Интервју

Против продаје Србије

Aутор: Бојан Томић

Др Александра Смиљанић, интервју

Др Александра Смиљанић је већ неколико година препознатљива као један од најгласнијих противника приватизације Телекома Србије. Ванредна професорка Београдског универзитета, завидне међународне каријере, и бивша министарка за телекомуникације и информатичко друштво у Влади Србије говори за Нови Полис о непроцењивој штети која би приватизацијом националног оператера била нанета како државним, тако и интересима сваког грађанина Србије.

Најављено расписивање тендера за приватизационог саветника, а потом и приватизација Телекома Србија предвиђена за крај ове године представља , на известан начин, deja vu. Након пропалог покушаја 2011. године сада и нова Влада Србије креће истим стопама, у продају националног оператера. Као неко ко је и тада и данас врло аргументовано износио чињенице о непроцењивој штети коју би представљао прелазак Телекома у стране руке, како тумачите тај континуитет у намери да се без обзира на врло егзактне податке који иду прилог останку Телекома у државном власништву, улази у процес његове продаје?

Уверена сам да је континуитет резултат упорности купаца који врло добро знају колика је вредност Телекома, и колико пара из Србије могу да извуку кроз Телеком.

Недавно сте, на прве најаве о продаји Телекома, у ауторском тексту врло прецизно изнели све релевантне податке и предикције засноване на компаративним анализама приватизованих компанија, пре свега у нашем суседству. Ту пре свега мислим на податке о неминовним отпуштањима, смањењу дугорочних инвестиција, последицама по стотине домаћих предузећа која су добављачи Телекома у разним областима, па чак и о безбедоносним аспектима приватизације државног оператера. Можете ли за наше читаоце изнети неке од најважнијих чињеница из тих упоредних истраживања?

Последице продаје доминантних оператора су у свим земљама биле сличне. Смањен је драстично број запослених, смањене су инвестиције, погоршао се квалитет услуга, повећане су цене телекомуникационих услуга. Захваљујући чињеници да су сви ови доминантни оператори били грађени деценијама, они по правилу немају конкуренцију. Зато је могуће драстично смањивати број запослених, смањивати инвестиције, погоршати квалитет услуга и повећати цене, што ће довести до повећања профита  јер корисници немају избор. Генерално, у свим земљама има три-четири компаније које доминирају телекомуникацијама, што је случај и код нас. Чак и у том случају, ове компаније се лако могу договорити о ценама и квалитету услуга. Док год је Телеком у рукама државе, држава може да спречи овакве договоре које би ишле на штету грађана Србије.

Посебан акценат у Вашем противљењу продаји Телекома стављате, чини ми се, на  инфраструктуру (енергетску, водоводну итд.) као једно од кључних места које потенцијалне „инвеститоре“ највише привлачи. Како наводите, вредност (намерно не кажем „цена“) те инфраструктуре је непроцењива и она се исказује у деценијама изградње. Прилично је примамљиво да за релативно мали новац купите нешто што је неко други деценијама стварао, тим пре што вам није ни на крај памети да сами градите кућу од темеља?

Наравно да је  Телеком са својом развијеном инфраструктуром примамљив купцима, и зато они користе сваку прилику да изнуде продају Телекома. На основу изјава које чујемо у медијима купцима ће бити омогућено да купе Телеком за будзашто. Цене које се помињу у медијима ће омогућити купцу да поврати уложена средства за 4-5 година, а можда и брже. То је врло очигледна пљачка становника Србије који су улагали у инфраструктуру Телекома Србије, на различите начине, кроз порезе, високе рачуне, или директно улагањем у своје телефонске линије.   

Док се у време претходног покушаја продаје Телекома власт није претерано ни трудила да убеди грађане у оправданост таквог потеза, ипак се водила каква-таква јавна расправа о могућим последицама таквог чина. Било је истакнутих појединаца, политичких партија, независних стручњака који су се оштро супротставили продаји Телекома. Чини ми се да је ова садашња власт успешно „скувала жабу“, више се ни не поставља питање оправданости продаје Телекома, већ се намећу лажне дилеме о томе да ли добијени новац потрошити, вратити њиме старе дугове или инвестирати у нову производњу. Да ли смо заиста толико анестезирани, да ли смо изгубили неки елементарни инстинкт самоодржања када овако значајне теме наилазе на игнорантски однос?

Медији су данас готово потпуно  затворени када су у питању економске одлуке које нису у интересу грађана Србије. Таква ситуација је, мислим, обесхрабрила неке који су се раније противили продаји. Мада, по алтернативним медијима, као што су Интернет сајтови, велики број људи, укључујући и стручњаке,се супротставља продаји Телекома. Моја политичка процена  је да  кроз медије власт у сарадњи са купцима Србије (Tелекома, ораница, ЕПС-а)  врши својеврсну пропаганду.  На новинаре  велики притисак врше како политичари тако и фирме које плаћају рекламни простор да се анализе погубних економских одлука власти не би појављивале  у медијима.

Када сам већ поменуо одсуство убедљивих аргумената за продају Телекома, у том мршавом каталогу се као један од кључних наводи да Телеком, наводно, није спреман за увођење 4G технологије, да се то једноставно не може урадити без страног партнера у структури власништва. Има ли истине у томе?

То је неистина. Ако погледате финансијске извештаје телекомуникационих оператора, видећете да Телеком инвестира неколико пута више од наредног оператора по инвестицијама (SBB-a у Србији). Тренутно су цене телекомуникационе опреме ниске па се  4G технологије могу набавити у оквиру редовних Телекомових инвестиција на садашњем нивоу.

У целој причи око Телекома, српски медији, одавно приватизовани, изгледају као огласне табле испреплетених лоби група, странака, самозваних експерата за страна улагања, по други пут активираних „спавача“... који нам готово апокалиптичним тоном поручују „Телеком- сад или никад“, убеђујући нас да нема веће среће од продаје једне успешне компаније, а Телеком то свакако јесте. Можемо ли очекивати сличан сценарио у медијској сфери као што је то био случај са приватизацијом Железаре Смедерево, када смо месецима пре самог тендера засипани информацијама о једном потенцијалном понуђачу који се на крају испоставио и као једни валидан учесник на тендеру?

Сценарио је небитан, битно је да ли ће се Телеком продати или не. Чак и да се не прода, оволике приче о продаји штете пословању Телекома.  На жалост, приче о продаји Телекома врло јасно показују да Власт нема озбиљну намеру, а по свој прилици ни знање, да поправи економско стање Србије.

О значају преседана у „случају Телеком“ научени смо 2011. године када је тадашња Влада Србије, у маниру пијачног трговца, дала Телекому Аустрија додатни рок од 15 дана да побољша своју понуду, иако је требало једноставно констатовати да нису испуњени основни услови продаје са којима је и тада, једина заинтересована компанија била претходно упозната. Могу ли се сада, рецимо прописати такви тендерски услови који би у старту дисквалификовали одређена заинтересована правна лица? Слично као што је својевремено при једном од неуспелих покушаја приватизације ЈАТ-а истакнут услов чланства у ЕУ, што је аутоматски избацило из игре тада заинтересоване руске или турске компаније?

Продаја Телекома је незаконита, јер је у питању добро у општој употреби коју користе становници Србије и државни органи.   Такође, власт је по закону дужна да ради у интересу држављана Србије, док је продаја Телекома врло очигледно у интересу купца, а противна интересима држављана Србије. Када власт не поштује основно правило да ради у интересу својих држављана, онда од њих можемо очекивати и разне друге прекршаје и незаконите радње.

Једном сте рекли да је „од државног гори само приватни монопол“. Неколико великих телекомунакционих компанија (по правилу, из богатих земаља, са значајним уделом државног власништва) купују компаније у мањим, сиромашнијим државама и на тај начин „деле колач“. Оваква картелизација тржишта, карактеристична и за многе друге области, доводи нас у једну врсту колонијалног положаја, потпуно зависне од туђих краткорочних или дугорочних интереса, лишавајући нас било какве могућности старања о себи самима и о ономе што смо наследили, а не сами створили?

Не желим да се стекне утисак да сам генерално против странаца, јер има странаца који су заинтересовани за сарадњу и трговину у обостраном интересу. У овом конкретном случају, продаја Телекома врло очигледно није у нашем интересу. Продајом Телекома ми губимо потпуно контролу над својим комуникацијама: странци могу да нас прислушкују, да одлучују о томе да ли ће бити обезбеђен брзи Интернет сиромашним подручјима, да ли ћемо имати телекомуникациону индустрију.Кроз телекомуникационе операторе, као и кроз банке, се лако извлаче огромна средства из земље што јесте нека врста намета, и то огромног, кога морамо да плаћамо странцима и која се одливају из земље. Према подацима РАТЕЛа у Србији грађани троше 10,27% од својих укупних прихода на телекомуникације, што такође говори о величини проблема које продаја Телекома носи.

Ваша несумњива компетентност у симбиози са данас тако ретком особином интелектуалног поштења чини Вас гласом оне тихе већине грађана Србија која се противи погубним економским мерама, као што је продаја Телекома. Како се осећате када данас, исто као и пре 5 година, залажете властити интегритет за једну „општу ствар“? Мислите ли да је могуће наћи довољно сабораца за исту, и створити једну врсту друштвеног, сасвим грађанског притиска који би резултирао одустајањем власти од продаје Телекома Србија?

Власт је притиснута од стране богатих купаца, и само кад буде имала јачи притисак од стране народа, власт ће радити у интересу народа. Од народа се узима све више, а даје му се све мање. Један од разлога зашто је прича о Телекому битна јесте чињеница да у тој причи рачуница недвосмислено показује да власт није на страни народа кога би требала да заступа. Та прича јасно показује да постоји само један пут а то је упорно противљење лошим потезима владе на свим друштвеним нивоима, без обзира на тешкоће због цензуре у медијима. Притисак треба да се фокусира на оне политичаре који су директно одговорни за ове лоше потезе, у случају продаје Телекома то су премијер и надлежни министри (за финансије, привреду, и телекомуникације). Интелигентни политичари знају да осете да противљење грађана може бити лоше по њих дугорочно.