Блог

Девичанство и град

Исидора Ана Стамболић, Суботица

У низу прича са другарицом уз цеђену наранџу, дошли смо до теме колико је девојкама, које су девице у раним или касним двадесетим годинама, лако да се сналазе у модерном свету који углавном подразумева, ако неко не богато, онда бар основно сексуално искуство у том животном периоду. То ме је навело да поразмислим о статусу девичанства некада и сад. Познато је да је девичанство и његово дејство кроз историју тумачено на различите начине. Стога је најподесније да дијахронијским прегледом сагледамо тему женског целибата (девичанства) . Наравно да сам себи поставила питање колико антрополошко-социолошко знање је неопходно да би се правилно сагледао појам женског целибата и његова перцепција, међутим, моје размишљање није намењено стручном дефинисању и одређивању неког појма кроз историју,  те сам дала себи за право да овај појам сагледам из свог угла желећи да откријем што већи број фаза метаморфозе појма девичанства.

У Антици, појам женске девствености је био амбивалентан. Био је, често, везиван за богиње, свештенице, а много ређе за просечну жену. Узрок томе може бити и уређење друштва које је захтевало од жена да се остваре као мајке, иако знамо да у старогрчком друштву жена није увек одређивана на основу мајчинства. Ипак, девственост је била одређена врста привилегије и сматрала се оруђем сакралности.

Поред Атине и Хестије, једна од најпознатијих и најзначајнијих античких богиња која је поседовала девственост била је Артемида. Уз то, занимљиво је приметити да је Артемида богиња природе, дивљачи и сама представљана помало дивље, „не укроћено“, што може водити порекло од изаостајања сексуалног искуства. То нас неодољиво подсећа на причу о Енкидуу и његовој вези са природом, све до тренутка сексуалног искуства. Веза богиње природе и богиње мудрости са девственошћу ме је подсетила и на касније установљену, средњовековну одредницу „мужаствена“ жена – жена која је паметна, одлучна, способна, као и мушкарац и која није потчињена сексуалним чином никоме. Ипак, треба напоменути да је Артемида и даље имала тесне везе са децом и мајчинством. Постојала су веровања да од ње зависе болови при женском циклусу и порођају, као и да је могла да даје и одузима животе мајкама и деци. Елизабет Абот у својој књизи Историја целибата тврди да су „женски“ болови били повезивани са Артемидом, стога што се веровало да она кажњава све који напусте њен свет девичанства.

Девичанство жена је често привлачило пажњу античких богова и најчешће је покушавано да се наруши. Велико питање је зашто?

Видно је да је девичанство означавало одређену моћ и власт, која се складишти унутар једне жене. Повезаност девица са познатим античким храмовима и пророчиштима се може тумачити у том духу. Девствена жена је сматрана „чистом“ и моћном. Она је сама по себи представљала потенцијалну плодност, која треба и мора бити у служби богова. Прва свештеница у Делфском пророчишту је била девица. Ипак, најпознатије свештенице-девице су оне које су чувале постојаност и трајност римске државе – Весталке. Весталки је најчешће било шест и чиниле су их девојчице, које још нису добиле свој први циклусу (од 6. до 10. године). Оне су служиле тридесет година у храму, а дужина њихове службе је одређена на основу дужине века плодности једне жене. Дакле, докле год је жена потенцијално плодна она је била корисна боговима и „жртвована“ је њима. Треба напоменути да се целибат античког света није држао зарад чувања од „телесног греха“, како ће то касније бити, већ се радило о величању и поштовању култа плодности.

Слично неговање култа плодности можемо пронаћи у традиционалним женским поворкама (краљице, лазарице, додоле), у којима су се девојке, које су спремне за удају китиле биљем, облачиле најчешће у одећу боје плодности и обилазиле село, како би пожелеле благостање и плодност домаћинима. Да, наравно да је то био одличан изговор за веома суптилни „флерт“ са потенцијалним младожењом у некој од кућа, али уједно се у њима крило и сакрално проширивање велике, још увек неискоришћене, плодности на целу заједницу, па и на саму земљу.

Хришћанство је са собом донело нови поглед на феномен девичанства. Уколико данас поменете девицу, постоје две најчешће врсте асоцијација. Прва и више вероватна, асоцијација на хороскопски знак и друга, ређа, али не и непостојећа асоцијација на хришћанску Богородицу. Лик Богородице је у хришћанству веома поштован, чак ми се чини у појединим деловима западне цркве, више но источне. У сваком случају то је један од најупечатљивијих ликова Новог завета који није добио велики простор у јеванђељским описима, али је постао ауторитет хришћанске вере. Свима је позната прича о безгрешном зачећу Исуса Христа и Богородичиној искључивој служби Богу. Оно што је занимљиво јесу утицаји њеног лика на поимање женске сексуалности, али и мајчинства у свакодневном животу просечне жене. Неговање култа Девице Марије је успоставио канон по коме је женска телесност грешна, чак иако резултира рађањем деце.

Стари завет нема идентичан однос према женској функцији. Она је дужна да очува своју девственост до брака (уколико то не учини бива кажњена), а након тога је дужна да рађа децу. Не чини ми се да се постоје примесе виђења греха у рађању деце, које је подразумевало сексуални чин. Средњи век је са собом донео посебно разумевање сексуалности, као греха и то углавном жеснког. Уколико човек пожели неку жену, коју не би требао, најчешће се жени приписивало за грех да га је завела. Фигуре светица су стога веома често биле жене које су презирале сексуални чин и предавале се целибату читавог живота или су биле жене које су кренуле „странпутицом“ телесних уживања и након тога се покајале и одрекле се телесног додира заувек. Пример за такав пут је у Житију Марије Египћанке и ако се присетимо, она на крају свог живота, посвећеног подвизавању и молитви, након покајања, готово да губи телесне одлике жене у свом изгледу.

Дакле, телесност и женска сексуалност су сврстане у грехе, те су у Средњем веку постајали и посебни окови за женски уд, како би се девственост што сигурније очувала до брака. Такав приступ сексуалности ће се доста дуго задржати у фасадама јавног понашања. Били бисмо наивни када бисмо веровали да је хришћанство успело да одговори људе од телесних страсти и занемарили огроман број ванбрачне деце и најугледнијих, али и људи из најнижих слојева кроз векове. Уз то, треба напоменути да ни напредак у науци и оснивање индустрије није мењао јавни став према неопходном чувању девствености девојака и одбацивању жена лаког морала.

Филмска индустрија посебно обрађује тему девствености и популарише својеврсне погледе на њу са акцентом на томе “како изгубити невиност“ или на незгодама које се дешавају при првом сексуалном искуству (American pie, The virginity hit,, The to do list, Easy A, Losin' it...). Са друге стране, постоје пример исмејавања сексуалног неискуства у одређеним годинама (40 year old – virgin), као и недовољно интезивног сексуалног искуства. Врхунац искориштавања ове теме ми се чини да је достигнут у новој серији која се емитује на FoxLife-у, која за главну јунакињу узима девицу која је затруднела случајно и несвесно. Алузија је јасна, али је по мом мишљењу творац серије дефинитивно имао проблем са стварањем заплета. Ако масовне медије посматрамо као одраз већинског размишљања или популаризације одређеног, наше друштво је од тога да је недопустиво за жену да стиче сексуално искуство пре брака,  стигло до тога да је данас недопустиво да га она не стекне пре брака. Право питање је пак, има ли у свему томе икаквог прогреса у сагледавању жене и њеног тела?

Ауторка је дипломирани филолог- србиста, тренутно на мастер студијама