Мементо

Игре са смрћу Станислава Кракова

Мирко Демић

“Не мисли се пред смрћу, већ се опија њоме.” 
Крила 

Станислав Краков је „провукао свој живот“ кроз четири рата. Некоме ће се учинити да му је судбина била наклоњена, док ће он у томе видети њену свирепост. Свеједно, мало ко је у српској књижевности оставио тако дубок и упечатљив траг, а да је тако кратко активно учествовао у њој.  Готово ничије књижевно дело, као његово,  није било толико изложено присилном вишедеценијском забораву. Његов романсијерски и новелистички ангажман  траје тек неколико година, након чега се,  једнако страсно и не без дара, предаје публицистици, филму, путописној и мемоарској прози. Међутим, у свим стваралачким фазама он увек пише и говори о истом – о части: људској и националној – том аманету који је примио од оца на самрти, добивши успут агреман да уколико ту част  ико доведе у питање – мора бити спреман за њу и да убије.  

Он своје заветно дело – Живот човека на Балкану – почиње омиљеним поступком – демистификацијом. И то оном најувреженијом – о такозваном калеидиоскопу читавог живота у тренутку умирања. Он, који је изистински умирао неколико пута, постојање таквог феномена одлучно демантује. И други наши писци оставили су снажне и потресне описе погибија, али нико није донео тако језовиту слику војника приликом егзекуције више од двадесет дојучерашњих сабораца, стрељаних због покушаја дезертирања. Такође, Краков током потресног описа марша српске војске долази до још једне болне спознаје. На примерима својих исцрпљених другова схвата, док гледа како им се животи гасе, како не постоји јасна граница између живота и смрти, констатујући да они не умиру, већ „само престају да живе.“ Посве је очигледно да Краков своје магистрално дело не намењује искључиво српској пубилици. Стиче се утисак како је почео губити веру да се њој било шта може појаснити и доказати. Обраћао се, пре свега, потенцијалном читаоцу на Западу, оном истом „емпиричном и несентименталном“ Западу којег је у Уводној речи ове књиге недвосмислено оптужио да „својим неразумевањем и непознавањем“ сноси не малу одговорност за трагедију српског народа. Види се то по фуснотама у којима додатно појашњава поједине појмове и историјске догађаје који би овдашњем читаоцу биле непотребне. 

Том књигом, Краков још једном проживљава давне догађаје, чак и оне од којих је исписивао своје романе, пропуштајући их наново кроз реторте прогнаничког живота, у последњем покушају да се супротстави забораву, да ухвати неухватљиво и спасе оно што га чини „ходајућом трагедијом“. По окончању рата, заборав је био много опаснији непријатељ од оног који је пуцао из противничких ровова. Упркос његовом писању и целокупном ангажману, заборав је неумитно умањивао тешко и у крви извојевану победу. А да парадокс буде већи, исти тај заборав озбиљно је запретио и његовом књижевном делу, наносећи му велику неправду стављајући га у руке само ретким заљубљеницима и посвећеницима, што, опет парадоксално, може да га сачува од игнораната, али и од силесије површних и равнодушних људи.  

У својој сјајној и по много чему пионирској студији Алхемичар приповедања Станислав Краков (2007) Зорана Опачић констатује вишеслојност, сложеност и испреплетеност пишчевог књижевног ангажмана, почевши од фикције (делећи је на раноавангардну, авангардну и поставангардну), до мемоарско-документаристичке прозе. Уз то, никад не заборављајући значајан траг који је оставио у путописној прози, публицистици и филму. Она посебно наглашава „превратничку енергију“ и полемички тон који је са собом донела његова послератна проза. 

Живот балканског човека је незамислив без ратова. Они га рађају, обликују, обележавају и дају му трајан печат. И док их води, уз сету обилази бивша ратишта, сећа се мртвих сабораца и док, не без туге, бележи брзи заборав, а тиме и узалудност сваке жртве, Краков не посустаје да сеје плодове свог виталистичког духа.  Простор Старе Србије био је и остао његова трајна љубав. За њега је то скупо плаћена територија, простор трајних немира и бајковитих јуначких подвига, подручје дубоких трагова средњовековног српског присуства, упркос вековном затирању, упркос пљачкању и својатању. У својој потресној књизи путописа Кроз јужну Србију Краков на једном месту резигнирано констатује: „Апсурдности су увек највеће истине.“ 

У Животу човека на Балкану није присутно само Краковљево занимање за људе, пре свих – за његове саборце, већ и брига према животињама и природи, величанственој у својој равнодушности. Ту бригу налазимо у филму и у романима, али и његовој публицистици. Свуда, заједно са људима, пате и животиње; волови, мазге и коњи. Патња животиња као да превазилази људску. Та невина створења дубље и стоичкије трпе бол, глад и изнуреност од људи који рат воде. Такође, без патетичних тирада, готово успут, Краков снас подсећа како се у рату не сакате и не убијају само људи и животиње, већ се нагрђује и деформише природа. 

Краков ништа не заборавља, па ни очајнички бес војника по албанским глибовима, док пуцају у небо, у самог Бога. Не пропушта да нам предочи тако ретко и опијајуће осећање војничког тријумфа, у којем се „губи додир са стварношћу“. Он потанко описује и облике војничког сујеверја, као и слутње будућих догађаја, као у случају фотографије руског потпоручника Фјодора, на којој се појавила једна мрља, која ће се нешто касније и појавити на његовој глави. Такође, у те ретке описе спада и гашење десеткованог 17. пука Дринске дивизије. На тој пуковској „сахрани“, Краков својим друговима, уместо опела, чита песму, уз коју плачу сви, без разлике, како официри, тако и војници. 

Краков је исконски модерниста. Његова модерност није научена, преписана, вештачка. Она као да је део његове хировите природе. И кад се предао филму, као својој, како изгледа, дугогодишњој страсти, он је наслутио његове могућности и домете, постајући свестан лимита који органичавају прозу. Мануо се фикције без жаљења и велике драме. У филму је видео до тад незамислив простор за креацију и утицај на велики број људи. На једном место пише: „Наш филм отвориће свету нашу земљу, наш карактер, нашу историју, наше боје, нашу музику. Наш филм говориће уместо наших непреведених библиотека обема хемисферама.“ А да не би било дилеме, закључује да је филм „најмоћније, најдиректније средство за изражавање људског духа и осећања, најприступачнија уметност најширим масама.“ 

Кракова је створио рат. И као писца и као човека. Међутим, он, као сваки незахвални и распусни син, својом уметношћу интуитивно подрива темеље таквог очинства. Један је од првих писаца који је у свом делу почео да руши или круни тек створену „видовданску етику“, ослањајући се искључиво на лично искуство, како у рату тако и послератном третману ратника у друштву. Краков кроз читаво своје дело осваја и то тек освојено – руши. Његови романи своје наличје налазе у путописима Кроз Јужну Србију, а сви заједно у Животу човека на Балкану. Зорана Опачић луцидно указује на њихову суптилну интеракцију, сугеришући будућим проучаваоцима његовог дела простор за нова читања и тумачења, јер се она међусобно осветљавају и затамњују,  једна другу демистификују и уносе нове загонетке. Краков никад не признаје пораз, иако уме да одступа и тиме отвори простор за наду, макар то био застанак пред нову акцију. Његова грчевита и на моменте очајничка борба за очување сећања, не служи подизању сопственог споменика, већ представља дуг према мртвим и рањеним саборцима, који се заборавом изнова убијају и рањавају. Своја сећања није балсамовао и тако свео на јефтине и патетичне изливе, већ их је оснаживао новим сазнањима и дубљим увидима. 

У отвореном и неприкривеном антимилитаристичком тону његових проза има нечег самоубилачког. Није ли у оном сјајном и бруталном (код њега је увек тако) опису срећом, неуспелог самоубиства, такође приказана борба животног и убилачког принципа? У њему се водила битка између војника у рату и оног у миру, за који, очигледно, није био спреман. Рат, ма колико то парадоксално изгледало, доноси посебну динамику, али и слободу од које је био саздан. Мир, како изгледа, спутава многе немирне духове, донесећи им живот без радости, а Краков је био један од таквих. Непрестано чикање смрти била је Краковљева опсесија и мера живљења, свеједно да ли се налази у улози војника или репортера. Што се више приближавао и осећао дах смрти, то је код себе снажније разгоревао вољу за животом.  

Поручника Станислава Кракова нису усмртили бугарски, аустријски, немачки ни албански куршуми, иако су га итекако рањавали. Није то учинио ни онај бугарски војник на Кривој Феји, који га је умало удавио. Коначно, то није успело ни њему самом, када је 1921. године пуцао себи у срце. То није успело ни пиштољима и пушкама његових прогонитеља, током 1945. године, док  је измицао партизанским потерама и заседама дуж аустријских Алпа. Ипак, дотукле су га године и исцрпљујућа емиграција. Има ли веће несреће да оном ко је, још пре Другог светског рата, добијао понуде за амбасадорско место у Вашингтону – а он их једнако одбијао, не желећи да буде далеко од родне груде –  судбина намени да скоро деценију и по проведе у емиграцији, и даље се скривајући од продужених руку нове власти, да би у њој и умро? Они који су га познавали сведоче о његовој вери у скори повратак. Нико не зна да ли је веровао у то или је куражио друге, као прави предводник, баш онакав каквог га памте из ратних дана. 

Нажалост, добар део његовог живота, како оног од преживљеног самоубиства до краја Другог светског рата, тако и оног „трећег живота“ у емиграцији, па све до смрти – није доступан или није написан. Краков је живео живот испуњен одушевљењем, а то је значило „стално вибрирање и продужени занос“, без којих је себи био налик на „тврду и празну љуштуру“, ни у једном трену не сметнувши са ума да је живот непрегледна „поворка растајања“.

 

 Извор: текст Мирко Демић, фотографије ФБ страница Станислав Краков