Блог

"Добри ученици" Луке Ћеловића Требињца

Јелена Марићевић, Нови Сад

На Новом Полису прочитала сам блог Димитрија Војнова „Добри ученици“ где је указао на квалитете актуeлних филмова Аманет Немање Ћипранића и Панаме Павла Вучковића. Препорука филмског критичара одвела ме је у биоскоп и одгледала сам Аманет у друштву још једне особе. Што да не, да мало продиванимо након филмa. Мом блиском пријатељу филм се није баш допао. Мени је, напротив, изгледало да у њему има нечег, још нечег изван онога што је било у фокусу и о чему смо расправљали.

Одједном сам као почела да несвесно и појачаним тоналитетом изговарам следеће: „Па добро, треба се запитати и зашто на почетку филма иду кадрови неке београдске грађевине са каменим фигурама! Шта то значи? Зашто је главни лик студент баш Филозофског факултета? Чему подужи кадар Његошевог споменика и зграда Ректората иза њега? Ту има неке естетизације!?“ Зграда Ректората! Лупих се по челу покушавајући да обуздам навале асоцијација. Тако је, да ли је зграда са почетка филма неко од здања Луке Ћеловића Требињца који је Универзитету у Београду завештао своја добра тестаментом из 1925. године? Аманет Луке Ћеловића? И онда креће даље размишљање наглас: „Главни јунак филма ради у кафићу да би могао себи да приушти студије. Не стиже да се посвети студијама. Поједина предавања је преспавао. Преспавао је и онај моменат када глас професора филозофије одзвања амфитеатром да се моћ не дaje него успоставља и даље – о разликама између личности које поседују моћ и оних који подлежу њиховом ауторитету“...

То што није чуо овај део „лекције“ одредило је његову коначну судбину. Добио је моћ на тацни и ту моћ третирао је као предмет, па је на тај начин подлегао њеном ауторитету и прозлио се, поставши грђи од свога оца од кога је све време бежао. Стишњен између Моћи (оца), Воље за Моћ (мајке) и Освете (очеве љубавнице), Тодор је завршио у инвалидским колицима, дакле, потпуно онемогућен за било какво делање. Преломни тренутак његовог пада у поноре очеве моћи која обузима,  десила се могуће у тренутку када седе један спрам другог у барокном здању које подсећа на унутрашњост зграде Геозавода. Геозавод једна је од задужбина Луке Ћеловића. Њу је обновила компанија Eagl Hills Мохамеда ал Абара, где је представљен пројекат Београд на води. Да је аманет Луке Ћеловића (али и других задужбинара) остао Београдском универзитету као што није, да су добра и Матице српске остала њој као што нису, Тодор и сви други Тодори и Тодоре би се можда могли ишколовати и посвећено посветити студијама. Тодор не би преспавао предавање, можда би се изборио са искушењима Моћи и постао Човек. Не треба заборавити да је то јунак који је на почетку баштиник хуманистичких мисли, али и особина: избор студија филозофије и самилост коју показује према трудној девојци и то потпуно безинтересно (!) потврђују његов духовни потенцијал као индивидуе. Тај потенцијал, посве је јасно, једини увиђа и охрабрује управо његов професор, али – професор нема „моћ“ да помогне свом студенту изван оне „моћи“ која је у речима, и која најчешће једина преостаје. Можда је аманет Луке Ћеловића који је пре више од осамдесет година оставио своја материјална добра Београдском универзитету без икакве личне користи, већ „на ползу и увеселеније“ јуности народа свог, наслутио да такав гест нуди професорима шири маневар делања, а студентима (посебно сиромашним) образовно уточиште.

Лука Ћеловић Требињац стекао је, иначе, свој капитал легално и часним радом: „Ћеловић је 1912. постао члан Управног одбора банке Србије ... По избијању рата 1914. године он је, заједно са гувернером Ђорђем Вајфертом, спровео имовину Народне банке до Крушевца, да би је 1915. године спровели у Солун. Одатле су је крајем 1915. године бродом пребацили у Марсеј. Ћеловић је ту остао као 'дежурни члан Одбора' (помажући новчано и српске избеглице) све до 1919. године, када се у Београд вратио француским војним возом, заједно са имовином Народне банке ... За десетак година деловања Задужбина је материјално помогла велики број професора и научника, како се види из годишњих извештаја. Многи угледни научници са свих факултета, а понајвише са филозофског, и по 5-6 пута, да не кажем сваке године, добијали су пристојну помоћ за истраживања у нашим манастирима, архивама и разним локалитетима, као и у Светој Гори и Хиландару, у Паризу, у Прагу, Бечу и бројним италијанским градовима и архивама, наравно, и у Дубровачком архиву. Ова Задужбина финансирала је и постављање мермерних плоча са именима погинулих студената и професора у ратовима 1912-1918. у аули Капетан-Мишиног здања. Из овог фонда финансирано је и подизање зграда за неке факултете и институте“.[1]

Не треба бити геније па схватити да су управо учени људи из области хуманистичких наука данас најугроженији јер им се одриче важност и поље делатности, особито у домену националне културне баштине, коју нам нико није дао, већ смо је СТЕКЛИ! Она је наш АМАНЕТ и УТОЧИШТЕ! Према речима Динка Туцаковића сценарио филма наговештава једну врсту социјалне сондаже, али и критику и специфично виђење српског друштва. Чак и да сценаристи, режисери и ини неким случајем нису имали на уму Ћеловића и да су поменути детаљи ненамерни, чини се умесним подсетити се на Требињца у овом контексту! Његовим примером данашња културна политика може се аргументовано критиковати. Успон[2] и Београда и Србије лежи у сећању на наслеђе, подсећању на велике задужбинаре и вредности које су чували, али и вапај за новим „добрим ученицима“ Луке Требињца!

Ауторка је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду
 

[1] Васо Милинчевић, “Задужбина Луке Ћеловића Београдском универзитету“, Велика школа и велики професори: Огледи и документа из српске књижевности, Велике школе, БУ и српске културне историје, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд 2006, стр. 88-91.

[2] Лука Ћеловић добио је заслужено поглавље и у књизи Миливоја М. Костића: Успон Београда: послови и дани трговаца, привредника и банкара у Београду XIX и XX века (I-II), Библиотека града Београда; Историјски архив Београда; Завод за заштиту споменика културе града Београда; Пословни центар Грмеч. Београд 1994.