Мементо

Сиоранов пад у време

Aутор: Небојша Миленковић

Емил Сиоран (1911-1995)

Што нам људи више окрећу леђа, више раде на нашем усавршавању: напуштајући нас, они нас спасавају. Е. Сиоран

Прича о Емилу Сиорану (1911 - 1995) - чији би формални повод био јубилеј стогодишњице његовог рођења која се у читавој Европи, посебно Француској и Румунији, обележава ове године - истовремено је и једна од узбудљивијих и драматичнијих прича о нашем времену. То је прича о рубним подручјима између књижевности, филозофије и нечег што се, најшире схваћено, назива хуманистичким наукама. На тематској равни, пак, Сиоранова прича превасходно се бави изучавањем феномена и проблема зла у свету - баш као и резистентности друштва/појединца на исто.

Зло као покретачка снага историје

У свом делу Емил Сиоран убедљиво презире сваку наду, веру или оптимизам, сматрајући их врхунским изразима човекових духовних и интелектуалних слабости: Надати се, значи демантовати будућност или Живети, значи изгубити тло испод ногу. По њему, управо зло јесте једна од кључних покретачких снага великих историјских подухвата: Ужаси којима обилује свет, саставни су део његове супстанце; без њих он би физички престао да постоји. Чак и сам појам добра код њега је до те мере релативизован - све до тврдње како како би искорењивањем зла, истовремено, нестао и наш свет. У таквој констелацији снага и сам Бог доживљава се као врховно зло - односно зао Бог чијој фаталној грешци имамо захвалити за све оно што је потом уследило. Пад у време, како гласи и наслов једне од његових књига, за Сиорана представља пад у клопку из које излаз, заправо, ни не постоји. Ипак, код њега није реч о нихилизму - напротив, Сиоранов песимизам јесте дубоко људски, емпатијски: ништа није толико дубоко и неразумљиво као Жеља. Живећи повучено, у поткровљу једне париске зграде, својим интелектуалним и филозофским песимизмом Сиоран је дубоко саосећао са судбином човека: Патити значи производити знање. То је хуманистички. Лирски песимизам. Тако је и једно од најважнијих филозофских искустава за њега било искуство вожње бициклом.

Сиоранова младалачка опчињеност фашизмом

Сиранова младалачка, кафанска опчињеност идејама фашизма такође спада међу контраверзе које прате његов животни и уметнички случај. Како је била реч о пролазној, младалачкој епизоди, ово му никада посебно није узето за зло, али је свакако имало утицаја на Сиораново касније неповерење и подозривост према свим идеологијама и политичким системима: било да је реч о комунизму, демократији, идејама социјалне правде или хуманизма у најшире схваћеном смислу. По политичком опредељењу Сиоран је био и остао скептик: свако учествовање у хировима времена празно је узнемиравање. Ако човјек жели сачувати ма и трунку људског достојанства, мора занемарити свој статус савременика. Кад је о верском опредељењу реч - атеизам је, кад је о Сиорану реч био преслаба реч. Он је био истински згрожен самом идејом Бога - отуда је и један о кључних циљева његовог дела била намера да Богу постави питања на која овај неће бити у стању да одговори.

Апатридство као избор и судбина

Рођењем син румунског православног попа ─ животним опредељењем Сиоран је био професионални изгнаник: 1937. из Румуније одлази у Париз, придружујући се плејади славних источноевропских интелектуалних апардида који су неприпадање произвели у етички став и трајно животно опредељење. Иако један од великана француске културе ─ Сиоран се дуго, деценијама, привикавао на француски језик, док само француско држављанство никада није ни затражио. Духовно, интелектуално па и емотивно он је потпуно припадао ширем простору Централне Европе - као простору сталних сустицања и сукобљавања различитих интелектуалних, идеолошких, верских и цивилизацијских идентитета. Подвојеност човека Централне и Источне Европе - осуђеног на стално живљење властитих ускраћености, распетог између мита и стварности, вере и сујеверја, жеља и немогућности испуњења истих, пресудно је утицала на Сиораново интелектуално формирање. Не претерано наклоњен пажњи која је исказивана његовом делу, Сиоран је важио је за мизантропа посебне врсте који се најпријатније осећао онда кад је био сам: Самотништво је била моја једина религија. Нерадо је давао интервјуе, посебно се чувајући изношења властите интиме у медије - тако и енигма његовог приватног живота постаје саставним делом његовог јединственог филозофског система. На ту енигму, и на Сиоранов чини се урођени песимизам, посебно светло баца и исповест младе наставнице из Келна Фридгард Тома (Ф.Тома, Ни за шта на свету - Једна Сиоранова љубав, КОВ, Вршац,2003) - велике платонске љубави већ остарелог филозофа, с којом је била упозната и његова животна сапутница Симон: Морам некако поново да постанем „ведар" или ћу доживети нервни слом.

Естетика фрагмента

Као многи велики филозофи и Сиоран је био и велики пророк: Можемо бити сигурни да ће 21. век, много напреднији од нашег, на Хитлера и Стаљина гледати као на невинашца. Његово дело бави се мноштвом фундаменталних човекових етичких дилема: Шта више боли, шта више изједа: освета или победа над осветом? Како се одлучити? Ако већ нисмо сигурни, изаберимо да патимо због тога што се нећемо осветити. Концизност и језгровитост такође су суштинске одреднице Сиорановог дела. Проглашен за једног од највећих стилиста у француској књижевности својим делом Сиоран је остао неухватљив за све класификације или жанровске одреднице. Свету који одавно функционише као скуп мање-више неповезаних чињеница, одговарајући на свеопшту дезинтегрисаност свега око себе понудио је естетику фрагмента.

О чему год да пише Сиоран увек и искључиво пише о самоме себи. Читаво његово дело многима с правом делује као непрестана припрема за чин стрмоглављивања у бездан који га је читавог живота тако пуно привлачио. Сиоранов став према смрти у знаку је посебне наклоности коју је показивао ка самоубиству које слави као врхунски чин храбрости и достојанства - односно најдостојанственијим излазом за човека суоченог с чињеницом да су сам живот и људско достојанство изгугубили сваки смисао. Повратак угледа самоубиству, за Сиорана био је пред/услов повратка угледа самом човеку: Живот можда не може да буде једноставан. Али је умирање могло да буде једноставније, ако би се човек некад одлучио на самоубиство. Има ли се ово у виду - чињеница да је последње две године живота провео вегетирајући у старачком дому, многе теоретичаре навела је на закључак како Сиоранова смрт заправо представља и истовремени крах читаве његове животне филозофије. Срећом, ово ипак није оцена с којом се можемо сложити - баш као што се са њом не слаже ни свет који ове године слави Сиоранов век!

Сиоран о Балкану

Неоспорно је да балкански народи имају виталност, али је пораз њихова судбина, а и то је нека врста живота.Ти народи дају илузију да имају будућност и могу да заблистају и да доживе специфичне епохе... Балкан може да доживи врсту економског, па и литерарног просперитета, али нису то народи који имају важну судбину, и који би играли неку улогу у историји. ...Да би неко играо важну улогу потребан је историјски континуитет. А тога за сада тамо нема. То су народи који нису глупи, али иду из пораза у пораз. И то је њихов напредак. Јер од пораза до пораза ипак се живи, али постоји нешто што се не успева постићи, нешто се не доводи до краја, реч је о цивилизацији која се креће од неуспеха до неуспеха.

 

 Извор: Блог Б92