Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Мементо

Досије Пупин

Александра Нинковић Ташић

„Ништа човека не чини толико срећним као његово поштено уверење да је учинио све што је могао, улажући у свој рад своје најбоље способности“  Иза ових речи Михајла Пупина стоје огромна научна, људска и патриотска дела. Каква срећа што је у нашем народу, на идворским пашњацима, одрастао дечак великих умних способности, али и чврстог карактера који је за своје савременике представљао светао пример моралног обрасца који би требало следити. Кренуо је из свог села без имовине, познаника, или знања енглеског језика, сам прешао бурни Атлантик, грејући се уз бродски димњак, и тако кренуо у потрагу за знањем, учивши од најбољих научника друге половине XИX века. Брзо је постао познати професор Колумбија универзитета и једна од наугледнијих личности америчког друштва. Оног тренутка када Пупину његов научни рад, захваљујући практичним проналасцима изузетне вредности, као што је његов калем, почиње да доноси богатство, када угледом, звањима и функцијама у америчким институцијама науке постаје човек од кога траже подршку и кога питају за савет, почиње његов живот неуморног борца за интересе српског народа. Пупин бира овај тежак пут испуњен сталним активностима које имају један циљ - да помогну Србији да савлада све тешкоће великих историјских изазова.

Михајло Пупин лобира служећи се својим угледом, својим новцем, али и новцем богатих Американаца, користи научне, професорске и политичке везе. Прихвата се веома срчано тешког задатка да окупи и уједини разједињене Србе у дијаспори, да помогне организовање српске цркве у Америци, да стално шаље и прикупља хуманитарну помоћ, брине о добровољцима који су ишли да помогну отаџбини. Светска штампа прве половине XX века најбољи је сведок ових великих напора. Ту на првим странама најпознатијих новина и часописа, Пупин отвара данас незамислив простор за један другачији поглед на Србију. Када почнемо да читамо његове бројне изјаве, текстове, погледамо на десетине кампања које је водио мислећи не само на политичку судбину српског народа, већ и на нашу културну и духовну мапу, може нам се учинити да је сва ова дела низао без тешкоћа. Али колико бисмо тада погрешили говоре нам најбоље документа из Пупиновог досијеа, који се чувају у ФБИ архиви. Када кренете да листате извештаје агената и доушника, преписку која је до друге половине XX века била под ознаком тајности, изводе тајних дипломатских комуникација, видите огромну муку и исто тако велике ризике који су га пратили. Претња да ће кривично одговарати због повреде неутралности Америке на почетку 1. светског рата није га ни мало успорила. Читајући 133 стране које чине овај Пупинов ФБИ досије, не можете а да се не упитате где су данас људи спремни да због добробити домовине занемаре лични интерес, и више од тога, учине све што могу и пристану на ризике како би помогли својој земљи.

На врховима великог броја докумената видећете ознаке - Bureau of Investigation или Department of Justice. Највећи притисак на америчке институције стизао је од Аустроугарске. Њихов амбасадор у Америци Константин Думба упућивао је жестоке оптужбе како би утицао на то да се Пупин прати и да одговара пред законом како би се зауставио. Слао је сам извештаје о његовим акцијама, стално вршећи притисак на Државног секретара Америке. Званичним одобравањем праћења и процене Пупинових активности отвара се широка мрежа доушника и агената различитог статуса, па тако можемо видети да се не шаљу само извештаји о његовом политичком деловању, већ и о дневним активностима, шетњама или одласку у Пошту.  Досије Пупин чува и новинске чланке у којима се виде Пупинови позиви да се помогне српским борцима на фронту или писмо црногорског министра Пупину. Ту је и цео статут Српске соколске жупе у Америци, преписи текстова из Србобрана, али и чланци из пронемачких новина  који су излазили у то време, а у којима је такође трајала кампања против Пупина.

Није лако видети, на пример, да је један од активнијих агената који се појављује у документима ФБИ-а, Џон Гргуровић, 1920. године за истим столом са Пупином, који је тада председник Сједињених Срба Слога, и потписује Захтев америчком председнику у име југословенских народа, као представник хрватског соколског друштва “Томислав”. Ништа од свега наведеног, ниједна од многих полемика које је јавно водио са неистомишљеницима није утицала на то да се Пупин повуче, а још важније, досије затварају документа у којима Државни секретар закључује да се у дејствима Михајла Пупина не може наћи непријатељство које би угрозило америчку државу. Човек који је био почасни конзул Србије, али и Црне Горе у Америци, који је одржавао политички почетак српско-америчких веза својим новцем, чију је улогу и значај Пашић препознао, имао је у многим тренуцима улогу од највеће важности за српски народ. Не само на Париској мировној конференцији, коју најчешће препознајемо као симбол Пупиновог родољубља, већ и у периоду од Анексије Босне и Херцеговине, преко Балканских ратова, па и после 1. светског рата, све до смрти 1935.

Година 2014.- спаја годину обележавања стогодишњице од почетка Првог светског рата са обележавањем 160 година од Пупиновог рођења. Нема бољег начина да се стане на пут растућим неистинама него позивањем Пупина у помоћ. Он је најчистији образ и најбољи начин да се борба за право, правду и слободу, за коју се Србија витешки борила, покажу не само кроз дела нашег народа, већ и кроз речи и дела светске јавности које је председник Њујоршке академија наука, један од оснивача НАСЕ, иницијатор стварања Америчког друштва физичара и отац идеализма у америчкој науци, успео да подстакне. Тако не чуди што се 1918. завијорила застава Србије над Белом кућом, а дан Србије у Америци обележен је следећим речима председника Америке:

Народу Сједињених држава:

У недељу 28. овога месеца пада четврта годишњица од дана када је дивни народ српски, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од стране непријатеља решеног да га уништи. Племенито је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се они војним снагама земље десет пута већим од њиховог становништва и војне моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. И пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Премда надјачани већом силом, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила је оставила нетакнутом њихову чврсту одлучност да жртвују све за слободу и независност. Прикладно је да се народ Сједињених америчких држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе својим сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, присети начела за која се Србија витешки борила и пропатила - оних истих начела за која се залажу и Сједињене Државе, - и да се поводом ове годишњице пројави, на одговарајући начин, њихово ратно суделовање са овим угњетаваним народом који се тако херојски одупро циљевима германских народа да овладају светом. Истовремено, не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе - Пољаке, Чехе и Југословене, који, сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством. Ово се не може обележити на прикладнији начин до у црквама. И, зато, позивам народе Сједињених америчких држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу давања израза своје подршке са овим подјармљеним рођацима у другим земљама, и да призову благослове свемогућега бога на њих и на ствар за коју су се залагали.

Вудро Вилсон, председник, Бела кућа, 28. јула 1918. година

Пупин је једном приликом записао да изузетни људи могу чинити изузетне ствари, али да ће курс судбине једног народа увек бити вођен, не само пролазним напорима једног или чак више изузетних људи неког доба, већ истрајном моћи традиција тог народа. Није му било тешко да те традиције чува тако што је као докторант на Универзитету у Берлину, живећи од своје стипендије, организовао помен косовским јунацима, или тако што је оставио легат у Народном музеју у Београду који чува нека од најлепших дела српског сликарства XИX и почетка XX века, слике Уроша Предића, Паје Јовановића, Константина Данила и других. Али ту би почела прича о једном другачијем Пупиновом досијеу. Оном који има преко 1000 дарова српском народу, уметницима, научницима и институцијама и о неким другачијим мукама које су кроз неразумевање, завист и заборав пробале да избришу Пупинов траг у Србији.

Који су доприноси највише утицали да се ћути о Пупину деценијама? Да ли његова дубока, делатна вера или дубока делатна борба за Србију? Можда то што је интересе свог народа стављао увек изнад сопствених. Због чега је његова аутобиографија ” Са пашњака до научењака”, за коју је добио Пулицерову награду пре тачно 90 година успела да уђе у америчку лектиру и тамо остане до шездесетих година XX века, а до скора нисте могли да је нађете на полицама књижара у Србији. Шта би могло да прети из тако часног и великог узора? 

 

Ауторка је председник Образовно-истраживачког друштва "Михајло Пупин"

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari