Култура

Вампири нису више међу нама

Aутор: Иван Базрђан

,,Шта радимо сакривени“, Таика Ваитити и Џемејн Клемент

У протекле две, две и по деценије филмови о вампирима доживели су велику трансформацију. Пре, када бисте отишли у биоскоп да погледате филм у којем је примарна вампирска тематика увек бисте очекивали да вампира игра глумац средовечних или позних година. Најбољи примери за то су разне екранизације романа ,,Дракула“ (1897) Брема Стокера у којима главне улоге тумаче Бела Лугоши („Дракула“, 1931), Кристофер Ли („Дракула“, 1958), Клаус Кински („Носферату: Фантом ноћи“, 1979) и Макс Шрек (,,Носферату: Симфонија ужаса“, 1922). Данас, прва асоцијација на филмове о вампирима су глупаве фенси тинејџерске љубавне приче, које су све обликоване на матрици филмова попут ,,Америчке пите“, а које немају никаквог утемељења у митолошком и архетипском представљању вампира. Добри примери за то колико су вампирски филмови данас лоши јесу мегапопуларна сага ,,Сумрак“ и серија ,,Вампирски дневници“, или, како ја више волим да је каламбурски зовем, ,,Вампирске дијареје“ („The Vampire Diaries“).

Тачку суноврата вампирских филмова можда треба тражити у 1994. години и филму Нила Џордана ,,Интервју са вампиром“, који је главне улоге поделио, тада вероватно најпопуларнијим и најпривлачнијим мушкарцима на планети, Бреду Питу, Тому Крузу и Антониу Бандерасу, а све зарад што веће популарности и зараде филма. Од тог тренутка филмови о вампирима нису више исти, а представе вампира-крвопија којих смо се некада плашили постепено су се претварале у слике набилдованих тинејџера манекена.

Ево шта стоји под одредницом вампир (реч вампир је једини наш интернационализам тако да се заиста можемо сматрати стручњацима за вампире) у „Српском митолошком речнику“: „Вампир (вукодлак, вапер, лампир, лапир, лампијер, вук, вједогоња, једогоња, тенац и друкчије) је мртвац у којег уђе ’неки ђаволски дух’ и устаје из гроба огрнут белим покровом. Он иде по кућама, прави буку, гњави људе и пије им крв. То исто чини и напољу. Неки људи се могу повампирити  још за живота, али по правилу то постаје тек после смрти. Мисли се да вампир више личи на надувену мешину него на човека, или да му је тело покривено длаком као у вука, па га зато и зову негде вук и вукодлак. Он нема костију, пун је крви и увек црвен. Има велике очи и дуге нокте.“ Јасно нам је да вампири у новијим филмовима нису ни приближно налик на митске представе ових бића, а као изузетак за ових двадесетак и кусур година можемо узети филмове ,,Жеђ“ (2009) Чан-Вук Парка,  „Девојка се враћа кући сама, ноћу“ (2014) Ане Лили Амирпур и ,,Само љубавници опстају“ (2013) Џима Џармуша, који, такође, нису приказали старинске вампире, али су, за разлику од осталих, одлично успели да разраде психолошке компликације које одликују сваког вампира као биће које се окреће против самог себе.

Сва ова бледа вампирска продукција условила је појаву филма ,,Шта радимо сакривени“ који је врхунска пародија на све квазивампир филмове, којих је сваким даном све више. Овај филм режирали су Новозеланђани Џемејн Клемент и Таика Ваитити, који су уједно и једни од главних глумаца у филму. Џемејн Клемента знамо као комичара који суделује у хумористичној серији ,,Flight of the conchords“, док Таику Ваититија познајемо као редитеља врло запажених филмова ,,Дечак“ (2010) и ,,Орао против Ајкуле“ (2007). Они посредством филма ,,Шта радимо сакривени“ настоје да извргну руглу савремене представе вампира на великом платну и да кроз непрекидне низове бурлескних и гротескних кадрова, који су константно обојени врхунским црнохуморним дијалозима и репликама, страхотно исмеју све оно што се снимало о вампирима у протеклих неколико деценија. Поред исмевања савремених вампирских филмова Џемејн Клемент и Таика Ваитити своју сатиричну жаоку усмеравају и на концепт ријалити програма који су окупирали готово све канале. Тако, на пример, канали попут Дискаверија, Националне географије, Хисторија, који су некада обиловали научним и историјским садржајем, данас су све сем научно-образовних програма и више не служе за едукацију и лакше сналажење са науком и историјом.

Знајући да данас приватност не постоји и пратећи трендове који налажу да би све требало да буде забележено камером, редитељи ове незаборавне комедије, која ће сасвим сигурно убрзо стећи култни статус, дају свом филму облик ријалити шоуа који највише личи на ,,Keeping up with Kardashians“. Стога ће огранак велингтонске породице вампира,  сачињен од четири вампира цимера Вијага, Владислава (Дракула), Питера (гроф Орлок) и Дикона, желети да покрај себе има TV екипу која ће снимати сваки тренутак њихових живота. Свакако један оксиморонски спој (обичан човек и вампир у истој просторији) врло лако се може граничити са најбесмисленијом ствари коју сам недавно видео на Националној географији, а то је емисија која снима америчке дилере како добављају и растурају дрогу.

Филм о вампирима не би био филм о вампирима ако не тематизује њихово древно непријатељство са вукодлацима, само што је овде то архетипско непријатељство толико испародирано и сведено на смеховно да убудуће филмове попут саге ,,Сумрак“ и ,,Подземља“ нећете моћи гледати без макар малог осмејка у крајичку усана. Такође, иако би можда требало да вас почастим понеким гегом и дијалогом из филма, ипак не желим да откривам разне, заиста одличне, форе којих има на прегршт и да их измештам из филмског контекста, јер би оне тако изгубиле свој првобитни смисао. На крају, за филм „Шта радимо сакривени“ може се само рећи да је један урнебесан и бескрајно занимљив филм, којем можемо наћи само једну замерку, а то је како је могуће да вампири немају одраз у огледалу, а објектив камере их без проблема хвата и снима.