Мементо

Кад позориште убија

Aутор: Бранко Ракочевић

Михаил Афанасијевич Булгаков (1891-1940)

Пре 75 година (1940) умро је велики руски писац, по многима и највећи у другој половини XX века, Михаил Афанасијевич Булгаков (1891-1940), који је тако потресно описао трагичну епоху рата и револуције . Зашто је Бугаков хтео да дигне руку на себе и тако оде из живота?; због чега се спремао да напусти земљу и емигрира?; о чему је с њим телефоном разговарао Стаљин?; и какву је улогу у његовом животу имао Московски художествени академски театар, чувени МХАТ? – све су то питања на која одговоре даје Анатолиј Смељански, естетичар, културолог и ректор школе студија МХАТ, у својој књизи Михаил Булгаков и Художеснтвени театар. Књига је први пут објављена 1986. године, а у другом издању, публикованом три године касније, цело једно поглавље посвећено је разодобљу 30-тих година у животу великог писца. Касније су штампане разне публикације које су бациле још више светла на то раздобље, а у неким од њих објављени су и материјали из делимично приступачних архива КГБ.

Смељански је први пут дошао у стан Булгакова 1962. године, кад је цео архив писца још увек био у некадашњем његовом пребивалишту и о коме се бринула пишчева супруга Јелена Сергејевна. Годину и по дана потом, она Смељанском поверава рукопис Мајстора и Марагрите, прекуцан писаћом машином, оставивши га насамо са романом. „Кад сам га прочитао, преплавило ме усхићење, али истворемено и страх, па је прво што сам рекао Јелени Сергејевној била бојазан да ово дело никад неће штампати. 'Не', одговорила је она, 'штампаће!' И ја сам тада угледао ватру у њеним очима, сличну оним које су пламтеле у омиљеним јунакињама Булгакова“, сећа се данас Смељански. Први пут роман је штампан у часопису „Москва“ 1966. године, а цензура је из њега избацила неподобне фрагменте, који су после почели да циркулишу престоницом, умножавани самиздатом. Данас је у то тешко поверовати, али читаоци су сами комлетирали пуну верзију Мајстора и Маргарите умећући у текст штампан у „Моксви” фрагменте које је цензура одбацила.

Телефонски разговор са Стаљином

Анатолиј Смељански прича како је у дому Булгакова, у којему је живела његова супруга све до своје смрти 1970, прочитао све што су о великом писцу писали његови савременици. Сам Булгаков изрезивао је чланке из новина и часописа и лепио их у албум. По том дебелом албуму може се пратити историја његових мука, патњи и непријатности у односима са МХАТ.У писму које је у марту 1930. послао Стаљину и Влади СССР Булгаков је написао како је за десет година његовог књижевног рада у совјетској штампи изашло, прецизирао је, 301 одзив на његово стваралаштво. И 298 од њих су били непријатељског и поспрдног садржаја, а само три позитивна, мада није јасно шта је он подразумевао под позитивним одзивом.

Због чега му је Стаљин телефинирао после тог писма? Да ли је могуће да се уплашио пошто се неколико дана пре тога убио Мајаковски? Према речима Смељанског, Стаљин му није одмах телефинирао пошто је добио писмо, него је то учинио тек три недеље касније. Можда је Стаљин осећао потребу да некако угаси ужас који је настао у земљи након погибије Мајаковског, песника револуције. Из информација које су му подносили службе безбедности стекао је увид у невероватне размере реакција у народу на смрт Мајаковског, па је успаничен, ето, товариш Стаљин позвонио Булгакову и спасио га. Како наводи аутор монографије о Булгакову, сад је јасно да Мајковског није сатро Стаљин, него су то урадили раповци, чланови Руске асоцијације пролетерских писаца, који су имали нескривене амбиције да руководе целокупним књижевним процесом у Совјетској Русији тог времена .

Булгаков је држао да је у телефонском разгвору са Стаљином испољио малодушност, јер чак није ни молио да му се драме уврсте у репертоар. Кад га је Стаљин питао „шта ви уствари хоћете”, одговорио је да жели да га приме на посао. А, уколико земљи није потребан, нека му дозволе да је напусти. Молио је да га поставе за помоћног редитеља, лаборанта у Художенственом театру. Пристао би да буде чак и статиста или сценски радник. Како је написао у писму, не очекује га ништа друго у том моменту осим беде, улице и смрти.У марту 1930. Булгаков добија радно место асистента режије у МХАТ. У извесном смислу позориште је спасло великог писца, јер је већ био спреман на самоубиство.Чак је био написао и опроштајне стихове, као што је то својствено у руској традицији, у којима је поистоветио себе са Мајаковским, спојивши се с њим у један лик писца самоубице:

„Зашто ниси викао,
Зашто ти је лађа одбачена,
О времену пређашњем ти причао ниси…”

Тријумф и крах Молијера

Али, и поред свега тога, Художествени театар су се многи помињали као позориште које је убило Булгакова. Истина, то позориште омогућило му је да постане драматург, донело му је име и славу. У њему је је открио своју највишу позоришну срећу. Истовремено је у њему доживео најтеже моменте судбине драмског писца. Централни моменат у његовом животу 1920. године био је роман Бела гарда, по коме је касније написао драму Дани Турбинових, приказану 1926. у МХАТ. Али три године касније, 1929, све драме Булгакова скинуте су са репертоара свих позоришта. Кад су следеће године забране за представе обновили, Булгаков је написао: „Ја не знам ко је, како и због чега поново поставио Дане Турбинових, али о концу те представе виси мој живот“. То је било сасвим могуће јер је једини хонорар, од којег је преживљавао, добијао од те драме. Тако је било све до 1941, кад је на гостовању у Минску сав декор предсатаве био уништен и после тога она није више није обнављана. Стаљин је наредио да се Булгаковљева драма Бег постави на сцену, али под једним условом: да аутор допише девети сан (у комаду је било осам снова) у коме ће се славити победа бољшевика. Булгаков тај сан није дописао, после чега је против њега била подигнута таква кампања која је по жестини и размерама надмашила и ону организовану против Турбинових.

Булгаков је написао драму Молијер још пре Стаљиновог телефонског позива, што је у разговору с њим и поменуо. После Стаљиновог позива, добијена је дозвола да се Молијер уврсти у програм. Почеле су пробе и премијера је изведена у фебруару 1936. Одиграно је седам реприза, уз до тада невиђено интересовање публике. На представама су завесе дизане и по 22 пута, што је било очигледна политичка демонстрација подршке коју су гледаоци пружили аутору комада. Касније Булгаков није могао да опрости управи Художественог театра што су Молијера скинули истог дана кад је у „Правди“ штампан редакцијски коментар под насловом Спољни бљесак и фалш садржај.Када су 90-тих година отворени архиви, показало се да представу нису уништили ни МХАТ ни Станиславски, како је био убеђен аутор. Извесни Кержинцев, који је тада био председник Савета за питања уметности, написао је тајно писмо Стаљину у коме га је обавестио да је одиграна представа о Молијеру и да је она антисовјетске садржине. А, како би ражестио вођу, навео је неколико цитата издвојених из контекста и без повезаности са претходним и следећим репликама. Уколико није најприкладније да се представа забрани, онда треба – како је предложио – у „Правди“ штампати редакцијски осврт, после чега ће управа МХАТ, досетивши се о чему се ради, одлучити да сама скине Молијера са репертора. Стаљин је на ту доставу написао своје чувено „сагласан“. Кад је сутрадан после изласка уводника у „Правди” Јелена Сергејевна свратила у МХАТ, глумци су је посматрали као да је већ удовица, записала је је она касније у свом дневнику.

Комад који одише мртвацем

Могло би се рећи да је Буглаков умро на дужности либретисте, пишући своја и преправљајући туђа либрета. Ништаван, бесмилсен рад уништавао је мозак човека који је у то време завршаваоМајстора, скицирајући уз то и Позоришни роман, који је у рукопису имао радни наслов Записи покојника. Тада се зарекао да никад више неће прекорачити праг Художественог театра. Свој завет прекршио је пристанком да напише драму о младим годинама Стаљина, коју је МХАТ требало да постави у част вођиног 60. рођендана. Обећао је да ће комад написати, а заузврат ће га „вратити у живот”, све ће му штампати, сва дела издати. Уметнички је Батум замишљен као сложено драмско дело, далеко од обичне агитовке. Стаљин је у том комаду млади револуционар, као прогоњена звер. Њега проводе кроз шпалир бичевалаца који га батинају урличући „проклети демон!“ Док су комад читали у позоришту, Булгакову су приредили праве овације. Било је одлучено да се драма игра, новац су писцу исплатили и он је отпутовао у Батум, тобоже да прикупља нови материјал, али је вероватније да је пожелео мало одмора. У возу је у његов купе ушао поштар и, пре него му је уручио телеграм, упитао је: „Има ли овде неког Бухгалтера?” А у телеграму је било само неколико речи: „Потреба за путовањем отпала. Враћајте се у Москву“.

Булгаков и Јелена Сергејевна најпре су решили да се не враћају, али, кад су стигли у Тулу, почео је да се осећа одвратно, изашли су из воза, изнајмили „ЗиМ“ и после три сата вожње стигли у Москву. У колима је, како је Јелена Сергејевна записала у дневник, стално говорио како комад одише мртвацем. Одједном му се појавио рез у глави и наступио је први напад страшне болести, после чега је убрзо ослепио.Кад је стигао у свој стан у Москви, зачуо се телефон. Звао је Сахновски, редитељ МХАТ, који му је саопштио да комад неће бити игран: „Они сматрају да ви хоћете да пребаците мост и успоставите нов однос према себи“. Од исте болести умро је и његов отац у 49. години. Много касније, после рата, у сусрету са гклумцима МХАТ звучала је страшно реченица Вишњевског. Он се сећао како му је једном приликом Стаљин рекао: „Ми смо чак и такве људе као што је био Булгаков, научили да раде за нас”. При томе је имао у виду Батум и чињеницу да је он тај комад ипак написао .

Кад су сахрањивали Булгакова, посмртна поворка прошла је поред здања МХАТ како би омогућили запосленим да се опросте са великим писцем. Пред смрт Булгакова МХАТ је признао своју велику кривицу пред њим, посбено у случају Батума. Неколико недеља пре његове смрти глумци Качалов, Тарсова и Хмељов написали су писмо Поскрибишеву, шефу Стаљиновог кабинета. То је било потресно писмо, какво се могло родити само из дубине глумачке психологије. Они су у њему казивали да Булгаков умире, молили да то пренесе другу Стаљину и да га позвое телефоном, исто као што је учинио у априлу 1930, што му је тада дало снагу да се врати у живот. Како се испоставило, молили су за звоно са небеса. Нико није позвонио.

 

Извор: Нови Стандард