Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Досије

Либерализам против слободе

Срђан Шљукић, Нови Сад

Људска друштва су премрежена вредностима. Нема ниједне наше активности која није повезана са неком вредношћу, у ствари најчешће са више њих. Сваки наш поступак бива осмишљен вредностима, иначе живот губи смисао, а људи без смисла не могу да живе. Једна од вредности која нашим животима даје смисао свакако је слобода. Ако вредности можемо упоредити са ваздухом, без чијег удисања нема живота, онда је слобода нешто као кисеоник: толики је њен значај за људска бића. Окови су се увек тешко трпели, па макар били и златни. Људи желе да делају и мисле слободно, без спутавања и ограничавања. Тежећи слободи, они се много чега одричу, у неким случајевима чак и живота. У српској традицији, као што знамо, ово се изражава кроз слогане који су вековима инспирисали борбу против разних завојевача: „Слобода или смрт“, „За крст часни и слободу златну“, „Боље гроб него роб“, итд. Слобода овде бива схваћена не само као индивидуално, већ и као колективно добро, вредност за коју се гине. Социолошки речено, алтруистичко самоубиство (Диркем) бива почињено у име опстанка и слободе колектива. Сетимо се само Стевана Синђелића и Милана Тепића.

Отуда је слобода изузетно снажан мотиватор у друштвеним сукобима. Обећање слободе покреће масе на деловање у одређеном правцу и због тога је кадро да доведе до крупних друштвених промена, да руши режиме и протерује освајачке војске. У некаквом друштвеном сукобу, био он оружаног карактера или не, нипошто није свеједно на чијој је страни слобода као вредност. Другим речима, тежња ка слободи кадра је да створи енергију која „помера брда“.

Комунистички режими, или, другачије речено, социјалистички друштвени системи двадесетог века, патили су од недостатка слободе. У економској сфери, човек је био ограничен на деловање у оквирима које му задала држава, без могућности да се искаже као предузетник и да се бори на тржишту. Чак и они који су имали приватну својину, а то су били пољопривредници и занатлије, нису имали могућност да делају слободно и да исту повећавају, него се према њима увек односило са подозривошћу и били су сматрани (и третирани) као грађани другог реда. У политици није постојала слобода организовања; ако сте желели да се бавите политиком, морали сте приступити владајућој (јединој) политичкој странци, комунистичкој партији, следити политику њених вођа и повиновати се њеним правилима. Свако алтернативно политичко организовање, изван организација под контролом комунистичке партије, третирано је као тешко кривично дело, макар то у законима и не писало. Слобода мисли и културног стваралаштва била је спутана крутим иделошким оквирима из којих се није могло изаћи без озбиљних последица. Ово последње је осамдесетих година прошлог века књижевник Игор Мандић изразио модификацијом познате изреке: Cogito, ergo sup (СУП - секретаријат унутрашњих послова, тј. полиција).

Са друге стране барикаде, либерализам, као идеологија Запада, обећавао је становницима социјалистичких земаља управо оно што им је недостајало, а то је, у највећој мери, била слобода. Коначно, то је проистицало из самог назива ове иделогије (Либертас је била римска богиња слободе). Отуда не треба да нас чуди што су се житељи чланица „социјалистичког лагера“ масовно покренули да сруше комунистичке режиме и освоје слободу, ону коју је оличавао либерализам. И због тога их (нас) нико не може кривити: кад слободу немаш, ти је тражиш и идеш у оном смеру у којем мислиш да си је видео, или барем назрео. Укратко, слобода је била једна од главних парола друштвених покрета који су рушили социјалистичке системе као куле од карата. А оличење жељене слободе био је либерализам: неограничена приватна својина, плурализам у политици и култури. Тада је, као што то често бива, „са прљавом водом избачено и дете“, тј. све оно што је у социјализму ваљало, у шта треба убројати уважавање значаја неких колективних вредности, али и индустрије, бесплатног образовања и доброг здравственог и социјалног система.

Међутим, одговор на чувено питање српског песника Бранка Миљковића („Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој?“), показао се након неколико година, овај пут је био одричан. Обећања која је либерализам дао нису остварена, штавише, она су се извргла у своју супротност. Прича о предузетништву неславно је завршила у доминацији великих западних корпорација, за које становници бивших социјалистичких земаља имају „слободу“ да раде. И то без синдиката, без сигурности запослења, пречесто и без основног људског достојанства. Мање срећни појединци су постали „слободни од рада“, тј. незапослени, са функцијом да завиде оним првима и чине их задовољним, упркос ситуацији у којој се налазе.

Политичком сфером зацариле су партијске елите, све одреда под контролом Запада, које се међусобно утркују ко ће стећи милост господара и тако се докопати моћи и личног богатства. На изборима ми више немамо никакав избор, што због тога што нам се без престанка „испира мозак“, што због тога што се „демократским и слободним“ сматрају само они избори на којима побеђују миљеници Запада. Политички плурализам, показало се, јесте само нови облик једноумља, са привидом слободе избора. Није другачије ни у сфери медија: „слободни медији“ сви пишу и говоре исте ствари, на исти начин и у исто време и, гле чуда, њихов „опис стварности“ се редовно поклапа са интересима западних актера, који их, директно или индиректно, финансирају. У контролисаним медијима ви сте заиста „слободни“ да бесомучно лажете, ако је то у функцији ваших газда.

Они појединци, медији и удружења који се ипак усуде да мисле и говоре слободно, бивају изложени прогону, јавно блаћени измишљеним оптужбама за корупцију или, у најбољем случају, цензурисани и игнорисани. У име људских права управо се крше права не само појединаца, већ и читавих народа, којима се одузима слобода да живе начином живота који сами одаберу. Речи које означавају колективитете који су људима битни, попут породице, народа (нације), отаџбине и вере, проглашене су малтене за псовке, све у име (лажне) слободе појединца да згрће оно што је материјално и да јури искључиво за телесним задовољствима, не обазирући се при томе на своје ближње.

Укратко, либерализам је сва своја обећања изневерио, показавши се као само маска за доминацију западних корпорација и влада. Он је изгубио права да се позива на слободу; његово је време у том смислу прошло. На чијој је страни слобода данас? Свакако на страни оних колективитета и појединаца који сматрају да у економији капитал и тржиште не треба да буду „све и свја“, да се они морају зауздати и ограничити у име добробити свих и људског достојанства; на страни оних који више не желе да мирно посматрају непрекидну циркулацију неспособних и безличних партијских апаратчика и траже да се њихов глас чује и уважава; на страни оних који не прихватају да у име политичке коректности сами себе цензуришу; на страни оних који више неће да трпе наметање вредности и начина живота који се не уклапају у њихову традицију; на страни оних који одбијају да буду некакви „Робинзони“ и који не одустају од става да колективно чини важан део људскости, па тако и слободе. Слобода је, кажимо то отворено, променила страну.

 

Село Бегеч, 05.02.2017. 

Аутор је професор на Филозофском факултету у Новом Саду

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari