Култура

Кнез Мишкин савременог доба

Aутор: Иван Базрђан

Јуриј Биков, Будала (Дурак)

Тако ми Бога, рекао сам им истину. Свидело им се то или не.
 Какве то везе има са мном?
Рекао сам им истину;
Знао сам да је то била истина тада, знам да је истина и сада.[1]

Јуриј Биков је млади руски редитељ и глумац, препознатљив по томе што сам пише и сценарио и музички аранжман за све своје филмове. На светској кинематографској сцени појавио се пре пет година са филмом Живети (2010),који код криткике није прошао запажено. Овај податак чуди с обзиром да Биков, већ у свом првенцу, креира јединствен свет у којем се, мимо естетских, изузетно цене и негују и етичке вредности. И у другом филму, Мајор (2013), Биков наставља да следи прокрчену стазу – поново костур филма чине етички проблеми који као да прогањају редитеља. Ко је прави човек? Шта је истина и да ли је могућа? Да ли је правда остварива? Како бити поштен и добронамеран у модерном свету? Зашто живети, ако нормалан живот није могућ? Како се изборити са корумпираном влашћу и њеним грабежљивим чиновницима? – само су нека од питања на која Биков жели да да одговор и у свом трећем, уједно и најновијем, филму, социјалној драми Будала (2014).

Радња свих филмова тече линеарно и смештена је у савремену Русију. Бикова не занима ни царска, ни комунистичка Русија, већ важност придаје само актуелном социјалном тренутку. Зато његова филмска остварења имају изузетно јак и продоран утицај на гледаоца, који често не може, а понекад и не жели да погледа реалности у очи. Такав је случај и са филмом Будала, чију срж чини једна ноћ Диме (Артјом Бистров),[2]  водоинсталатера и студента архитектуре, који, одмењујући свог пијаног колегу, открива да стамбеној згради прети урушење и одлучује да учини све што је у његовој моћи како би спасао животе станара. У борби са градским главешинама Дима постаје сизифовски јунак.

Уласком Диме на градоначелницину распусну рођенданску забаву редитељ прави упечатљив контраст између виших и нижих слојева друштва. Код Бикова средња класа не постоји, што највише и одговара тренутном светском друштвеном поретку[3] – или сте баснословно богати, или сте мизерно сиромашни. Гротескном карневалском атмосфером редитељ веродостојно илуструје људе који су се изобличили под утицајем моћи. Дима међу њима највише подсећа, што и сам наслов филма благо инсинуира, на кнеза Мишкина из Достојевсковог романа Идиот. Наиван и добронамеран, он са својом констатацијом долази код људи који све гледају кроз цифре и профит. Њих не занима да ли ће осамсто људи погинути, или неће. Многи од њих чак сматрају да такав људски сој треба истребити не видећи да су га они својом крађом и похлепом учинили таквим.

Сиву и тамну атмосферу аутор појачава смештањем скоро читаве радње филма у ноћ, чиме се истиче инверзивна егзистенција модерног човека, а слика стамбене зграде која се руши упечатљива је метафора трулог друштва, које се, нагризено корупцијом, урушава од темеља. Само је један мали део филма временски смештен у период јутра, али, контрастно уобичајеном симболичком обрасцу − јутро у Биковљевом филму главном јунаку не доноси светлост новог дана, него му открива таму људског духа. Такође, ниједном се не спомиње име града у ком се радња дешава, те се таквим поступком, честим код писаца попут Гогоља и Кафке, инсистира да то може бити било који град, чиме филм добија на универзалности.

Али, Мишкин 21. века, упркос свему, верује у људску саосећајност и доброту. За њега једино прихватљиво решење, једино човечно решење, јесте да се сви ти несретни људи спасу – за то је спреман и да се жртвује. Такође, Дима поседује и једно људско осећање, које Биков ставља у први план у сваком свом филму – осећање савести, које среброљубиви градски моћници, али и изварани и изманипулисани обични људи, којима су уста пуна земље, а достојанствена егзистенција онемогућена, сматрају моралним хендикепом. Због тога ће се модерни Мишкин провести слично Буњуеловој Виридијани – жеља да се другом човеку помогне довешће га до егзистенцијалне угрожености управо од стране тих истих људи.

[1] Цитат се налази на почетку немог филма Ериха фон Штрохајма Похлепа, а редитељ је преузео овај цитат из књиге МекТиг Френка Нориса, према чијем књижевном делу је и настао чувени Штрохајмов филм.

[2] Лик Диме (студент архитектуре - водоинсталатер) можемо упоредити са ликом Зорана Цвијановића (дипл. историчар уметности - трамвајџија) из домаћег филма Октобарфест Драгана Кресоје. Изокренута лествица вредности најбоље сведочи о актуелном стању друштва.

[3] О томе види: филм Мајкла Мура Капитализам: Љубавна прича.