Култура

Зашто на Западу нико више не жели да гледа Михалкова?

Aутор: Иван Базрђан

Сунчаница, Никита Михалков

Само Господ наш зна меру неизрециве лепоте руске душе

Иван Буњин, Светац

Када сам у Гугл укуцао Сунчаница на енглеском језику није се појавио ниједан критички текст у неком од бољих, али ни горих филмских магазина, као нити било какав извештај да је филм био приказан на неком бољем, или горем западноевропском филмском фестивалу. Изузетак је Википедија на којој постоји кратак одломак и сиже радње филма на енглеском језику, али знамо да Википедију свако може да уређује, па је право питање ко је то заиста написао. Откуда да један од омиљених руских и светских  редитеља, чији су се нови филмови жељно ишчекивали, па макар они били и лоши, бива нагло скрајнут?

Разлог за негативан однос Запада према Михалкову нимало није случајан и треба га тражити у чињеници да на почетку филма као ознака места дешавања радње стоји Југ Русије, новембар 1920. године. Наизглед обична реченица, због данашње геополитичке ситуације, у себи крије добре основе за полемику. Поменути Југ Русије у ствари је Крим, а ако узмемо да је у Украјини у време објављивања филма беснео грађански рат и да је Русија услед добро организованих војних операција успела да поврати и осигура ову врло важну стратешку тачку, онда треба да нам је јасно због чега нико на Западу више не жели, или је можда боље рећи и не може да гледа Михалкова. Наизглед либералани Запад никада не прашта када се неко усуди да задире у простор његовог деловања и да се сукоби са његовом  бескомпромисном жељом ширења утицаја и моћи. Стога Михалков, који заиста понекад уме да даје непромишљене и неумесне изјаве, овог пута бива неправедно осуђен на прогонство само због тога што жели да сачува колективно памћење једног народа на неке протекле догађаје. Тиме се одупире манипулативној жељи Запада да реконтекстуализује историју и да је сашије по својој мери, што се огледа и у лајтмотиву филма који гласи: Ово је сочиво, и ако на то сочиво падне само једна длака, трунчица човека на фотографији једноставно нема. Човек се једноставно брише из историје. Због свега тога редитеља је задесила слична егзилска судбина као и писца кратке приче Сунчаница, првог руског књижевника нобеловца, Ивана Буњина, по чијем је делу и настао филм, који је био протеран из Совјетске Русије. Из овог видимо да на месту попут Запада, које се патворно представља као упориште слободе и правде, лако можемо пронаћи одлике Стаљиновог тоталитарног режима.

Идеја за филм се развила још седамдесетих година двадесетог века, али због веома негативног односа тадашње комунистичке власти према Буњину, филм је било немогуће снимити. Иако он носи исти наслов као и Буњинова прича, редитељ је пишчево дело употребио  само као базичну основу за грађење свог филма – Буњиново дело тематизује кратку љубавну епизоду са путовања паробродом по Волги између официра краљевске руске војске и јако лепе и заносне непознате жене. Михалков користи ову причу, као и Буњинов дневник Проклети дани, за костур око ког ће обмотати остатак свог филма. Из овог следи да филм Сунчаница није само пука репродукција и екранизација Буњинових набројаних дела, већ да има доста изворно Михалковљевих идеја. Оне се највише огледају у поступку прављења оштрог контрапункта између оног што је било некад и оног што представља садашње време у филму. Буњинова прича чини део филмске радње који је смештен у не тако далеку прошлост (1907), у време пре Октобарске револуције и доба Царске Русије, док други део (условно га можемо назвати Михалковљев део прожет Буњиновим сећањима и записима из дневника) чине сцене након катаклизме ројалиста и времена Црвеног терора у којима  главне улоге имају поражени официри Беле армије, међу којима се налази и Буњинов поручник, који је код Михалкова догурао до чина капетана. Лик безименог капетана провлачи се у оба времена и кроз развој његовог карактера, који намерно није именован како би се добило на универзалности представљене слике, гледаоци су у могућности да прате и ток руске историје.

Питање које највише мучи капетана, а што је уједно и главно питање филма, јесте где је нестало оно доба, пре Октобарске револуције, када је он био безбрижно заљубљени поручник, који путује паробродом по Волги. Михалков проницљиво градећи свој филм и лепом метафором сунчанице, која је наводно одговорна за све социјално-политичке промене друштва, постепено одговара на ово питање. Док су руски официри водили лагодан и раскошан живот, занемаривали су расположење обичног народа, који се, подбуњен комунистичким агитаторима и тешким животом, врло лако одлучио на буну и револуцију. Филм веродостојно илуструје и отуђење народа од цркве услед незајажљиве похлепе попова, који за једно обично освештавање крстића траже и по десет рубаља.

На крају, као закључак намеће се да Русима нико није крив, већ да је њихова аристократија  својом непажњом и несмотреношћу, али и индиферентношћу према својој отаџбини, отиснула своју државу у пропаст. Било би лепо упоредити веома успешне метафоричне сцене из, мени лично најдражег Михалковљевог филма, Код куће међу странцима, странац међу својима (1974), у којима се види како једна кочија, која може да представља и Руску Царевину, бива отиснута низ падину и преврнута, са сценом из Сунчанице када се колевка отискује низ чувено степениште у Одеси. Михалков тако прави и леп омаж Сергеју Ејзенштајну и његовом немом филму Оклопњача Потемкин (1925), тако што кључне и најбоље сцене филма смешта на исту локацију где је и Ејзенштајн снимао свој неми класик. Такође, Сунчаница се може упоредити и са врхунским остварењем Александра Сокурова, снимљеним у само једном кадру, Руска барка (2002), у ком су три века руске царске историје смештена на пловећи брод. Ако узмемо да брод код Сокурова симболички представља један херметично-изолован простор, који треба да сачува успомене на Руско Царство, онда потапање оронулог брода препуног Белих војника, који певају литургијску песму, код Михалкова јасно симболизује жељу Црвених да све оно што је било пре њих избришу и гурну на дно Црног мора.

Једино место где се Михалков спотакао и где није успео да одржи константу јесу поједине мелодрамске и патетичне сцене између официра и непознате црнке, које је Буњин  у својој причи далеко успешније решио.

Правећи поново једну носталгичано-емотивну драму чија је радња смештена у царско и комунистичко доба, редитељ не одступа од проверене парадигме, која му је донела мноштво филмских награда и планетарну признатост и славу. Свакако, одмах треба напоменути да филм Сунчаница није својим квалитетом еквивалент најбољим Михалковљевим остварењима са сличном тематиком попут филмова Код куће међу странцима, странац међу својима (1974), Незавршени комад за механички пијанино (1977), Варљиво сунце (1994) и Сибирски берберин (1998). Али, иако није достигла савршенство претходно поменутих филмова, чињеница је да је Сунчаница још један добар и успео Михалковљев филм.