Култура

Oдговорност сећања

Aутор: Луна Градиншћак

Зборник "Летеће виолине Милорада Павића"

У свом излагању ослонила бих се на један сегмент из књиге добро знане – „Дух самопорицања“ Мила Ломпара. Она се у одређеној мери бави питањима које муче данашњег младог, посебно младог човека, а то је како стварати у складу са традицијом и системом вредности који се губе у безнађе, и када се сусрећемо са мноштвом препрека на том путу. Док би моје скромно умеће бављења овим проблемом ишло ка његовом обликовању и покушају да се утемељи како би се почело тражити решење, Ломпар, на моје изненађење, у одабраном одломаку ове књиге, наводи да је сам долазак до оваквог стања упитаности једноставно и уопштено речено – срамотно. Критикујући оне који су у тескобним временима запоставили свој задатак услед неповољних околности, Ломпар нам индиректно, али јасно, поручује да је наша дужност да стварамо и онда када нам се чини да ће то бити „за фиоку“. Поентирано, ако одмах и сада не можемо нешто да постигнемо, то не значи да не треба да не чинимо ништа.

Верујем да овај зборник јесте пример тога да данашњи млади човек може да се отргне летаргији о којој је малопре било речи. Могло би се рећи да је он и један од примера како наша интелектуална способност и морална одговорност треба да раде, али и да зраче својим трудом и стваралачком енергијом. Сваки од радова ентузијастично приповеда о делима Милорада Павића, како о романима и осталом прозном стваралаштву, тако и о мање познатом, али не и мање важном песништву. У многим радовима постоји тежња за компаративним изучавањем Павићевих дела – међусобни утицај Павићевих књига, али и Павићевих књига са осталим познатим ауторима попут Дантеа, Црњанског, Маркеса, савремених писаца попут Слободана Владушића итд., што показује истинску жељу да се Павићу приђе што непосредније, али и да се његово стваралаштво приближи читаоцима. Млади аутори зборника, од Суботице до Грачанице, осветљавају на један свеж начин многе Павићеве мотиве (снове, религију, град...) не би ли створили асоцијативне везе код читаоца између ових појмова, већ уобличених у стварности, са сјајнобарокно византијским Павићевим осавремењењем истих. На тај начин, аутори воде рачуна да приђу читаоцу којем је Павић драг, али не толико присан, не потцењујући притом искусног павићевског читаоца. Да верујем у тачност до сада изложеног, показаћу на основу реченице из обраћања Ивана Павића, сина писца, уприличене за овај зборник: „У последњих пет година има и настојања да се Милорад Павић потисне у заборав или да се значај свега што је створио релативизује.“

Очигледно, суочавамо се свакодневно са покушајима затрпавања снажних вредности. Али оно што је још интересантно јесте да господин Иван Павић у поменутом започетом потезу потискивања, раздваја самог оца и његова дела, што би могло да значи да Павић још увек није истиснут из нашег општег опсега прихваћених вредности. Он још увек у нама постоји као усвојена константна вредност, као део народног, колективног идентитета, који се полако, једноставном небригом брише. Из истог разлога, овај зборник труди се да не допусти преношење одговорности на неког другог. Зато, између осталог, постоји интенција осветљавања Павићевих вредности изложених у делима, а једна од њих је она о којој сам већ писала – старање или брига о себи. При овом констатовању, ваљало би се окренути тексту Ивана Базрђана, насловљеног „Паралелни светови у причама Милорада Павића“. У њему је, на страни 132, направљен осврт ка Павићевој причи „Смрт Милоша Црњанског“ и једном посебно издвојеном делу:

„И дрво сазрева, а не само плод што на дрвету роди. А младост дрвета не мора се подударати са младошћу његовог плода. Поред старости приче, постоји, дакле, и старост онога ко причу прича. И укус плода зависи од обе старости. Млади приповедач по природи ствари жели да исприча причу што пре, док је још зелена. И ту греши и квари јој укус. Зато млади приповедач треба да учини оно што му најмање лежи, да савлада своју младост и да плод не откине пре но што сазри, него да га пусти нек малко презре, пре него што га узабере и понуди за јело. Тако ће његова младост, с једне стране, и презрелост плода, с друге, кисело и преслатко, довести у равнотежу сокове и дати савршен укус.“

Павић на један сјајан начин спаја дрво и писца, плод са делом, али не заборављајући посебну константу, стрпљење, које је неопходно уложити како би плод добио свој коначан израз у своје време. Књижевност наравно можемо поистоветити, како и сам Базрђан наводи, са животом. Оно што ће бити плод свих нас јесте старост, која треба да поприми своју зрелост у пуном сјају, али тако што ћемо још у младости радити на томе да наш дух буде зрео у право време. Ово значи да је сама њена савремена перцепција изокренута, будући да се она појми као нешто изнемогло, неспособно и непотребно. Сасвим супротно античком човеку, где би старост била жељно ишчекивано стање у којем човек добија зрелост и искуство као награду, човек у овом времену може бити само одстрањен попут истрошене јединке некорисне друштвеном „напретку“.

Управо због ових укратко истакнутих појединости, и лако препознатљивих лепих намера аутора и уреднице овог зборника, верујем да усковитлана, али блага и стилизована бунтовност због жеље за мењањем стања које нас окружује, могу пружити  радост свакоме ко пожели да каже да се точак још увек окреће. Ишчекује се следећи потез.

(Говор поводом промоције зборника радова „Летеће виолине Милорада Павића“)