Култура

Фотографије са сврхом

Aутор: Иван Базрђан

Вим Вендерс, Хулијано Рибеиро Салгадо: Со земље

Ви сте со земље; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Не вреди више ни за шта, него само да се избаци и да је људи изгазе.

(Јеванђеље по Матеју 5:13)

Вим Вендерс свој документарни филм Со земље, који је уједно и биографија познатог фотографа Себастјаа Салгада, започиње етимолошком анализом речи фотографија која своје порекло вуче од грчких речи фотос и графеин, што би у буквалном преводу значило сликање помоћу светлости. На тај начин Вендерс ближе детерминише фотографски занат, који у 20. веку преузима примат у односу на сликарство због извесног заокрета у савременој уметности, али и због многобројних техничких предности. Тако, данас, када је савремено сликарство већини људи недоступно и неразумљиво, фотографија се појављује као водећа сликарска дисциплина, која нам несебично приказује социјалне прилике и стање у друштву. Свакако, јасно нам је да не може свако бити добар хватач времена и да то неки људи раде много боље од других. Себастјао Салгадо, по виђеном у филму Со земље, свакако је један од најбољих у свом послу.

Филм прати цикличан ток Салгадовог живота, од његовог раног детињства на великом очевом имању у Бразилу, преко школовања и уметничког развоја у Паризу, па до поновног повратка под старе дане на очево имање. Иако је Салгадо завршио економски факултет, врло брзо је схватио да то није занимање којим би желео да се бави читавог живота и храбро се одлучио да напусти врло исплатив банкарски посао зарад остваривања свог сна, који је био да постане професионални фотограф. На овакву одлуку натерала га је његова вагабундска и авантуристичка душа, као и безрезервна подршка жене Лелије, али и високи хуманистички назори да све недаће и муке човекове постану доступне и видљиве посредством његових фотографија.

У филму срећемо само пет личности: Салгада, његовог истоименог оца, жену Лелију, Вима Вендерса и Салгадовог сина Хулијана, који је, као и Вим Вендерс, редитељ, те стога ова два уметника заједно режирају и по потреби врше улогу наратора у филму. Уместо многобројних личности, које би вероватно окупирале сваки други филм, у овом филму повлашћено место и главна реч дата је запањујућим Салгадовим фотографијама, које, пропраћене вишеструко корисним Салгадовим коментарима о тренутку и узроку настајања, проговарају новим димензијама и облицима.

Преглед Салгадовог широког фотографског опуса почиње сигурно једном од најбољих и најзначајних фотографија, у, сада не већ тако краткој, скоро двестагодишњој, историји ове запажене уметничке дисциплине. То је фотографија рудника злата Сијера Пелада у Бразилу која, на први поглед, највише подсећа на представе и визије пакла Хијеронимуса Боша, или можда чак, својом степенастом структуром, на Вавилонску кулу Питера Бројгела Старијег. Запањујућа је сличност простора са Салгадове фотографије са Бошовим приказима горућих и црних рупа које су препуне измучених и вриштећих људи. Салгадо овако показује да, иако многи не желе у то да поверују, пакао на земљи заиста постоји. У креирању једне овакве фотографије великог удела је имало и Салгадово економско образовање, које му је омогућило да пуно боље разуме глобално тржиште, трговину и индустрију, те је тако овај несвакидашњи фотограф током своје вишедеценијске каријере увек био на правом месту.

Током осамдесетих година Салгадо постаје један од водећих светских фотографа, што му омогућује знатно већу маневарску ширину за креирање разноврсних пројеката, који ће пажљиво бити припремани по неколико година. Први Салгадов значајан пројекат носи назив Друге Америке у ком он путује по заосталим и изразито руралним пределима Бразила, Мексика, Перуа. Овим циклусом фотографија Салгадо настоји да нам покаже ужасну ситуацију сеоског становништва (ови људи су популарно називани сељаци без земље, јер су вековима ропски обрађивали земљу која није њихова)  у пределима  који се нимало нису изменили од средњовековног феудалног доба.

Након пројекта посвећеног Јужној Америци, Салгадо се средином осамдесетих сели у Африку коју у то време погађају велике суше. Услед недостатка хране и воде, људи су принуђени на миграције и потрагу за плоднијим и богатијим крајевима, па тако ови Салгадови циклуси носе називе Глад и Сеобе, као и познати роман Милоша Црњанског. То није једина сличност између ова два аутора – када Салгадо говори о прављењу портрета и одређивању онога шта би портрет требало да представља, његов став најближи је дефиницији  портрета, то јест аутопортрета, коју Милош Црњански даје у Роману о Лондону. Наиме, Милош Црњански каже да нема већег романа на свету од Рембрантових аутопортрета који код посматрача изазивају стравичан осећај пролазности. Црњански није једини српски уметник са којим можемо упоредити Салгада, већ се паралела може повући и са Ивом Андрићем и његовим чувеним есејем Разговор са Гојом. У њему Андрић каже да је врло важно да уметник зна да када прави портрет како да упечатљиво издвоји приказани лик од околине која га окружује, јер ће, ако то не уради, што би рекао С. Салгадо, настати само пука репродукција виђеног, а не врхунска фотографија или слика. Циклусе Глад и Сеобе карактеришу стравичне фотографије исушених и колером заражених људи за које смрт представља једини спас и избављење. Најужасније што се тиче овог циклуса је Салгадова констатација да овакво стање није толико изазвано природном катастрофом колико неправедном економском расподелом, то јест, на прост језик преведено, богати неће да дају новац сиромашним, већ их, како би рекао Мишел Фуко, пуштају да умру.

На ове циклусе надовезује се и пројекат Егзодус, чија је главна тема прогон и судбину избеглица које беже од ратног вихора. Окосницу овог пројекта чине фотографије стравичног масакра који се десио током грађанског рата у Руанди вођеног између Тутсија и Хутуа 1994. године, што је веома веродостојно приказано и у култном филму Теренса Џорџа Хотел Руанда. Поред грађанског рата у Руанди и бекства неколико стотина хиљада људи у суседни Конго, овај циклус садржи и потресне фотографије које приказују прогон српског становништва из Хрватске, као и разне страхоте из рата у Босни. Након овог циклуса Себастјао Салгадо се потпуно разочарао у људе и људску расу коју сматра за изразито анималну и екстремно насилну. Он долази до сличног закључка до ког долази и Душан Ковачевић у својој драми Сабирни центар, а то је да је историја човечанства историја ратова и насиља.

Пошто се разочарао у целокупни људски род, који треба да буде Земљина со, Салгадо напушта фотографију и враћа се на своје имање у Бразил како би му вратио некадашњи сјај. Тек након неколико година Салгадо одлучује да се врати фотографији, али, иако је првенствено славу стекао као друштвено-социјални фотограф, Салгадо више не жели да фотографише људе, већ се окреће фотографисању природе (пројекат Постање). Овакав расплет околности сведочи о Салгадовој дубокој емотивној и моралној везаности за своје занимање.

Након одгледаног филма Со земље можемо само рећи да у доба када смо преплављени хиљадама бесмислених фотографија које се свакодневно попут пацова коте на друштвеним мрежама, лепо је погледати фотографије човека које, поред естетске, имају и изузетно високу етичку сврху.