Мементо

Доктороманија некад и сад

Милица Ћуковић, Београд

У 2014. години две теме узбуркале су српску јавност, демонстрирајући, уједно, на које се начине феномен свеопште естрадизације помера од политичке сцене ка академској заједници и механизмима њеног функционисања. Поменуте теме биле би: 1. питање како се у Србији долази до звања доктора наука и 2. несхватљиво и убрзано повећање броја доктора наука на Универзитетима широм Србије. Како су ове теме дуго заокупљале пажњу гледалаца / читалаца / слушалаца, те како су сагледане, у бројним медијима, са етичког, аксиолошког, социолошког, психолошког... итд. становишта (где не треба занемарити и моћ медија као агенаса креирања друштвене свести грађана и утицајних чинилаца на пољу моделовања културне политике једне државе или више њих), свима знане податке нећемо понављати, већ ћемо подсетити на то да ова тема уопште није „нова“, већ непролазна и, рекло би се, (архе)типска. Враћамо се данас претежно маргинализованом медију – новинама.

Недељник НИН, 15. августа 1971. године, објавио је текст Драгише Витошевића „Распродаја доктората“. Иако провокативног и свакако „актуелног“ наслова, Витошевићев текст није нигде прештампан, нити је поменут у некој расправи о овој проблематици, или о сâмом аутору. Истакнути историчар српске књижевности, сарадник (у звању научног саветника) београдског Института за књижевност и уметност, пример прегаоца велике радне енергије (иако крхког здравља), научног и људског поштења, Драгиша Витошевић докторирао је 1973. године, на Универзитету у Београду, тезом чији је наслов гласио „Српско песништво 1901-1914“. Ову тезу, која представља зналачку, компетентну и до данас непревазиђену студију о српској поезији поменутог раздобља, Витошевић је објавио у два тома 1975. године. Пишући о Витошевићевом докторату, Живан Милисавац приметио је „За то његово дело речено је, и са пуно разлога, да је поново вратило углед докторским дисертацијама на Београдском универзитету.“[1]

Дакле, уверен у моћ часописâ као „агенаса књижевности и културе“, сарадник пројекта „Историја српске књижевне периодике“ београдског Института за књижевност и уметност, Витошевић се огласио критичким текстом у НИН-у, писаним умереним и уљудним тоном (карактеристичним за све Витошевићеве како новинске чланке, тако, још више, и научне студије и монографије), текстом у којем се бавио једном друштвено актуелном темом и темом за коју је лично био врло заинтересован, будући да је текст објавио само две године пре одбране своје докторске дисертације. Витошевић је сматрао, наиме, да је ова тема важна и да је добро да се покрене, будући да  „...у нашој још и сад скоројевићкој средини (...) постоји право страхопоштовање према свим ´вишим´ (нарочито докторским) титулама“[2], па је, према томе „...корисно да се и то мало претресе и ´уздрма´, да би и шири кругови схватили да има и слабијих, па и слабих, докторских теза, и да није сваки ´доктор´ - мудрац.“

Разматрајући, даље, однос националног менталитета и модуса понашања у свакодневици, Витошевић износи занимљива и тачна запажања: „Уопште, изгледа да смо ми земља која ´пати´ од доктората. На пример, професори Сорбоне и других светских универзитета никад се не потписују са оним ´др´; то би просто било смешно и знак лошег укуса. У нас, то је оно што долази обавезно и најпре, чак и у свакодневном говору, као моћни ´подупирач´ имена. Крајње су ретки доктори наука који се никад нису потписали са ´др´ или чак који (као Владан Недић и Владета Р. Кошутић) не допуштају ни другима да их тако именују. Та ´доктороманија´ би свакако била вредна занимљивих психолошких и социолошких изучавања, под условом да то не буде, опет, са ´докторских позиција´! Анализа „доктороманије“ као психосоцијалног феномена, није, у тексту Драгише Витошевића, одраз негативног аутостереотипа – негативне слике о својој нацији у поређењу са другим народом (Французима и француским докторима наука). Напротив. Избор Француске није случајан, будући да је Витошевић, као стипендиста владе ондашње Југославије боравио управо у Француској и непосредно био упознат са чињеницама о којима је писао.

Неопходно је, даље, истаћи, да је Витошевић био покретач и дугогодишњи главни уредник часописа „Расковник“, посвећеног сакупљању и објављивању српских народних умотворина и публиковању радова из области етнологије и фолклористике. Уједно, Витошевић је био приређивач и аутор књига као што су антологијa савремених српских песника са села „Орфеј међу шљивама“ (1963, коауторски са Добрицом Ерићем) и „Дародавци из прикрајка“ (1984), у којој се бавио „самоуким нашим стваралаштвом“[3], дакле књигâ које сведоче о трајном залагању за популаризацију речи (из) народа, било оних усмених, традицијом пренетих, било савремених, ауторских, писаних, у датом тренутку неафирмисаних.

Човек који је међу савременицима остао упамћен као нимало сујетан, отворен, благ, вредан, паметан и у сваком послу до краја поштен (врло ретка и помена вредна једногласна оцена од стране људи најразличитијих идеолошких профила и научних интересовања), Драгиша Витошевић своје стипендије и студијске боравке у иностранству – краће време провео је у Москви, док је у Паризу боравио три године ‒ користио је да што више сазна и прикупи (по библиотекама и архивима) мноштво података о властитој књижевности и култури. Упркос незанемарљивим здравственим проблемима, овај научник вуковског сензибилитета и скерлићевске радне енергије, према сећањима познаника Крунослава Спасића „Јурио је свуда на све књижевне и културне манифестације Париза и предавања на Сорбони, таксијем и како је знао и снашао се, док га једном сасвим исцрпљеног нису пренели у болницу и спасли му живот...“[4] Како даље пише Крунослав Спасић „Као и наше поштене патриоте, интелектуалце и друге, морила је Драгишу тешка мора у Паризу што ту други народи све чине да прикажу своје вредности од туризма, књижевности и уметности, па до разних грана наука, а наша представништва и појединци, који то могу и који су за то позвани и плаћени, често ништа не предузимају.“

Витошевић се, исто тако, освртао са доста оправданог негодовања и болне резигнације на поступке људи који су, као и он, добили стипендије и отишли у иностранство, не осећајући нимало потребе да своју земљу достојно прикажу другим народима Европе „Чудио се са много гнева како многи наши грађани са нашом стипендијом, коју су добили преко веза и коју ни у ком погледу нису заслужили, траће своје време и наше девизе по Паризу, а не труде се да било шта ту науче, па чак ни језик, бар колико за најосновније споразумевање. (...) Био је запањен како их није срамота да тако брукају своју земљу и често се питао колико је других способних особа могло да дође на њихово место и у овом светском центру науке и културе остави неко вредно дело о нама и достојно нас представља.“ Да нас је Витошевић достојно представљао у Француској сведочи податак из сећања К. Спасића о томе како је Драгиша за српску народну књижевност заинтересовао професора светске књижевности Р. Етиамбла, који би, када примети Витошевића у амфитеатру, одржао, безмало, читаво засебно предавање о сâмом Витошевићу, што је, по Спасићевим речима „...била посебна част и радост за све добронамерне и праве Југословене...“

Имајући у виду Витошевићево „француско“ искуство, које је претходило писању текста „Распродаја доктората“, можемо разумети и критику прилика у земљи, поменуту „доктороманију“, не као ниподаштавање властите културе, него као гест ангажованог критичког мишљења, који за циљ има потребу да се о неким стварима слободно расправља, те да се прилике у земљи, посебно у науци, коригују и да се ситуација, колико је могуће, поправи. У истом тексту, Витошевић пише „Тако од ´националног менталитета´ до постојећих закона (ови последњи су израз првог) у нас човека све ´гура´ ка докторату, било каквом, било о чему, јер, верује се, без доктората нема праве стручности, научности ни – угледа. Нашој обичној памети је незамисливо и неприхватљиво да, на пример, три књиге ´не-доктора´ Николе Милошевића могу да вреде више него десетине ´прописно´ урађених и ´одбрањених´ докторских теза! Данас би чак и један Богдан Поповић (који никада није хтео да буде ´др´), кад би тражио посао узалудно обијао врата катедри и института где би га чак и најмлађи асистенти гледали са велике висине: они, наиме, имају бар пријављене тезе.“

Последње реченице текста говоре много о сâмој личности Драгише Витошевића „Сада, ма колико да тему доктората сматрам врло сложеном, осетљивом и мени лично непријатном (тим пре јер ускоро и ја треба да докторирам!), остало ми је једино да, не поричући ништа од оног што сам (приватно) рекао сараднику НИН-а Миливоју Павловићу, објасним неке своје погледе о том питању. То сам и учинио. Са напоменом: да су то, разуме се, моји ставови, а не установе у којој радим – Института за књижевност и уметност у Београду.“

Требало би, сада, указати само на још један сегмент овог занимљивог Витошевићевог текста. Можда најпотреснији детаљ у „Распродаји доктората“ Драгише Витошевића, детаљ неосенчен иронијом, представљају следеће речи: пишући о председнику Матице српске, књижевнику Живану Милисавцу, аутору монографија о Јовану Стерији Поповићу, Јовану Јовановићу Змају, Душану Васиљеву и Васи Стајићу, Витошевић запажа „За Живана Милисавца извесно је да је писао о писцима који су му били блиски и драги. За велику већину наших доктора, међутим, то није нимало сигурно.“

На овом месту потребно је вратити се у претходну, 2014. годину. Подаци о повећању броја доктора наука у Србији изазвали су бројне полемике. Начини доласка до докторске дипломе, али и разлози за упис и завршавање докторских студија, постали су, можда не на начин како би Витошевић желео, предмет „занимљивих психолошких и социолошких изучавања“, а уједно и етнопсихолошка скица наших нарави. Чињеница на коју је Витошевић указао, наиме, да није сваки доктор наука уједно и мудрац, више је него јасна. Новински чланак Драгише Витошевића адекватан је подстицај за размишљање o разлозима властитог опредељења за бављење одређеном науком и разлозима за упис докторских студија. Да ли ћемо се понашати попут студената којима је дата прилика да истражују (свеједно да ли у Србији или иностранству) а који „траће своје време и наше девизе“ или ћемо се, попут Витошевића, трудити да својим радом доведемо до промена у науци којом се бавимо, јер волимо то што радимо, волимо упркос томе што прилике ни у једној науци нису сјајне и што су многе околности често непријатне и недостојне идеала Науке као такве. Избор је, несумњиво, једноставан. И индивидуалан, разуме се.

Године 2015, када се навршава тачно осамдесет година од рођења Човека и Научника Драгише Витошевића (Баре, 14. 06. 1935 ‒ Сисак 4. 08. 1987), подсетили смо на његов текст „Распродаја доктората“, текст, нажалост (још увек) актуелне теме, a инспиративних увида. Напомена за крај: одлука о избору теме о којој ћу писати, начин на који ћу то урадити и смисао геста самоопредељења за, кантовски речено, самоосвојену зрелост и слободу критичког мишљења и просуђивања, искључиво су одраз личних ставова и схватања, а не установе у којој радим.

 

Ауторка је истраживач приправник у Институту за књижевност и уметност у Београду.

 

[1] Живан Милисавац, Аутопортрети с писама, Матица српска, Нови Сад, 1998, стр. 229.

[2] Драгиша Витошевић, „Распродаја доктората“, НИН, бр. 1075, 15. август 1971, стр. 18. Сви наводи из Витошевићевог текста преузети су са ове стране, тако да се подаци неће сваки пут посебно наводити.

[3] Детаљније о овоме: Момчило Тешић, „Свестран ум и широка душа“, (у склопу темата Наш Драгиша Витошевић), Расковник, јесен 1987, стр. 144-146.

[4] Др Крунослав Ј. Спасић, „Боравак, рад и запажања др Драгише Витошевића у Паризу“, (у склопу темата Наш Драгиша Витошевић), Расковник, јесен 1987, стр. 152. Сви цитати из текста К. Спасића преузети су са стране бр. 152, па нећемо сваки пут у тексту наводити извор.