Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Мементо

Надежда Петровић, између неразумевања и славе

Сузана Спасић, Авант Арт магазин

Београдска кућа Петровића у некадашњој Ратарској 32 (Касније Улица 27. марта) била је стециште културне и уметничке елите. Дом чувеног скупљача историјских докумената Димитрија Мите Петровића и његове сурпуге Милеве, рођене Зорић, био је увек отворен за многе виђене интелектуалце тог доба – од Мештровића и Иве Војновића, па до Јована Скерлића, Косте Миличевића, Нушића и Диса… Ту су се окупљали и „младобосанци” Гаврило Принцип, Гаћиновић, Жерајић, који ће 1914. године преокренути светску историју. У тој складној породици рођено је чак тринаесторо деце, преживело деветоро, а најпознатије двоје деце из породице Петровића свакако су Надежда и Растко Петровић.

Сликарка Надежда Петровић родила се 1873. године док је породица још живела у Чачку. Растко је био најмлађе дете Петровића, рођен 1898. године. Мита Петровић, који је у младости и сам желео да постане сликар, трудио се да својој деци омогући развијање талената, тако да им је омогућио и да цртају и да уче музику и да пишу. После завршетка Више женске школе 1891. године, Надежда Петровић полаже испит којим стиче диплому за наставника цртања. Дубље сликарско школовање започела је у Првој српској цртачкој школи Кирила Кутлика у којој је предавао и њен ујак Светозар Зорић и код породичног пријатеља Ђорђа Крстића, али већ 1898. године наставља да учи сликарство у Минхену, у школи Антона Ажбеа, а касније код Јулијуса Екстера. Код Ажбеа се суочава са другачијим приступом техникама сликања, у којима је он преносио схватања да се цртеж, боја и композиција не могу одвајати и да се проблеми на слици решавају бојом. Уз то је негован широк слободан потез. У школи код Ажбеа Надежда је доживела и прво сликање у природи. У исто време, у том атељеу бораве и Василиј Кандински и Алексеј Јављенски, а велики утицај на Надежду има и дружење са Иваном Мештровићем, Мирославом Краљевићем, Иваном Грохаром, Рихардом Јакопичем, Миланом Миловановићем и другима. Овако удружени у Ажбеовом атељеу, млади српски, хрватски и словеначки сликари ће и касније остварити прве заједничке изложбе југословенске оријентације. Надежда је у Минхену намеравала да остане годину дана, а задржала се четири пуне године, за то време научила и немачки, руски и француски језик.

Прву, нажалост и једину самосталну изложбу, Надежда Петровић организује у просторијама Велике школе у Београду, 25. августа 1900. године. Иако јој је донекле признала таленат, тадашња критика је била немилосрдна у погледу њених „новотарија”, али и у погледу узора на импресионистичке слике, које је један критичар чак назвао „болесним и трулим мозговима”. После боравка на Академији код професора Екстера кога је сматрала генијалним, Надежда се у Београд враћа у бурно време српске историје, у освит пуча против краља Александра и краљице Драге.

По једном извору, управо се и сама Надежда вратила у то време кући да помогне породици, јер је њен отац Мита Петровић изненада пензионисан указом краља Александра Обреновића, који је био бесан што је Мита, познавалац српске историје, одбио да напише биографију краљице Драге у којој би наводно доказао њено племићко порекло. У исто време, Надежда је политички активна, она реагује на промене у друштву, на Илинденски устанак у Крушеву, ратоборно позивајући да се устаницима пошаље оружје из Србије. Покушава да организује културну јавност, а затим уз помоћ Бранислава Нушића оснива и Коло српских сестара. Као секретар Друштва, Надежда креће у војну мисију српске владе у посету згариштима на југу, све до Кичева. По повратку у Београд, Надежда се низом родољубивих чланака залаже за помоћ људима у угроженим крајевима, али без већег успеха код владе и оних који помоћ могу да пруже.

У време прославе стогодишњице Првог српског устанка, Надежда се ангажује у организовању Прве југословенске уметничке изложбе, коју је отворио Краљ Петар, а на којој су изложени радови 96 уметника из Србије, Словеније, Хрватске и Бугарске, са 458 радова. Најбољи радови донели су награде уметницима а краљ је откупио 41 рад. На тој изложби, где су највећу пажњу привукле велике историјске композиције Паје Јовановића, жири је одбио Надеждине сеоске пејзаже а прихватио само једну слику – Жетву, за коју је критика рекла „да се без ње и могло и да није од неке вредности”. У тим припремама за изложбу створила се и идеја о оснивању Прве југословенске колоније и Савеза уметничких удружења Лада са секцијама у Београду, Загребу, Љубљани и Софији. Водили су се дуги разговори о зближавању југосовенских народа. Иако је ликовна критика није штедела, Надежда Петровић је у то време веома запажена и позната по свом културном и политичком раду. Борила се за своје идеје и идеале, сарађивала стручним ликовним критикама, али и написима из просветне области или на политичке, националне и социјалне теме, објављивала текстове у Политици, Одјеку, Новој искри, Босанској вили и другим часописима.

Да би свуда стигла, та крупна, стамена жена била је увек спремна да крене на пут, на коњу, у возу, пешке, она је непрестано путовала, као неки уметнички мисионар, проповедник и борац. До 1910. године Надежда излаже своје нове слике, сеоске пејзаже, београдске призоре, портрете на више колективних изложби, али критика остаје немилосрдно негативна. И док Иван Цанкар тврди како „госпођица нема укуса” Надежду брани критичар Богдан Поповић, тврдећи да „није без дара” и да су њене тежње „увек уметничке”. Тек 1907. године на изложби Прве југословенске колоније понека лепа реч нашла се и за Надеждино дело. Антун Густав Матош пише: „Те су слике нервозне, апокалиптичне, црвена бија ту господари као крв и црвена ватра, што сагоријева живот биља и меса…”

Бурна 1908. година доноси велике демонстрације у Београду, које предводи Бранислав Нушић. Надежда прекида наставу у школи и са ученицима креће на демонстрације. Када се убрзо појавила на балкону Народног позоришта поздрављена је овацијама масе. Тих дана добија надимак „Југословенска Нада”, стално позва на борбу против тираније аустријског цара, за слободу, оснива Лигу за национална права потлачених жена, Одбор Српкиња. После бурног периода друштвеног ангажмана, 1910. године одлазу у Париз, где борави у атељеу Ивана Мештровића. То је период упознавања са авангардним уметничким токовима, са уметницима попут Матиса и Пикаса. Надежда упознаје и Родена, а славни вајар у њеном атељеу одабира радове које ће представити на Јесењем салону. Под утиском свега виђеног и њено сликарство се мења, а њена дела показују пуну сликарску зрелост. Надеждин боравак у Паризу прекинут је априла 1911. године телеграмом који је обавестио да је отац на самрти. Нешто после очеве смрти, Петровићи губе и мајку за коју је Надежда посебно била везана.

Последње године Надежда Петровић провела је као добровољна болничарка, прво у Балканским ратовима, када није хтела да остане у санитету, већ је изричито захтевала да је пошаљу на сам фронт у импровизовану болницу. И у тренуцима док су куршуми фијукали око главе, док је гледала смрти у очи и неуморно превијала рањенике, успевала је Надежда да помало и слика. Када се завршио Други балкански рат, надежда је на кратко са сестром отишла у Венецију да се „нагледа лепоте”. Чим је букнуо Велики рат,Надежда је поново на сопствени захтев регрутована за болничарку. Није пристала на предлог Врховне команде да буде члан Црвеног крста у Швајцарској, него се одмах јавила на дужност у пољској болници Дунавске дивизије. У јеку борби, док је у болници владала епидемија пегавог тифуса, Надежда Петровић, и сама исцрпљена, последњом снагом сликала је шаторе ваљевске болнице, све док заразна болести није и њу оборила. Боловала је седам дана а  умрла 3. априла 1915. године. Потресна биографија ове уметнице и њено богато сликарско дело говоре нам много о њој. После година негирања и заборава, ретроспективна изложба њених дела у павиљону Цвијета Зузорић у Београду 1938. вратила је Надежди оно посебно место у самом врху српског сликарског пантеона, које јој је припадало исто онолико као и славно место у српској херојској историји.

 

Извор: Avant Art magazin

 

 

 

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari