Блог

Уметност неједнакости и профита

Филип Маринковић

Једна од најзначанијих метафора из Орвеловог опуса, која је уједно и лајтмотив данашњег дискурса знаног као глобализам говори о томе да су све животиње једнаке, али и да су неке животиње једнакије од других. Глобализам у свом изворном, из данашње перспективе и утопистичком смислу репрезентовао би првобитно међународност, односе различитих култура које се међусобно не искључују, већ интензивно сарађују, односно нуде оно што је њихов сопствени идентитет другима као што једнако примају к знању и идентитет других култура. Један од свакако најлепших примера примене такве могућности дао је романтизам са Гетеом на челу, који се истовремено бави немачком легендом о Фаусту и увођењем термина Weltliteratur, односно идеју светске књижевности за коју је сматрао да не треба да буде ограничена нацијом којој припада.

Отвореност према другима дакле, односно појам free market-а био је утемељен и знатно пре глобализације, чак се може говорити да је заправо био ту одувек. Шта се то онда променило данас у његовом дискурсу, пре свега у уметности? Гете је светску литературу поштовао из разлога њене разноликости и различитости, док је данашњица у потпуној опозицији таквом виђењу света. Уколико данас посматрамо филм и његове савремене најдоминантније тенденције ( а ту пре свега мислим на филмове из парка забаве и ничег другог, опште познатијег као Холивуд) ми заправо видимо да су сами његови зачеци глобални и окренути ка целом свету у свом настајању. Како би један филм могао у самом настанку да се обраћа великом, заправо огромном броју људи из целог света, изузев пар земаља попут Кине, у коју америчка кинематографија још увек у потпуности не допире, такав дискурс би заправо морао да смањи на минимум све разлике међу њима, што уједно и сужава опсег обрада савремених проблема данашњег друштва или било какве критике. Гледаоцу коме се такав филм сервира, морају све околности да буду познате, па отуда опште, устаљене теме за које се у прошлости већ утврдило да су инкасирале приход, а данас, захваљујући напредној техници и пропратним ефектима сценарио може бити и готово безвредан. Наравно, може се тврдити да онај ко не жели не мора ни да гледа филмове из Холивуда али је прича знатно комплекснија. Прича заправо подсећа на стање у књижевности, али и у музици, вајарству и сликарству. Један погодан пример таквог стања у књижевности, пронашао је и Јост Смирс у књизи Уметност под притиском, која је између осталог и основна инспирација овог текста, а односи се на америчку организацију Modern library која је на себе узела задатак да направи листу 100 најбољих књига 20. века. Укратко, у тих 100 књига, девет аутора су жене, три аутора су афричког порекла и само четири књиге су издате пре 1975. године. Modern library је настао из куће Random house који припада групи Bertelsmann. Наравно, из поменуте групе заступљено је 59 издања од укупних 100. Тржиште интереса и економија су преовладали над уметношћу која се полако претвара у индустрију. Можемо ли дакле говорити о демократији као синониму глобализације? Мислим да не.

Тамо где има индустријског аспекта, ту је заступљен и онај идеолошки. Бенџамин Барбер се, у ближој прошлости, тачније 1999. године управо осврће на моћ звука и слике за које наводи да су одувек коришћени за пропаганду, а права битка у овом тренутку води се око тога коме ће бити дозвољено да контролише светске слике и да на тај начин продаје ( ЧИТАЈ: ПРОДАЈЕ) одређени начин живота, одређену културу, одређене производе и одређене идеје.

Ту је наравно и делокализација, недостатак критике, и систематска репродукција уметности. Власници корпорација гурају искључиво своје интересе, и наравно антидемократски су настројени према свакој одлуци која поставља знак питања на постојећа друштва, а критичке дебате никада, показало се и раније, не доприносе стварању максималног профита. Тако је и уметност која у свом средишту има дубоку забринутост и дубља промишљања скрајнута у други план. Уместо тога понуђена нам је mass media забава попут оне понуђене римљанима под слоганом: хлеба и игара. Хлеб је данас ирелевантан.

Пирати са Кариба, део под називом ,, На крају света“ званично је најскупљи холивудски филм са буџетом од 342 милиона долара. Филм је зарадио 964 милиона захваљујући читавом низу других медијских облика у коренсподенцији са самим филмом: видео игре, простори за наставке, тематски паркови, књиге, одећа, играчке, сликовнице, рекламе, музички спотови и читав низ потрошне робе са брендом и лиценцом на њему. Сведоци смо спајања забаве, информације и адвертајзинга, како је Томас Шац писао 1997. Још једна ствар интересантна је са овим филмом, а односи се на сам његов наслов, тачније на локацију на коју упућује. Ипак, знамо ли ми неки карипски филм? Зашто би северна америчка продукција одлазила на југ и при томе давала толики новац? Познато је да се, рецимо и у Мароку годишње изда и до хиљаду дозвола за страну продукцију, док домаћа скоро и да не постоји.

Одговор је знатно јаснији и у примерима из осталих делова света. 90% филмског тржишта у САД-у контролише укупно осам дистрибутерских компанија. У Европи, тај број је нешто мањи, око 85% филмског тржишта. Чак и у Француској, тај проценат износи 68%, а само 27% купљених улазница још 1997. године био је за француске филмове. Филмови снимљени у другим земљама привукли су 5%.

Крајем протеклог миленијума у Турској се снимало више од 300 филмова по години, али је споразумом о слободној трговини већ 2001. снимљено укупно 12 филмова. Таква ситуација на почетку миленијума може се пронаћи и у Бразилу, који је осамдесетих снимао 100 филмова годишње, а деценију касније – 10. У Мексику, произведених 150 филмова опада на мање од 10 произведених, док се у Индонезији 1991. у којој је произведено 119 филмова тај број, само годину касније смањио на 12, што је уједно и најбољи показатељ да је мултикултуралност глобализацијом заправо осакаћена, ако не и у потпуности уништена услед неравноправног тржишта, који се своди на закон јачег и богатијег, јер енормни буџет неког блокбастера може бити једнак и деценијама производње у некој од земаља трећег света. (То није случај само са земљама трећег света, као ни са самим филмом. У Великој Британији, кућа Waterstone, која је само једна од група конгломерата EMI држи у свом поседу 200 књижара па је судбина малих независних издавача крајње предвидљива).

Може ли се онда говорити о могућности избора или је реч заправо о могућности избора једног наметнутог, сервираног избора? Можда речи Слободана Владушића у књизи Црњански, мегалополис такав став дефинишу конкретније: Холизам типа све је једно, не постоји да објави истину да је заиста све једно, већ да би легитимизовао да једно влада свим.

Таква индустријска политика катастрофална је за филмску културу, биоскопи се затварају за неамеричке филмове јер не привлаче довољно публике, али је истина заправо та да већинска публика више и не зна за постојање других. Глобализација је свакако ту, али наставак америчке глобализације, како ју је видео Горбачов приликом обраћања Бушу у чланку Господине Буш, свет не жели да буде амерички у листу Washington post, била би грешка. Свет је много комплекснији и реалнији од произведених очекивања Холивуда чије илузије илузионистичког друштва јесу потпуно ван домета највећег броја људи широм света, па и у Америци (сиромашној маси се тако сервирају филмови који су више прављени за богате појединце, попут Мајкла Џордана који је за једну рекламу за Најки плаћен колико и на годишњем нивоу погон радника исте фирме, који се иначе састоји од 30.000 жена у Индонезији, земљи у којој се такође, у великој мери, извозе такви филмови). Једна земља под управљачким кормилом неколицине која задовољава потребама цели свет брзином и квантитетом, може само да наштети квалитету, а рангирања и долари могу постати једини преостали начини на које би људи изражавали шта им се допада. Наравно, тој неколицини то би свакако био примарни циљ. Тако би Пирати са Кариба могли да постану не само најпрофитнији већ и најбољи филм икада, а многим већ и јесте (Ја још увек сматрам да су то немачки филм Метрополис из 1927. који сам погледао по препоруци једног пријатеља и Фаренхајт 451 из 1966. иако се овај текст углавном састоји од бројки и зарада).

Фокусирајући се на глобалне културне трендове из америчке масовне културе и шта је то што исти могу данас да понуде, Ентони Смит се са правом пита: Да ли они стварају нову културу, нови стил живота који је такође начин живота, онај који може утешити људска бића услед губитка и жалости и смрти? Каква сећања, које митове и симболе, вредности и идентитете, може понудити таква глобална култура коју углавном покреће комерцијалност и у случају уметности, организује само шачица културних конголомерата који функционишу на глобалном нивоу, како их описује Смирс и који креативни израз, какав поседује само уметност поставља као највреднију потрошну робу 21. века? Само, ( Питање, подразумева се, није упућено Дејмијену Херсту) хоће ли се на крају и уметници са тим сложити?

Текст првобитно објављен у часопису КУЛТ.