Култура

Другачија стварност, или блиска будућност Јоргоса Лантимоса

Aутор: Иван Базрђан

Јоргос Лантимос, Јастог (The Lobster)

Јоргос Лантимос је на велика врата ушао на светску филмску сцену са својим филмом Очњак (2009). Након врло успешне драме о излованој породици у којој само отац сме да комуницира са спољним светом наредни филм, Алпи, упркос врло оригналној причи,није нешто претерано прославио Лантимоса. Његов најновији филм Јастог је први искорак на енглеско говорно подручје, као и прва сарадња са холивудским глумцима. Одмах треба напоменути да, иако су у Јастогу већином светски позната филмска имена, филм није и финансиран из холивудског буџета. Када се погледа ко је све финансирао Лантимосов пројекат, то више личи на шифре састојака за  Кока-колу, па вам одмах буде јасно шта све један редитељ, који је чак и реномиран, треба да проживи да би сакупио паре за снимање. Такође, након неколико кадрова вам бива и јасно зашто Холивуд никада не би уложио свој новац у један овакав пројекат.

Ако бисмо покушали Лантимосу да пронађемо филмске претке, онда сам прилично убеђен да их треба тражити у Ларсу фон Триру, Луису Буњуелу и Алехандру Ходоровском. Снолико натуралистично-реалистичан попут Трира, снажније шокирајуће арогантан од Буњела, али далеко суптилнији и смиренији од Ходоровског, Лантимосов филмски израз је врло уникатан и немогућ за копирање. Његово најновије остварење својим устројством највише подсећа на антиутопистичке визије познатих писаца, али само подсећа, јер сценарио који су написали Лантимос и Ефтимис Филипу (сарађивали на сва Лантимосова три филма заједно) сасвим лако би могао да се преточи у једну коректну и јединствену књигу. Наиме, грчки редитељ своје дело заснива на два фронта и две супростављене заједнице у којима важе различита правила, која се, типично за сва антиутопистичка удружења, догматски морају поштовати, јер су казне за њихово кршење изузетно строге и могу довести чак и до смрти.

Са једне стране, имамо друштво ситуирано у Хотелу у ком сте у обавези да нађете партнера у року од 45 дана, иначе, уколико то не испуните, претварате се у животињу по вашем избору. Такође, мастурбација је забрањена с тим  да слушкиња редовно обилази госте хотела са којима има сексуални однос, који никада не сме да дође до врхунца. Признаћете, једно прилично незгодно друштво за провођење времена, а још је чудније што Дејвид (Колин Фарел) мора одмах након што га је жена напустила да дође у један такав Хотел. Са собом доводи и свог пса Боба, који је заправо његов брат, који се услед неуспеха у проналажењу сродне душе претворио у најбољег човековог пријатеља. Иако зна братовљеву судбину, Дејвид ипак долази у Хотел, те видимо да је Лантимос мајстор парадокса, а остаје и врло тајанствен, јер ми као гледаоци не знамо ко те људе приморава, или да ли су уопште приморани на такав поступак, па тако креирана атмосфера највише подсећа на Кафкин недовршени роман Замак, у ком су, такође, органи власти вешто скривени и многоструко симболични. Такође, типично кафкијански, филм добија на универзалности, пошто се ниједно место не именује, већ бива означено општим појмом: Хотел, Град, Шума.

Гости Хотела ће све урадити како би пронашли партнера/партнерку и тиме одгодили своју несретну метаморфозу. Лантимос партнере у филму слаже по обрасцу да сличан сличног привлачи, па су врло трагикомичне сцене у којима мушкарац самоповређује себе како би му стално цурела крв из носа, како би одушевио девојку којој природно често цури крв из носа. Љубав у хотелској задрузи није истинска и права, већ је присилна и обавезна, а Дејвид ће чак покушати да емотивно осакати себе како би одложио своју трансформацију у јастога.

Поред тога што је мајстор парадокса, грчки редитељ је и мајстор црног хумора, који ће често бити главно стилско средство у филму, а Лантимос се неће либити да црнохуморне сцене учини још бруталније натуралистичнијим претварајући их у мрачне крваве пирове. Скараднијем изгледу филма доприносе и гротексни музички перформанси управника и управнице хотела, као и глупаве лекције о томе како  да пронађете партнера и како да се понашате према њему. Али, иако се можда на први поглед чини да је једно овакво бивствовање само шарада или ружан сан, он то није, а свака грешка у овом наизглед кловновско-господско добронамерно настројеном друштву се скупо плаћа. Такође, немогуће је оспорити везу филма са нашом реалношћу, јер је савремени човек истоветно јунацима филма принуђен да се понаша у складу са врло строгим и устаљеним кодексима понашања, чије кршење можда неће довести до ослепљивања као у Јастогу, али ће засигурно имати велике последице по наш друштвени  живот и статус.

Дејвидов бег у Шуму представља својеврстан рез у филму и редитељ нам пружа шансу да упознамо заједницу Самаца, које гости Хотела чак и лове, јер сваки ухваћени Самац обезбеђује један дан више у Хотелу. Сурове  и вишеструко симболичне су сцене лова у којима човек немилосрдно прогања другог човека, а привидно узнапредована људска егзистенција се своди на ниво давно превазиђене племенске заједнице.

Комедијант случај начиниће да сада у друштву у ком нипошто не сме да има партнера Дејвид одмах проналази своју сродну душу, чиме Лантимос упечатљиво истиче апусрдност и несрећу људске егзистенције. Да је ово филм апсурда потврђује и начин на који глумци играју своју улоге, а који одликује потпуна ненаглашеност фацијалне и гестикуларне експресивности, што је једна од најважнијих одлика театра апсурда. Дејвидова нова девојка, коју у филму знамо као Кратковиду (Рејчел Вајз), највише ће волети да једе зечетину, а Дејвид, иако зна да су животиње у овом филму некад биле људи, неће оклевати да пратећи свој базични инстинкт одере по неколико комада и донесе их својој новој изабраници. Грчки аутор, као и у својим претходним остварењима, заузима позицију психолошког проматрача који претежно испитује понашање људи у изолованим људским удружењима, која њихову психу стављају у један екстрем који може проузроковати свакакве реакције. Добар пример људског неиздржа и праћења основних нагона јесте понашање Дејвида и Кратковиде у Граду, у ком они током упознавања са родитељима поглаварке Самаца почињу силовито да се љубе што ће имати дубоке последице.

Иако се редитељу може замерити што је понекад знао да несвесно убаци у лер и зађе у ћорсокак, овај филм је напослетку бриљантно изрежиран. Одликује га и одличан одабир музике коју чини комбинација оштрих и реских композиција Шостаковича, Бетовена и Стравинског са грчким евергрин хитовима, као и врхунска глумачка вештина Колина Фарела, који прети да израсте у највећу и најбољу глумачку звезду Холивуда. Сви ови елементи, без којих ниједан добар филм не може, учинили су да ово остварење врло лепо функционише као једна компактна целина. За крај остаје само да кажем да је Јастог засигурно најамбициознији филмски подухват године за нама, а оригиналност и бескомпромисност главне идеје условила је да овај филм мени, за сада, уједно буде и најбољи и најдражи филм из претходне године.