Култура

У име свих нас- Algiers

Филип Вукотић, Косјерић

Данас ујутру, по први пут, појавиле су се заставе са полумесецом и звездом. Хиљаде застава; вероватно направљених преко ноћи. Тешко се то може описати као заставе. Пре су то подерана платна, мајице, дроњци – али свакако заставе. (La battaglia di Algeri, 1966)

Извештавајући француску јавност о нередима и протестима који се догађају у колонизованом Алжиру, репортер, у завршним сценама филма La battaglia di Algeri,  говори о непознатим разлозима и скривеним мотивима које су Алжирце подигли на побуну против француских оружаних снага и њеног политичког врха. Ти „непознати разлози“ и „скривени мотиви“ били су присутни у алжирском народу барем 130 година пре догађаја о којима филм говори, а који су се одиграли у периоду од 1954. до 1962. године кад је Алжир напокон добио своју независност. Негде у истом периоду, од 1953. до 1959. године, преко Великог океана, уздизаће се још једна звезда, у том тренутку, суштински не много другачија од оне која се завијорила афричим континентом, кубанска петокрака. Алжир и Куба, свако на свој начин, постају манифести политичке борбе у нарастајућем отпору западној колонизаторској „пракси“. 1963. године, баптистички свештеник, који ће бити устрељен у Мемфису, кренуће у Марш на Вашингтон. У земљи слободних и дому храбрих, 9. августа, 2014. године, Мајкла Брауна, тамнопутог осамнестогодишњака, усмртио је бели полицајац са шест хитаца од којих два у главу.

Задојени госпелом, јужњачком готиком, пост-панком, антиколонизаторским филозофским списима Франца Фанона, Franklin James Fisher (вокал, гитариста, текстописац), Ryan Mahan (бас гитариста, клавијатуриста, програмер) и Lee Tesche (гитариста) почетком јуна ове године објавили су албум, у старом добром духу албума-првенаца, назван као и само име бенда – Algiers. Познати су разлози и нескривени су мотиви због којих се ова тројка одлучила управо за овај назив бенда. Заставе које су се завијориле њиховом музиком тешко се могу описати као заставе; оне су пре споменици и то над пуним и празним ракама. Један се свет жели заувек сахранити, а други се мора васкрснути глорификацијом борбе, оне коју управо име Алжир симболизује – отпор колонијализму, расизму и међуверској нетрпељивости.

Franklin James Fisher рођен је на југу Сједињених Америчких Држава, у Северној Каролини, али је одрастање и младост провео у Атланти (Џорџија) у којој је његов отац био други црни доктор у тој области икад. Живећи претежно у белој средини, ова црначка породица одлазила је недељом у белачку цркву, али су Френклина и његову сестру фасцинирале госпел и црначка музика коју су слушали у аутомобилу на путу до цркве. Касније, почињу да одлазе, нешто северније, у цркве у којима су дух госпела могли осетити непосредно. Према Фишеровим речима, цркве за тамнопуте Американце никада нису биле само место молитве и религијског надахнућа, већ исто толико и место на којима су будили свест о својим грађанским правима и слободама. Ни на једном другом месту црнци нису толико слободно могли говорити као у цркви. Отуда не би требало ни да чуди да је највећи борац за права црнаца, Мартин Лутер Кинг, своју политичку борбу почео са проповедаонице.

Музика Algiers-а детонира госпел у нервни и духовни надражај. Непрестано имате осећај упозорења на опасност, као да сте смештени у неки пост-апокалиптични простор чије се време не мери. Преживели ламентирају над собом, без свести о томе шта је до апокалиптичних догађаја довело. Али управо та пост-апокалиптична представа некима од „преживелих“ је ништа друго до Откровење, самоспознајни рефлектор индивидуалности и читавог човечанства. Међу тим „преживелима“ је управо и ова музико-политичка тројка Algiers-а. У текстовима бенда изниче својеврсно дистопијско уверење, али оно није и песимистично. Дистопија (која је била предмет проучавања и изучавања Фишеровог током његових студија компаративне књижевности) је заправо полазиште за разрачунавање са дистопијским елементима. Албум отвара песма Remains. And the chained man/Sang in a sigh/"I feel like going home". Тапшање дланова и ударање стопалима о под, ритам/музика примитивног човека, најчешћи су мотив на овом албуму. И прве речи које чујемо из уста човека чији су преци Хамови синови су „ланци“, „окови“, „поробљен човек“ – „роб“.

Као да је душа тог примитивног човека заувек остала спутана ланцима цивилизације коју он није бирао. Blood, за коју је снимљен политичко-ангажовани колаж спот,је разградња оних дистопијских елемената на најбаналније честице којима се супротставља трагичност једног искуства, на којем је човечанство више пута падало на испиту. For all your love of soma/All my blood's in vain/You say your history's over/All of my blood's in vain/Your television coma/All my blood's in vain/It's gone too far to change/All of my blood's in vain (...) Four hundred years of torture/Four hundred years a slave. Песма коју прати изванредан спот снимљен у Бугарској у монуметалној руини која глорификује бугарске социјалисте – Бузлуджа, саграђена на иницијативу бугарских комуниста, је песма „Ironi.Utility.Pretext“. Песма је у жанровском смислу најкомплекснија на читавом албуму, па од већ подразумеваног госпела, може се означити и као електро, ноиз, рок, панк. У песми But She Was Not Flying чујемо одјеке Ник Кејва и његових Лоших семена на пијану. За разлику од Ролинстонса, Algiers нема ни мало „симпатија према ђаволу“. Ђаво је овде гуштер са људским ликом који се бори за демократију. Мрак фанка открива се у необичној и на прву лопту слушљивој Black Eunchгде још једном ритам ногу и тапшање дланова уз карактеристично црначко-племенско певање одражавају дух заједништва.

Фрустрација и тензија. Позив и дозивање. Први албум Algiers-а јесте почетак (или наставак) градње споменика након којег се више неће градити ни један, јер ће овај бити уништен или довршен једном за свагда.