Култура

Нехумани чувари цивилизације

Aутор: Иван Базрђан

Желимир Жилник, „Дестинација Србистан“

„Наш одговор је јасан: Ми желимо да Европа остане европска!“, мађарски премијер Виктор Орбан

Прва асоцијација када се спомене име Желимира Жилника је свакако „црни талас“, који се јавио као револуционарни феномен у нашој кинематографији током шездесетих и седамдесетих година. Сви редитељи (Живојин Павловић, Александар Саша Петровић, Пуриша Ђорђевић, Душан Макавејев, Желимир Жилник...) који су чинили ову невелику, од стране тадашње власти врло негативно одређену скупину уметника, морали су да истрпе вишегодишње, или чак вишедеценијске забране приказивања својих уметничких дела. До оваквог бескрупулозног односа власти према њима највише је дошло из разлога што су они били једни од ретких који су се усудили да након Другог светског рата загребу испод блиставе површине, која је требало да служи као маска за што боље представљање наше државе, и прикажу у каквом је заиста положају био обичан човек тадашње Југославије.

Као један од најистакнутијих представника „црног таласа“, Желимир Жилник је увек важио за редитеља који је својим филмовима умео да заталаса и испровоцира учмалу и монотону средину. Такву репутацију је највише стекао због филмова „Рани радови“, „Незапослени људи“ и „Црни филм“, а то му је пошло за руком и са новим документарним филмом „Дестинација Србистан“.

Док сам пре неколико месеци гледао овај филм нисам ни слутио шта ће се све издешавати у непосредној околини Србије, те је стога овај филм знатно акутелнији за гледање и тумачење. Да појасним − филм врло веродостојно приказује слике из живота исламских и афричких емиграната (Сирија, Јемен, Авганистан, Сомалија, Ирак, Либија, Нигерија, Гана...) који долазе и пролазе кроз Србију тражећи неко срећније парче неба, а све углавном услед рата који непрекидно бесни у њиховим домовинама. Са скорашњим постављањем ограде на граници Србија−Мађарска овај филм добија једну потпуно нову димензију.

Наиме, кроз историју човечанства зид је имао вишеструку улогу – њиме се симболички штитило од демона и нечистих сила, као и од непријатеља који су претили да угрозе животе становника са његове друге стране. Међутим, данас то није случај. Данас, у савременом добу чије се вредности залажу за поштовање сваког појединца и доживљавање света као слободног заједничког простора, поставља се питање чему би зид требало да послужи, то јест, доводи се у питање његова сврха и постојање. Данас људи натерани невољом и близином смрти траже збег у развијеним западним земљама уздајући се у њихову ,,хуманост“ и ,,чувеност“ по томе што желе да помогну ближњем свом. Али, изгледа да све те нације, које преко својих изузетно развијених пропагандних машинерија стварају о себи бајковиту слику, нимало не брину о овим заиста дубоко несрећним и измученим људима. Жилник веома уверљиво у свом филму приказује животе азиланата који непрестано покушавају да уђу у неку од развијених европских држава, а који, уместо да буду примљени и збринути, бивају одмах ухапшени и притворени по затворским ћелијама, све до тренутка када се поново депортују у Србију. Интересантно је, на пример, што сиромашна земља попут Србије, која је за сто година прешла пут од најславније земље у Европи до сада сигурно једне од најомраженијих нација света, азилантима омогућава несметано кретање, а многима од њих, у границама могућности, топао смештај и храну. Како је то могуће да Срби, који тренунто важе за један изузетно свиреп, бруталан и етнички нетолерантан и заостао народ, показују емпатију према емигрантима, који су, можете мислити, чак и другачије вероисповести?

Жилник гради радњу свог филма око једног прихватилишта азиланта у Тутину и кроз неколико прича људи са различитих простора покушава да обједини слику и стање у коме се емигранти налазе. Такође, да филм не би био превише суморан и за многе негледљив, Жилник успешно уводи преко потребне елементе хумора који, у комбинацији са песмом Меха Пузића „Мој брате у туђини“, дају филму на динамичности и смеховности..

Било би лепо упоредити овај филм са филмом „Страх једе душу“ (1974) Рајнера Вернера Фасбиндера који на маестралан начин илуструје какве све предрасуде и негативне стереотипе граде, у овом случају Немци, у односу на припаднике других нација који су дошли да раде код њих у земљи. Још један, можда не тако озбиљан, али због тога не мање значајан, јесте филм ,,Мачета“ Роберта Родригеза, који, упоредо са причом о свом хероју, пласира и причу о бескомпромисном сенатору, кандидату за председника, који очекује подршку својих сународника због чињенице што ће, ако постане председник, немилосрдно кажњавати сваки покушај Мексиканаца да пређу границу и уђу у САД.

Где треба тражити разлог за угаснуће хуманости? Ја мислим да је највећи кривац за глобалну нехуманост цивилизација која почива искључиво на материјалистичким принцима. Ниједан добростојећи грађанин Европе никада неће желети да се одрекне свог колача, нити макар и једног његовог дела, јер му је тај колач све у шта он верује у животу. На сву срећу, ми у Србији још увек нисмо ни близу да имамо свој колач, а као што видимо можда је духовна цена коју треба платити за тај колач превисока. Модерног човека више не занимају осећања другог човека, њега само интересује, што би рекао Милош Црњански у „Роману о Лондону“, „колико ко вреди“. Зато се та нехумана материјалистичка цивилизација грчевито брани од свих оних који би макар мало могли да наруше њихову уљуљканост и безбедност. На крају, треба се још само сетити да су и Јевреји у „Варшавском гету“ били ограђени бодљикавом жицом и зидом.