Култура

Фатих Акин о турском геноциду над Јерменима

Велика тема и слаб филм

Aутор: Иван Базрђан

Фатих Акин, Рез (The Cut)

Након феноменалних филмова са почетка двехиљадитих, попут У јулу (2000), Солино (2002), Главом кроз зид (2004), који су, по мом мишљењу, уз нешто каснији На ивици раја (2008), вероватно нека од најбољих остварења савремене немачке кинематографије, Акинов најновији филм Рез је потпуни промашај. Први део претходне реченице може бити дискутабилан, јер је заиста немогуће одредити да ли Акинови филмови припадају само немачкој кинематографији или су део и турског филмског наслеђа, али је други зато, без икакве дилеме, несумњиво тачан.

Увек када пишем о неком филму трудим се да прво истакнем његове позитивне вредности, а позитивне вредности Реза су ретке, али су ипак присутне. Прво, одабир главне теме за филм је добар. Наиме, он проговора о дуго прећуткиваном геноциду Турака над Јерменима, који је свој зенит имао током Првог светског рата, када је скоро свих 60000 хиљада мобилисаних Јермена сматрано петом колоном и послато у логоре на принудан рад, а потом и убијено. Такође, многи припадници jерменске етничке заједнице изгубили су своје животе током насилне депортације која је подразумевала да се крене на пут са ког нема повратка. Свакако треба ценити храбар редитељев иступ да проговори о трагедији о којој се читав век кукавички ћути, а није на одмет и да се сетимо сатанизације Орхана Памука, који је један од ретких турских интелектуалаца који је јавно изрекао истину о почињеном геноциду.

Фатих Акин је као прави уметник занемарио своју удобност и решио се да направи провокативан филм,  али шта вреди што је тема филма оригинална и смела, ако није обрађена на прави начин. Чак ми се најпре чини да је Фатих Акин подмукло искористио ову врло опипљиву тему с намером да направи филм који ће због интригантности приче бити биоскопски блокбастер, а његово реномирано име допринело је да се такмичи и за венецијанског Златног лава, што у многоме говори како се понекад филмови бирају за фестивале. У складу са својом примарном намером да направи популаран филм о јерменској трагедији, Фатих Акин је, за разлику од претходних пројеката, које је одликовала лудачка емотивна енергија, свој најновији конструисао врло плитко и немотивисано, а повишена сентименталност, која је била суптилно изражена у његовим претходним остварењима, претворила се у неукусну патетику.

Оно што првенствено пара очи јесте Акинова неумешност у приказивању јерменске заједнице. Највећа глупост коју је направио засигурно је та да Јермени причају на енглеском језику. Чак и холивудски акциони суперстар Мел Гибсон, када је снимао своје филмове Страдање Исусово и Апокалипто, потрудио се да пронађе глумце који су у стању да говоре на аутентичним језицима заједница које се у филму приказују. Такође, Акин као да пати од жеље да на сваком месту у филму нагласи да су Јермени хришћани, па се стога главни јунак у филму зове Назарет, а редитељ никада неће пропустити прилику да где год је то могуће убаци још по неки крст, не из разлога што таква симболичка конотација доприноси квалитету филма, него из чисте куртоазије. Место које је требало да буде један од најснажнијих момената у филму, а то је раскид главног јунака са Богом, претворило се у скарадно и отрцано бацање каменица у ваздух. Кад смо већ код главног јунака, морам признати да ме је глума Тахара Рахима, човека који је просто бриљирао у затворском класику Жака Одијара Пророк (2009), понајвише разочарала. Изузетно неубедљива глума и несналажење у улози оца замало прекланог од стране Турака који трага за својим кћеркама учиниле су да овај ионако слаб филм буде још гори. Такође, потрага главног јунака за својим кћеркама, која се одвија кроз многе државе (Турска, Сирија, Либан, Куба), а завршава у САД-у, јако је слабо и инфантилно организована највише због неупечатљивог приказивања чудновате судбине Јерменина Назарета.

Да ствари буду још горе по Фатиха Акина пре само неколико дана одгледао сам јако добар филм Победићемо (2009) Марка Белокија у ком је главни простор дат Мусолинијевој љубавници и њеном детету које италијански диктатор није хтео да призна, а који спомињем из разлога што и Белокио приказује људско биће од ког је насилно отргнуто његово дете, а као мотивишући покретач за поновно сретање служи пројекција Чаплиновог филма Малишан (1921). Не мора да значи да је Фатих Акин гледао Белокијев филм, али самим тим што се и он користи Чаплиновим филмом Малишан  у исте сврхе као и италијански режисер чини да његова идеја буде мање оригинална и испошћена.

Једино што заиста ваља у Акиновом филму јесте музика, али чак и њу је редитељ успео да учини мање интересантном и заводљивом, јер ју је, сигурно занесен жељом да оствари што снажнији аудитивни утицај на гледаоца, користио и где треба и где не треба. Такође, упечатљиво је приказан и логор препун измучених избеглица које су, након вишедневног насилног марша, немилосрдно остављене да умру.

Гигантски пројекат епопејских размера какав је требало да буде филм Рез доказао је да Фатих Акин није редитељ вичан снимању историјског спектакла. Лоше организован, пренатрпан небитним и патетичним  сценама, препун празног хода и жеље за незаслуженом славом, овај филм је показао да Фатих Акин треба да се држи онога у чему је вансеријски мајстор, а то је снимање филмова о савременом животу људи који живе  на релацији Немачка – Турска.