Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Блог

Исповест параноичног пешака

Шетње по Новом Саду

Бранислав Чурчов, Нови Сад

Преживео сам седам година возачке апстиненције у Новом Саду. Све време бицикл нисам смео да донесем у Нови Сад, пошто нисам био спреман на то да ми буде украден; аутомобил немам. Избор судбине да у свом новосадском животу будем пешак омогућио ми је да најнепосредније доживим и сагледам Нови Сад.

            Више од четири године становао сам у петроварадинском Подграђу и све време нисам имао потребе да идем даље од кампуса или старог центра града. Ако се изузме непрестани саобраћај преко Варадинског моста и кроз Београдску улицу (која је немогућа за живот човека који жели да очува своје ментално здравље), имао сам савршену позицију, с које сам за петнаест минута могао пешке да стигнем где треба. С обзиром на то да сам се кретао само по дунавском ободу града, мојe тадашње виђење Новог Сада било је у великој мери ограничено. Тога сам био свестан и то ми није сметало јер од остатка Новог Сада нисам очекивао ништа посебно.

            Откако сам се с вереницом преселио с ону страну Булевара ослобођења, морао сам да упознам један други Нови Сад. С ону страну, Нови Сад уопште није пријатељска средина за пешаке. Није нам дуго требало да закључимо како у Новом Саду више немамо где да се шетамо. Тврђава више није наше двориште. Кеј више није близу и често не вреди ходати пола сата кроз пакао да би се дошло до Дунава. Тај пакао састоји се од мреже асфалтних и бетонских улица које кипте од саобраћаја, његове буке, гасова и фрустрација.

            Фрустрације се заразно преносе на све остале учеснике у саобраћају и свако води рачуна само о себи и ни о коме другоме. Све саучеснике у саобраћају одликује једно исто: непоштовање и нетрпељивост према другима. Гестикулацијом моћи или лудости тражи се право првенства. Пешаци прелазе булеваре и улице ван пешачких прелаза. На бициклистичким стазама пешаци пресецају путању бициклистима, на тротоару пешаци пешацима, бициклисти излећу пешацима и аутомобилистима... За аутобусе тек нико не мари; ето, и ја их досад нисам ни поменуо, а и до краја нећу.

            Пешачка зона у центру требало би да буде једино место за које се очекује да пешак може да се шета, или само да се креће без страха. Уместо тога, ово је зона без дрвећа и без чесме који би кварили посао кафићима. У пешачкој зони доминирају бициклисти који се крећу међу пешацима вишеструко већом брзином од просечне брзине пешака, међу којима зачудо има и деце и других људи ненаоружаних против насртаја бициклиста. Аутомобили, комбији, а однедавно и камионети возе се овом зоном као домаћи, додуше брзином пешака, који су у овом случају приморани да се сатиру о екстеријер кафића и да се чешу о њихове фасаде. Очекујем да ускоро на неком згодном месту у пешачкој зони слети и авион на ком пише „достава“.

            Зелено светло за пешаке на булеварима траје дванаест секунди. Ја сам се увежбао да за то време пређем, ако нема масе људи и бициклиста која ми иде у сусрет и кроз коју морам да се пробијам зато што прелазе без икаквог реда. А, како је замишљено да у таквој ситуацији пређе старији или слабије покретан човек? Бициклисти возе по тротоарима у оба смера, и притом звоне пешацима да се уклоне пред њима. (Новосађани, и кад порасту, возе бицикл тротоаром.) Може се разумети да бициклисти зазиру од коловоза, али зашто прелазећи на тротоар силом освајају простор намењен кретању пешака, који немају други простор за освајање од неког слабијег саобраћајног конкурента. Могли би, можда, у крајњој нужди да еволуирају и развију способност летења. Међутим, еволуција иде другим током. Губљењем права на кретање ходањем губи се право природног човека на слободно кретање и потенцира се право техничког човека.

            Коловози, паркинзи и кафићи проширују се на уштрб тротоара. На суженим тротоарима, који су ионако на многим местима неравни и нецеловити, постоје додатне препреке: паркирана возила, градилишне ограде и заграде, екстериторијалне инсталације кафића, киосци, стајалишта и, опет, паркирана возила.

            Пред пешачким прелазима бициклисти се на својим стазама залећу у масе пешака, иако су дужни да стану на црвено једнако као и аутомобили, и да пропусте пешаке на пешачком прелазу. Кад пешак преживи прелазак преко бициклистичке стазе и доспе пред пешачки прелаз, треба да буде свестан да новосадски возачи слабо знају шта тачно значи условно зелено, а ако и знају онда слабо маре.

            За потребе анализирања новосадског саобраћаја смислио сам одавно и један термин: пешачка солидарност. Био ми је потребан да себи опишем оно што недостаје. Кад ходају тротоаром у друштву, и млађи и старији пешаци често се распореде један до другог по ширини, по троје, петоро, тако да нико идући у супротном смеру не може да се мимоиђе са њима. Али они као да о томе и немају свест, као да не виде ништа и никога ван свог затвореног круга мимоходника и саговорника. Ако не могу да прођем поред такве групе, зауставим се у месту и посматрам да ли ће моје заустављање деловати на њих. У великом броју случајева догоди се да ме управо уоче и растуре своју формацију да се не би сударили са мном. Углавном им зато не буде право. Наравно да се дешавају и судари, с тим што ја то очекујем, а други не очекује, па после нек се пита ако има чиме.

            Међутим, постоји категорија с којом избегавам било какав могући сукоб. То су шетачи паса. Ако модне псе и шетају на повоцу, власници попусте поводац тако да се пас петља и у њихове ноге и у ноге других пролазника. Власници модних паса имају незгодан и иритантан карактер, и боље је не прегазити њиховог пса ако не морате, да после не бисте морали и њих. Други тип су власници опасних паса. Скоро да никад нисам видео вођеног опасног пса са корпом, а често је то на уским деловима тротоара, где се и два човека без опасних паса једва могу мимоићи. Ови власници сами нису нужно опасни, али њихови пси јесу. Избегавање сукоба је логично.

            У оквиру теме о пешачкој солидарности посебно је занимљиво обратити пажњу на кишни дан на тротоару. Ретки су пешаци који у мимоилажењу подигну или помере кишобран. У овим ситуацијама не очекујем куртоазно понашање, само основну културу и просечну интелигенцију. Од пешака као живог човека се то може очекивати; од бициклиста који возе тротоаром по пљуску држећи једном руком кишобран док другом бришу наочаре – не може. Кишобран је, иначе, препоручљивије из практичних разлога држати бочно, на ону страну ка коловозу. Није реткост да се на ободу коловоза накупља вода у виду бара и потока услед улегнућа и других пропаднућа, запушења отвора шахти кишне канализације или преоптерећења оне друге канализације. Срећни су пешаци који буду попрскани само кишницом.

            Достојанство пешака у саобраћају више не постоји. Привилеговањем силе, човек без помагала (аутомобил, бицикл, тротинет, пас, кишобран и остало оружје) крајње је беспомоћан у саобраћају, као нововорођенче. Уопште узев, градски саобраћај је једна слика друштва. Ако у том друштву не влада принцип да се заштити слабији, већ је легитимно да се они газе а најјачи опстају, онда у саобраћају влада стање џунгле, а не цивилизације. Улица је недвосмислено место градске јавности, место сусретања грађана. Улица је, у Новом Саду, место избегавања судара са осталим грађанима. Новосадским улицама ја се већ одавно не шетам. На новосадским улицама само покушавам да преживим.

Povezane vesti