Блог

Да ли је Србија патка?

Стефан Пајовић, Нови Сад

Када се састављају листе најгорих аутомобила у историји, готово увек на њима своје место пронађе наш „југо“. Један амерички часопис је чак отишао толико далеко да је изнео суд да „југо“ уопште и није аутомобил јер не задовољава одређене стандарде које путничко моторно возило мора да испуни. Ако он има точкове, точак управљача, каросерију и иде на бензин, како онда није аутомобил, или што би Енглези шаљиво рекли: If it looks like a duck, swims like a duck, and quacks like a duck, then it probably is a ...? Од приче о аутомобилима који нису аутомобили много је интересантија и озбиљнија прича о државама које нису државе. Језиком метафоре, питање да ли „југо“ јесте или није аутомобил није толико битно колико је битна држава која га је зделала. Да ли је барем она duck, ако већ популарни хечбек није?

Кренимо од речничке дефиниције, која би у овом случају ваљда требала бити дескриптивног карактера: држава је „независна заједница људи једне или више народности, стално насељених на одређеној територији, под истом политичком влашћу“. Чини се да у случају Републике Србије све одреднице пију воду јер имамо територијални суверентет и интегритет, у суживоту само са мањинским заједницама, на овим смо просторима од 7. века, гласамо на републичким изборима и бирамо централну власт. И у првом члану Устава се потврђује све наведено: „Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима“. Постоје непристрасни судови, центри за социјални рад, права радника, слобода говора и наравно да смо део Европе, а ускоро постајемо и део Европске уније. За сада се чини да Србија јесте држава.

Погледајмо још шта о политичкој социологији трију европских држава од 1815. до 1914. године пише Слободан Јовановић: „укратко, у Енглеској је у државном животу претежну снагу имало јавно мнење, у Француској странка, а у Немачкој сама државна организација“.[1] У Србији, у свим периодима, а не само оном који Јовановић проматра, чини се да не постоји један преовлађујући чинилац друштвено-политичког живота. Сва три фактора подједнако утичу на нашу судбину: јавност уме ту и тамо да се саблазни па нагло изгуби интересовање, живимо у партократији, а сви се плашимо „велике и страшне“ државе, што је став према власти који је реликвија тоталитарних режима. Чини се да су такве владајуће структуре оставиле најдубљег трага у српској историји, много дубљег од свих слободарских, а богами и демократских настојања српских елита. Парадоксално је да држава која је данас наша стварност није створена вољом својих грађана, већ одлуком (додуше крајње упитном) грађана друге државе да остваре сопствену независност. Након толико проливене крви током наше историје, суверенитет у 21. веку смо добили пасивно, тако што братски народ није хтео да дели државу са нама.

Можда су они боље спознали суштину појма државе, односно њену употребну вредност као табернакула народности. Само се у државотворним оквирима може баштинити наслеђе, које сећањем чува срж сваке нације. Српски народ поседује ту нит још од времена Немањића и увек је успевао да је настави чак и када је била сурово прекидана. Да ли због утицаја спољашњих фактора или домаће корумпираности, њено је присуство данас изобличено. Да нам је колективно памћење пољуљано и подвојено најбоље сведоче институције: два архива (Архив Србије и Архив Југославије) и две националне библиотеке (Народна библиотека Србије и Библиотека Матице српске). Да се патка склони од олује довољна је једна кровна конструкција.

На неким од тих институција још увек се могу затећи табле са натписом „СФРЈ“ јер нису правовремено замењене. Нису замењене јер право време никад није ни дошло, те не би било ни најмање погрешно оставити их да стоје јер би биле тачније од садашњих, најчешће израђених од јефтиног лима. Уколико изузмемо период деведесетих година 20. века који је протекао у сновиђењу, можемо констатовати да се у Србији значење државе готово у потпуности испрало. Није нестало, већ остало уклештено између бременитих комунистичких закона и преполетног европског права. Закони за које нико не хаје се преписују из социјалистичких времена, а нови и важни се verbatim преписују из законодавства Еверопске уније. Сви су заборавили значење израза „угледати се на закон“ или „донети по моделу закон“, тако да  професија истинског законодавца у Србији полако одлази у историју заједно са абаџијама, опанчарима, лончарима итд. Они више немају посла јер сопствене законе више не доносимо. Надајмо се да ускоро нећемо доносити нове државне симболе јер бисмо уместо обртања руске, овај пут вероватно само променили спектар боја неке постојеће заставе. Погледајте само данашње накарадно размакнуто плаветнило заставе АП Војводине.

О суверенитету не треба трошити превише речи јер је моћ Срба да занемаре стварност до те мере раширена по питању Космета да је у стању да нетремице побије чињенично стање, а неретко и здрав разум. Онда и не чуди да „стално настањени народ“ на простору Србије готово да има више становника ван матице него у својој дедовини. О сада већ хроничном удвајању институција две покрајине са републичким не треба трошити речи.

Баш као и понос Крагујевца са почетка приче, чини се да Србија има све делове који сачињавају државу: каросерију државних граница помало трулу на доњем делу, поуздан точак управљача и систем преноса који демократски прескочи по који пут, покретачко гориво које истече још док студира и ћелаве гуме привредног напретка. Патка јесте патка, али чија патка? Један од промотивних слогана Фијата гласи: Proudly made in Serbia. Енглески језик је савршено двосмислен: FIAT 500L се у Србији само прави, али није ту направљен. Ту је само армија оних што квачу док га састављају. 

Аутор је англиста и докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду.

[1] Јовановић, Слободан. Примери политичке социологије: Енглеска, Француска, Немачка: 1815–1914. 1940. Београд: БИГЗ; Југославијапублик; Српска књижевна задруга, 1990. стр. 273.