Култура

Поучитељно слово о томе како још увек снимамо добре филмове, само не желимо да их гледамо

Aутор: Иван Базрђан

Вук Ршумовић, ,,Ничије дете“

Лепо је изаћи задовљан из биоскопа након неког новог домаћег филма. Ово кажем, јер није потребно посебно наглашавати бледу слику која избија из српских кинематографских остварења снимљених у протеклих неколико година. За такво стање највише је одговорно Министарство културе Републике Србије које, за нашу кинематографију, не жели да да ни пребијене паре, те стога не треба да чуди што већина овде снимљених филмова нема потребан квалитет којим би се пробили на светску филмску сцену. Али, такође, мислим и да биоскопска публика има великог удела у томе, јер, што би рекао Милош Црњански, изгледа да се укус мења.

Мењање укуса најбоље се да уочити на примеру биоскопских репертоара − веома лош филм, ,,Горчило, јеси ли то дошао да ме видиш“, приказује се пуна три месеца свакодневно, док је знатно бољи, за нашу историју битнији и уметнички квалитетнији, филм ,,Енклава“ скинут са репертоара новосадског синеплекса након непуних месец дана. Јасно нам је да машинерија за прављење новца попут неког синеплекса никад не би престала са емитовањем филма док он доноси зараду, а филм зараду доноси само док неко долази да га гледа. И тако, док ,,Горчило, јеси ли то дошао да ме видиш“ три месеца пуни биоскопске сале и благајне, филм ,,Ничије дете“ бива приказан у уторак увече, када су карте најефтиније и само десетак дана након биоскопске премијере, у полупразној најмањој сали новосадског синеплекса. Публика се не може оправдати да није чула за овај филм, јер је био врло добро изрекламиран пропорционално успеху који је остварио на прошлогодишњој Мостри.

Такође, ни недостатак новца за карту не може се узети као изговор за негледање овог филма, јер су сале за неке друге пројекције препуне. Чини нам се да данас нико и не жели да погледа неки добар филм. Изгледа да сада сви одлазе у биоскоп, који је некад представљао јаку културну упоришну тачку, само ради пуке забаве и провода. Биоскоп више не представља место на које се долази ради стицања неког новог знања и искуства, него више представља простор попут кафића, који омогућава да се ту грицне и попије, малко проћаска и на крају, зашто се уз све то иће и пиће и добар разговор, не би погледала нека мелодраматична лимунада, која нимало неће оптеретити нечији ум. Слично мисли и глумачки бард Џек Николсон, који је у протеклих седам, осам година снимио само  два филма, а главни разлог за то јесте, како он каже, што данас млади једино желе да гледају филмове који су без правих емоција и порука, а препуни бомби, експлозија и специјалних ефекатa.

Због свега овог у Србији се (стање филмске уметности и на глобалном нивоу није нешто пуно другачије, само нас, овај пут, првенстено занима наша земља) врло ретко снимају добри филмови, а и када се сниме, не буду дочекани на прави начин, јер, према речима сада већ култног италијанског редитеља Паола Сорентина (,,Велика лепота“), која је сврха снимања филмова, ако нико не жели да их гледа. Малко се одужило уводно слово за овај  филм, али мислим да овај текст није ни могао ни требао да почне на другачији начин.

,,Ничије дете“ је дебитантски играни филм Вука Ршумовића који је одлично примљен на  прошлогодишњем фестивалу у Венецији, где је покупио неколико престижних награда у оквиру програма ,,Недеља међународне филмске критике“. Значај ових награда још је и већи када се у обзир узме податак да је последње српско остварење, које је било уврштено у овај програм венецијанског фестивала био филм Предрага Антонијевића ,,О покојнику све најлепше“ из 1984. године. Квалитет Ршумовићевог филма препознат је и на ФЕСТ-у, где је проглашен за најбољи српски филм на фестивалу.

Првенац Вука Ршумовића можда највише подсећа на филмове чувених белгијских синеаста браће Дарден, који најчешће проблематизују одрастање одбачене и друштвено непожељне деце (,,Дечак с бициклом“, ,,Дете“, ,,Розета“, ,,Син“). Попут браће Дарден и Ршумовић жели да прикаже тешку и мукотрпну социјализацију одбачених, али он иде и корак даље од њих, пошто главни јунак његовог филма није обично дете, већ једно потпуно дивље биће. Свакако најгоре место за покушај да се у некоме пробуде људске особине и човечност је дом за незбринуту децу. Било би лепо упоредити овај филм и са класиком Виторија де Сике ,,Чистачи ципела“ (1946), који на одличан начин приказује одрастање и односе међу децом у државним социјалним установама. Ипак, супротно свим очекивањима, дивљи дечак ће полако осећати потребу за социјализацијом и од једног потпуно анималног створења постепено ће примати обрисе и особине правог људског бића. Филм је још интересантнији за гледање када се у обзир узме  податак да је окосницу за писање сценарија Вук Ршумовић пронашао у истинитој причи о дечаку из Босне одраслом уз вукове, ког су пронашли ловци и предали га социјалној служби која га шаље у београдски дом за незбринуту децу.

Очовечење и одрастање дивљег дечака, коме су социјални радници дали име Харис Пућурица, чисто да би имали како да га подведу у архиву, чини и главни део радње овог филма која тече линеарно. Харис Пућурица, у дому прозван Пућке, након неколико проведених година у дому и спријатељивања са домском децом бива позван по почетку грађанског рата натраг у Босну, јер, његово име, које није бирао, нити су му га родитељи дали, говори да он припада муслиманској етничкој заједници. Да име није само обичан скуп насумично изабраних слова установио је и Иво Андрић, који је тврдио да би писао пуно слободније и боље да га његово ,,проклето властито име не обавезује“.Тако ће се једно дете природе, које је навикло да стално хода босо и голо, наћи у вихору рата. То другима неће сметати да му дају пушку у руке и гурну га на прве линије фронта. Прво преплашен, а потом и напуштен, Харис ће схватити да живот ратника није за њега, па ће покушати да се врати тамо одакле је потекао, у природу. Међутим, ни у природи за њега више места нема, пошто он више није дивље биће, већ је сада представник људске цивилизације, која стоји у јакој антитези са природом. Раскол између Пућкета и природе редитељ врло лепо приказује кроз симболички јаку слику поновног сусрета са вуком, који му сад, након што је Пућке провео пар година међу људима, окреће леђа и одлази.

На крају, треба још похвалити одличну ролу младог Дениса Мурића, који је за врло кратко време остварио две запажене улоге – у ,,Енклави“ и ,,Ничијем детету“. Такође, треба указати и на извесне ситне недостатке, које овај филм има. Под тим првенствено мислим на дијалоге у филму, који су понекад немотивисани, недовољно избрушени и са непотребном дозом патетике. Све у свему, овај филм Вука Ршумовића показује да је и са оскудном опремом и малом глумачком екипом могуће направити филм високе уметничке вредности. Надам се да ће они који су у могућности да измене очајну ситуацију у нашој кинематографији схватити да се своја земља не може добро представити млаким причицама, него само оним остварењима која се одликују високим етичким и естетским начелима.