Култура

,,Сви смо у опасности“

Aутор: Иван Базрђан

Ејбел Ферара, ,,Пазолини“

Пре скоро тачно четрдесет година, другог новембра 1975, на плажи у Остији, недалеко од Рима, брутално је претучен и убијен један од највећих италијанских и светских редитеља Пјер Паоло Пазолини. Филмови ,,Просјак“, ,,Мама Рома“, ,,Свињац“, ,,Јеванђеље по Матеју“, ,,Краљ Едип“, ,,Медеја“, ,,Теорема“, ,,Сало, или 120 дана Содоме“ су сведочанства која показују и потврђују инвентивност и револуционарност Пазолинијевих кинематографских остварења. Наравно, свима нам је јасно да у времену када медиокритети владају обично нема места за оне који на било који начин одударају од гомиле. То најбоље потврђују тридесет и три судска процеса (чудна симболика броја) који су били покренути против Пазолинија због његовог ангажовања у уметности. Још већу нетрпељивост код људи будило је Пазолинијево хомосексуално опредељење, које није скривао, али које је, и поред великог залагања хипи покрета шездесетих година за апсолутним сексуалним слободама, ипак сматрао да треба да буде само ствар појединца и човекове интиме.

Због свега овог Пазолини је био једна од оних личности које никога нису остављале равнодушним, али, независно од тога да ли сте га волели или мрзели, непорецива је истина да је Пазолини био истински и велики уметник. Под овим не мислим само на Пазолинијева дела из седме уметности него и на његова остварења из књижевности, филозофије, сликарства, новинарства. Узимајући у обзир Пазолинијеву интелектуалну ширину и свестраност Ејбел Ферара се прихватио нимало лаког задатка да  кроз филм ,,Пазолини“, који тематизује последњи дан у животу овог ствараоца, дочара атмосферу која је свакодневно окруживала уметника, али и да, кроз тај кратак период од само једног дана, покуша да провуче све оне Пазолинијеве интелектуалне и телесне преокупације које су непрестано мучиле његов дух.

Филм је временски омеђен од момента када се Пазолини враћа са интервјуа који је радио са Ингмаром Бергманом, до кобне ноћи на плажи у Остији. У расцепу између ова два тренутка требало је ставити све оно битно што може Пазолинија приближити обичном гледаоцу, али никако се није смела нарушити ни рутина његове свакодневице, која би се сигурно уништила да се тај последњи дан претрпао сувишним чињеницама. Ферара је успео да избегне ову замку којој би многи подлегли, а која је просто мамила да се у филм стави и све оно што Пазолини није свакодневно радио, а што би величало његов лик и дело. Такође, Ферара нам пружа увид у један сасвим обичан радни дан уметника, који никако није слутио да ће му бити последњи, те је филм лишен и беспотребне патетике, која би код неког, због уметникове трагичне смрти, чинила окосницу филма.

Стога, у овом филму нема приказивања и набрајања Пазолинијевих достигнућа и награда, нити се редитељ трудио да дегутантно и непотребно појасни и растумачи значај његових остварења. Уместо тога, у филму срећемо Пазолинија, благог едиповца, нераскидиво везаног за мајку, која је свог другог сина већ изгубила у рату, како припрема за емитовање свој најконтроверзнији и најрадикалнији филм, „Сало, или 120 дана Содоме“. Такође, редитељ је врло лепо одабрао да централни део филма буде чувени, профетски Пазолинијев интервју ,,Сви смо ми у опасности“, који у многоме казује која су била Пазолинијева етичка и естетска начела. Из овог интервјуа спознајемо Пазолинија који немилосрдно критикује савремено капиталистичко друштво (Пазолини је био комуниста), које све гледа и постиже кроз новац. Такође, Пазолини оштро критикује и образовни систем који има стриктан задатак да од младих људи направи послушне каријеристе, који неће желети ништа друго у животу сем велике плате и високог положаја. Најоштрија критика савремног друштва управо је приказана у филму ,,Сало, или 120 дана Содоме“, који упркос Пазолинијевој чувеној реченици да његова дела нису буквалне приче, него метафоре, није успео да допре до шире публике, јер већина људи није била кадра да разгрне основни слој тог филма и да продре до приче о пониженима и увређенима и њиховим бескрупулозним и бруталним гоничима.

Најбоље из овог филма смо сачували за крај, а то је, нема сумње, беспрекорна и упечатљива глума Вилијема Дефоа. Вилијем Дефо се у овом филму напросто трансформисао и ликом и гестом у Пјера Паола Пазолинија. Једино што смета да његова улога буде апсолутно савршена јесте Дефоов италијански, који, нажалаост, није добар као и његова глума. Такође, треба похвалити и леп омаж славном редитељу, који је у овом филму Ејбел Ферара направио тиме што је покушао да у свом делу екранизује неке Пазолинијеве идеје, које су требале да чине његов следећи, никад снимљени филм, иако мислим да је Пазолини имао знатно компликованији и сложенији пројекат на уму. Све у свему, филм о Пазолинију није разочарао, чак, слободно можемо рећи да је потпуно успео.

 За закључак треба рећи да они који нису волели и ценили Пазолинијев рад пре овог филма, неће променити свој став ни после њега, а за све оне друге, поклонике и поштоваоце Пазолинијевог дела, овај филм ће бити лепо подсећање на његову личност и стваралаштво.