Мементо

Геца Кон, „човек институција“

Милан Трпковић, Српски академски круг

Својом упорношћу и трудом, постао је чувени београдски књижар, издавач, филантроп, мецена и трговац, чија је издавачка кућа објавила преко 5000 књига. Педантан и систематичан пословођа, међу првима је увео правилник о понашању радника, који су преузели и остали трговци из Београда. Поштован и цењен међу колегама, оснивач, а потом и председник Удружења српских књижара, створио је једну од највећих издавачких кућа у том делу Европе. Постао је „институција“, а живот му је протекао између славног стварања и трагичног страдања. Издавачка кућа „Просвета“, настала након Другог светског рата, наследник је његове издавачке куће, а књижара у Кнез Михаиловој улици бр. 12 у  Београду, носи име по њеном оснивачу.

Геца Кон је рођен  у породици јеврејског свештеника у Чонграду у Аустро-угарској монархији (данашња Мађарска) 1873. године. Са породицом се преселио у Земун где је похађао трговачку школу, а потом гимназију у Новом Саду. Ту стиче љубав и наклоност према књигама. „Српска Атина“ је била град у коме су књижарство и издавачка делатност били много развијенији у односу на тадашњи Београд. Књижарски занат и издавачку праксу стицао је радећи као шегрт и помоћник у антикварници и књижари Фридриха Брауслера у Београду (1889-1894), а потом и код Арсе Пајевића у Новом Саду (1894-1900). Са стеченим искуством и знањем, Геца одлучује да самостално покрене своју књижару. Управи града Београда подноси писмену молбу за покретање посла, и 1901. отвара књижару у улици Кнез Михаиловој бр. 34.  Касније ће мењати локацију у којима ће се налазити његове књижаре, али ће увек остати веран Кнез Михаиловој улици.

За време Првог светског рата је интерниран у Мађарску због расправе са окупационим снагама у Београду. Окупатори су му замерили јер је имао дрскости да штампа календар „Ратник“ почетком рата, у коме су се величале победе Српске војске над Аустро-угарским трупама. За то време књижара није радила, и то је био једини прекид у дугогодишњем пословању. Геца Кон је објављивао дела домаћих аутор: Слободана Јовановића, Војислава Илића, Бранислава Нушића, Јаше Томића, Десанке Максиновић, Радоја Домановића и других. Од страних аутора треба издвојити: Чехова, Фројда, Маркса, Марк Твена, Сервантеса, Чарлса Дикенса, Толстоја и још много познатих писаца и аутора. У његовој књижари су се могла наћи дела  из савремене књижевности, филозофије, историје, права, али и књиге за децу, белетристика и књиге за разоноду.

Желећи да младом грађанском друштву у Србији омогући да себи приушти књиге, први уводи колполтере и који су путовали по Србији и продавали књиге на рате. Тако се повећала могућност да већи број људи стигне до књига по повољним условима, а постепено се увећавао и профит од продаје. Потреба за што већим бројем штампаних књига довело је до формирања Издавачког предузећа „ГЕЦА КОН“ а.д. За најбољег издавача и књижара у Југославији је проглашен 1939. године. Као филантроп и мецена многих писаца, постао је познат и по томе што новчано помагао институције попут „Академије седам уметности “.Jа редовним аконтацијама помажем писце да на миру раде и на време ми предаду књигу за штампу, коју не читам, јер имам добар нос да погодим које дело ће добро  продавати. Е у томе лежи тајна мог успеха…"

У његовом обраћању колегама, на скупу Удружења Српских књижара, може се уочити велика жеља да се српском народу омогући да добије могућност да се помоћу књиге избори за своју бољу будућност. "Још нас је мало јер је наш народ млад. Такорећи, он је тек јуче заузео своје место под сунцем просвете, напретка и цивилизације. Зато су разумљиви наши напори и наша лична борба да што чешће и што више бољих књига пружимо народу. Не сумњам да ћемо у тој борби успети, јер нас води дубоки идеализам и свест да не радимо само за дан и комад, него радимо на просвећењу једног даровитог народа око кога се вреди потрудити." Поред успешног пословног живота и предузећа које је изградио заједно са својом породицом, Гецу Кона су пратиле и оптужбе да сарађује са београдским масонима, као  да је новац стицао нерегуларним путем. Међутим, Кон се одиста обогатио продавајући  књиге и постављајући стандарде у пословању које многи нису могли да испрате.

Други светски рат је породици Кон донео дане несреће. Поделили су судбину већине припадника јеврејског народа. Слободан Јовановић је Геци понудио да, заједно са Краљевском владом, авионом напусте земљу, што је Геца одбио. Водио се мишљу да ће и овај рат преживети као и први. Међутим,  након што се са породицом склонио у Врњачку Бању, убрзо га је ухапсила немачка тајна полиција. Пребачен је логор на Старом сајмишту, где је потом одведен у непознатом правцу и стрељан. Тачно место страдања Геце Кона се и даље не зна. Након убиства целе породице Кон, немачке окупационе снаге су продале његово издавачко предузеће. Управник Националне библиотеке у Бечу је  искористио ову ситуацију и одобрио је да се  из књижаре Геце Кона „конфискују“ књиге. Украдено је око 6000 књига, које су, касније, допремане у друге библиотеке широм Немачке. Један део књига је враћен у Србију, док се велики број ових књига и даље налази у немачким библиотекама. Одлуком Владе Републике Србије, књижара „Просвета“ је проглашена културним добром и спомеником културе. Из ове одлуке проистиче и обавеза да се задржи аутентични ентеријер и намена. Тако ће симбол културе одржати дух књижарске традиције и њеног оснивача, Геце Кона, без страха да ће се угасити или променити намену. Остаће то што јесте, књижара са живописном историјом и духом, место где ће и нова покољења моћи да купују књиге и изграђују себе. Геци Кону се испунила жеља, да и после његове смрти, српском народу остане једна велико и значајно издавачко предузеће и књижара, „које ће живети и када његових оснивача не буде“.

 

Извор: Српски академски круг