуним шакама дуката. Давао је, а није желео да се то зна". Помагао је ондашњим писцима да објаве књиге, а својим пријатељима, па чак и трговцима, опраштао дугове. Био је доживотни председник Читалишта и Грађанске касине, које би без његове новчане помоћи пропале. Давао је добровољне прилоге за Народно позориште, цркве, школе. Нарочито му је било стало да помогне просвети јер је сматрао да је то једини начин да се српски народ уздигне и опстане.

Година 1863. била је једна од најзначајнијих за српску просвету јер су тада започеле велике реформе највише српске школе, а оне су умногоме оснажене великим даром Мише Анастасијевића. Наиме, он је те године држави поклонио своју кућу на тадашњој Великој пијаци како би се у њој сместиле образовне институције, а пре свега Велика школа, која је тада основана. Ову палату претходно је био наменио свом зету Ђорђу Карађорђевићу, кога је желео да постави на престо, међутим, Светоандрејска скупштина је одлучила да врати Обреновића.

О овом значајном поклону, препискама пре и после даривања, стеченом богатству и многим детаљима из породичног и пословног живота капетана Мише Анастасијевића може се сазнати у колекцији дигитализованих новина Универзитетске библиотке "Светозар Марковић". Да је капетан Миша заслужено сврстан међу највеће ствараоце Србије потврђује и цитат из Просветног гласника од 15. фебруара 1885. године: "Историја, која прикупља имена заслужних људи и добротвора човечанских, узеће и име Мише Анастасијевића да сачува потомству за углед и поштовање, јер он је достојан да буде једно и да му се одаје друго, јер је он 'љубио свој народ и школу му начинио'."

 

Извор: РТС