Култура

Модерни конквистадори

Aутор: Иван Базрђан

Орландо фон Ајнсидел, Вирунга

We lay, we lay our own

We lay to rest our own

We brave the skies that glow

And prey so long

They take our freedom

They try to take our soul

Oh no,

                                                               We will not go !

Вирунга је најстарији Национални парк природе у Африци основан давне 1925. године и налази се у источном делу Демократске Републике Конго. Парк 1979. године постаје део светске природне баштине и стављен је под заштиту УНЕСКА. Поред високо развијеног биодиверзитета и изузетне локације, која укључује и неколико вулкана и чувено Језеро Едвард, најпознатији је као једно од последњих станишта планинских горила. Ова животињска врста представља највеће благо Конга, које би уз ванвременске природне лепоте парка Вирунга требало да привлачи велики број туриста у ову афричку државу. Али, услед готово непрестаног грађанског рата, Конго је поприлично несигурна држава за прављење туристичких излета, па су стога и приходи од туризма тренутно мизерни.      Орландо фон Ајнсидел, редитељ документарног филма, који носи исти наслов као и парк, смело открива разне скривене путеве капитала и предочава нам узрочно-последичне везе које су довеле Конго у данашње стање. Стога, филм Вирунга није само још један документарни филм о природним лепотама Конга, него је пре свега једна геополитичка студија о неоколонијалним центрима моћи и њиховим утицајима на неразвијене земље Африке. Наиме, јасно нам је да су велике колонијалне силе Запада, након Другог светског рата и жеље већине њихових колонија за осамостаљењем, потражиле разне начине и методе које би им послужиле да и даље индиректно господаре својим пређашњим прекоморским поседима. Сетимо се само деценијама забрањиване сцене у Кополином класику Апоколипса данас, која приказује француску породицу која не жели да напусти свој посед у Вијетнаму, јер сматра да је то њихова земља и да су они с пуним правом њени власници.

Такође, репрезентативан пример је управо и Конго, дугогодишња вазална област вероватно најсуровије колонијалне силе Белгије, која је и након проглашења независности Конга више деценија контролисала 70-80 процената капитала ове огромне афричке државе. Најпознатија пљачка свакако је везана за Катангу, провинцију у Конгу шеснаест пута већу од Белгије и добро познату по свом огромном рудном богатству и дијамантима. Колико је Катанга важила као обећана земља доказује и што је срећемо у домаћој кинематографији. Реч је о мрачном и упечатљивом филму На путу за Катангу Живојина Павловића, у ком главни јунак Павле Безуха (Светозар Цветковић) непрестано прича како ће отићи у Катангу и за само две године рада зарадити новац за цео свој живот. Наравно, Павле Безуха, није могао да види да би он радио за тамо неку сићу док би неко други стрпао огромну лову у свој џеп.

Редитељ филма Вирунга жели да изврши демитологизацију наизглед добродушних западњака који су ту привидно зарад општег добра и просперитета и настоји да их прикаже онаквим какви заиста јесу – као немилосрдне капиталистичке моћнике пљачкаше. Сукоб између пута новца и очувања природе настао је када је британска компанија SOCO, чија је специјалност тражење и експлоатација нафте у ризичним подручјима, открила да у области парка Вирунга постоје потенцијално огромне залихе црног злата. Али, пошто се нафта налази на светском заштићеном природном добру међународно право не дозвољава никакве активности које би могле да утичу на изглед парка. То наравно не представља ништа за бескомпромисне челнике нафтне компаније, који упркос законским забранама (сетимо се бомбардовања наше земље 1999) насилно продиру у парк и почињу да врше испитивања земљишта. Они ништа од овога не би могли да ураде без подршке локалне владе и корумпираних главешина којима је сваки вид зараде добродошао. Такође, поред народне конгоанске армије ту су и М23 побуњеници, који ће, у једном тренутку и преузети контролу над подручјем у ком се налази парк Вирунга. На питање откуда толико оружја у једној тако неразвијеној и сиромашној земљи одговор је врло лак – западне силе, којима највише одговара стална нестабилност Конга непрестано подупиру, војно и новчано, ону страну, која ће им омогућити лакше манипулисање земљом. Видимо да новац данас функционише истоветно као и инфицирано ћебе, које су конквистадори давали Индијанцима, неотпорним на болести белих људи, како би их истребили и поробили.

Најжешћи противници нафтне компаније, а уједно и јунаци филма Вирунга, јесу Емануел де Мерод, главни управник парка, Катембо командант ренџера задужених за очување парка, млада француска новинарка Мелани и старатељ над горилама Андре. Иако припадник народа који је последњи укинуо људске зоовртове, Белгијанац Емануел де Мерод, потомак краљевске породице, поступа у складу са витешком максимом Noblesse oblige. Он не пристаје на компромисе, јер засигурно зна шта ће се десити уколико се нафтној компанији ослободи пролаз – након што се извуче нафта, која је потрошни ресурс, остаће само упропашћен парк, који никада више неће моћи да се реактивира. Његово одлучно одбијање имаће за епилог да ће бити упуцан четири пута, али ће ипак успети да преживи. Као главни разоткривач правог лица нафтне компаније у филму намеће се сулудо храбра млада новинарка Мелани, која је приликом вечера са високим званичницима компаније SOCO носила камеру и тајно снимала разговоре. Из снимљених разговора видимо  да ови људи становнике Конга још увек доживљавају као крволочне дивљаке, који и нису за боље него да буду израбљивани. Такође, изузетно су занимљиви интервјуи са рибарима са Језера Едвард на ком би требало да почну истраживања око нафте. Ови сиромашни људи, који би вероватно и нешто профитирали од њеног проналаска, не желе никакав вид истраживања, већ желе само да живе као и пре. Јасно им је да све што би добили јесу ситне паре, за њих можда велике, за које би била продата вечна природна лепота Конга. Компанија SOCO, наравно, лицемерно негира било шта од оног што се наводи у филму, али ако одете на њен сајт видећете да један од простора њиховог деловања заиста јесте Демократска Република Конго.

Поред темељне демографско-политичке слике Конга у филму се налази и изузетно потресна прича о последњим планинским горилама. Ове животиње су на ивици истербљења, што због ловокрадица, што због оних који само желе да их поубијају како парк више не би био заштићено добро. Андре, као ренџер, има задатак да брине о четири гориле, које су остале након што су им ловокрадице убиле родитеље и да их припреми за поновни повратак у дивљину. Његов однос са овим предивним животињама показује нам их, не као обичне животиње, већ као бића чија су осећања готово попут људских. Младе гориле воле да су у центру пажње  исто као и људска деца, а у стању су и да умру од туге што се види из смрти преплашеног Камбока, који умире непосредно након што је рат поново почео. Стравични су кадрови који приказују избезумљене животиње како беже главом без обзира услед поново отпочетог рата, као и слике неба над Вирунгом, које је, аналогно ситуацији на земљи, стално натмурено и севајуће. Тек што су се вратили лавови, биволи, слонови и нилски коњи у парк, а планинске гориле поново почеле да се размножавају, наново је почео сукоб, који ће вероватно доказати да је несебичан и хуман труд ренџера, можда био узалудан. Шта ове животиње представљају за локално становништвно најбоље показују снимци видно потресених људи који сахрањују масакриране гориле као људе, а људи који су дошли са стране да измузу паре напросто не могу да верују шта је неко у стању да уради због, како они воле да кажу, једног обичног јебеног мајмуна. Изгледа да данас оно што не доноси профит и од чега се не зарађују хрпе новца модерном човеку више не може бити ни предмет љубави.

За крај остаје само да кажем да овај изузетно храбар и потресан филм треба прогласити општим људским добром. Можда би најбоље било када би сваки становник планете био у обавези да га погледа, јер сам убеђен да овај филм човека, поред тога што чини освешћенијим, чини  и бољим.