Култура

Принцеза на зрну кукуруза

Aутор: Иван Базрђан

Кукурузно острво, Георги Овашвили

Георги Овашвили је савремени грузијски редитељ, који се релативно касно појавио  (Овашвили је шездесет и треће годиште) на светској филмској сцени. То је урадио 2009. године са својим првим целовечерњим филмом Друга обала, који се, сразмерно његовој животној зрелости, показао изузетно одрастао и квалитетан. Овашвили се тако појавио као већ формиран уметник што није прошло незапажено од стране критике, те је покупио мноштво награда на светским фестивалима.

Други, уједно и његов најновији филм јесте Кукурзно острво. Иако су уметнички поступци које Овашвили употребљава у своја два филма дијаметрално супротни, приметна је нит која је њихов заједнички чинилац  –  редитељ радњу оба своја филма смешта у конфликтни  простор, који се налази на граници између Грузије и Републике Абхазије. Грузија и Абхазија ратовале су током 1992. и 1993. године из разлога што Грузија Абхазији није признавала независност, него ју је сматрала својом аутономном покрајином. Рат је одавно завршен, али граница је и даље остала вруће тле на ком су, услед неподношљивости ова два завађена народа, врло честа пушкарања. Али, Овашвилија не занима толико рат као феномен, нити он у филмовима страствено држи страну једне, или друге војске, већ он највише жели да прикаже трајне и неизбрисиве последице рата, које обичан човек осећа деценијама након завршеног сукоба.

Сваке године пролећна бујица реке Ингури доноси плодну земљу са Кавказа до свог ушћа у Црно море, креирајући тако у свом кориту малена острвца. Та острвца су благослов за локалне сељаке, који долазе са натопљених речних обала, на плодно земљиште острва. Ту они могу од пролећа до јесени да узгоје довољно кукуруза којим ће прехранити своје породице током дуге и хладне зиме. Наравно, ако им природа то дозволи... Ово је текст којим почиње филм Кукурузно острво и поред њега вам нису потребна никаква додатна објашњења како бисте разумели, за данашње време, овај крајње нетипичан филм. Дијалог је у овом филму потпуно потиснут (можда јунаци проговоре десетак реченица за цео филм), и редитељ као да настоји да употребу језика замени чистим визуелним исказом.

Овде се треба присетити речи Антонена Артоа, француског глумца, песника и есејисте који је, у својој књизи О позоришту и филму, скоронепосредно написаној (написана 1934, објављена тек 1938) по појави звучног филма, установио да филмови заплета (данас најчешћа врста филма!) готово увек почивају на тексту. Таквим обликовањем филма гледалац се навикава да све што га занима у филму добије вербалним путем, чиме се искључује најважнији, визуелни аспект филма. Овашвили као да је читао Артоа − он трага за филмом који је искључиво намењен очима, али тај визуелни удар на гледаоца никако не сме да буде без емоција и психолошко-егзистенцијалистичке снаге, јер онда бисмо само добили естетски леп филм и ништа више. Грузијском редитељу и то полази за руком и он Кукурузно острвo ствара као филм од слика које готово интуитивно делују на људски мозак. Нешто слично урадио је и мађарски редитељ Бела Тара у егзистенцијалистичком филмском класику Торински коњ, с разликом да је филм Беле Тара саздан од мноштва дугих, суморних продужених кадрова, док Овашвилијев филм одликује бресоновски минимализам.

Прича о деди и девојчици који су населили малено острво како би обезбедили зимске залихе кукуруза има и митско утемељење, пошто се у филму врло јасно уочава култ Земље. Далеко од токова модерне цивилизације ови људи имају потпуно другачије поимање света од савременог човека. Они земљу не виде као власништво једне или друге државе него је доживљавају као Mајку Xранитељку обезбеђену добром Творчевом вољом. Само постоји мали проблем – ни деда ни девојчица нису дорасли тежачком послу. Jедно је престаро да би га вршило, док је друго премладо за тешке руралне послове. Врло су емотивни и снажни натуралистички описи пољопривредног рада на острву зарад једног товара кукуруза, што овај филм доводи у везу са класиком јапанског новог таласа – филмом Канета Шинда Голо острво (1960).

Повезаност људи са Мајком Земљом најбоље се огледа у аналогном сазревању и одрастању девојчице и кукуруза. Овакве слике су честе у народним предањима и митским представама света, с тим да је девојчица, окружена навалентним и знатно старијим војницима, смештена у миље у ком она не може да прати своје природне нагоне, па је принуђена да их сузбија и крије. За митске представе света и култ природе изузетно је значајно и циклично понаљање, које се огледа у теорији да младо увек изнова наслеђује старо, што пажљиви редитељ није пропустио да унесе у свој филм.

На крају, мора се обратити пажња на изузетан допринос директора фотографије Елемера Рагалјија, без чијег даровитог ока не би било могуће визуелно савршенство филма. Такође, мора се похвалити и одлична глума (Иљас Салман, Маријам Бутуришвили), која је због специфичне композиције филма морала бити савршена како би филм успео. Све у свему, филм Кукурузно острво је заиста једна лепа и освежавајућа појава на светској филмској сцени.