Блог

Крај Б92- оде музика

Миша Ђурковић, Београд

Млађе генерације које су постале свесне света око себе после 2000, Радио и Телевизију Б92 перципирају махом кроз информативу, Инсајдере, Пешчанике и остала квазиполитичка срања. И то с пуним правом јер за ових петнаест година оставили су иза себе толико токсичних трагова да се то више не може ни побројати. Но шта очекивати од система који је у власништву Џорџа Сороша, а сад прелази у руке бившег шефа ЦИА? После 2000, овај систем је постао главни инструмент за 1) контролу и друкање власти ако скрену са рђавог пута и за 2) преумљење српске јавности у правцу који су страни окупатори поставили.

Но, историја Радија, а затим и Радио-телевизије Б92 знатно је сложенија. Почетком деведесетих, пре него што је овај радио у потпуности прешао у руке преумљеног Верана и Саше Мирковића, односно странаца који су га финансирали, био је носилац озбиљних монархистичких па и разних других десних идеја (сећамо се Цанета који у легендарном џинглу чита Владимира Велмар Јанковића, „Поглед са Калемегдана“). Но кад су почели да стижу озбиљни новци, идеолошки и информативни профил куће се потпуно променио па су дошле синдикалне, антиратне и остале лукративне емисије и програми. Међутим, Б92 није био само политика. Штавише, у том сегменту он је изгубио било какву вредност, али је имао много тога другог што је било изузетно занимљиво, корисно, вредно и углавном јединствено на нашим радио таласима. Било је ту најпре невероватног хумора, фантастично духовитих и иновативних емисија, људи који су ни од чега правили сате урнебесног зезања и развијали мождане вијуге и себи и другима. Негде од 1992, најкасније 1993. већ сам пажљиво почео да избегавам једнострано пропагандне политичке емисије, али сам током комплетног преосталог времена радио углавном држао на фреквенцији 92,5. То су иначе срећне године кад сам живео без телевизије у кући па ми је радио био основни медиј.

На радију биле су то године Милана Петровића Тице, Мјехура, Мишка Билбије. Нешто касније дошли су и Дућа и Дућа, па затим и Бракус, Зоза, Спортски ритам срца итд („Роберте Роберте, осто си без м... Роберте“ – тако су хорски почели емисију после легендарне утакмице на Максимиру кад је Батица Мирковић искључен због знате већ чега... Иначе спортска редакција је увек била изразито националистичка). После сјајних музичких емисија које су ишле између 10 и поноћи долазио би невероватан ноћни програм. Било је ту свачега, од Флеке преко жанровских музичких програма (Гордан Пауновић и Тома Грујић) све до урнебесних контакт програма и ток шоуа. Овога пута подсетио бих на две емисије које су ми се посебно урезале у сећање.

Мислим да је био уторак ноћу, од 12 до 2, када су тада још ловом и моћи непокварени будући саветници председника државе имали потпуно лудачку емисију у којој су се зезали са свим и свачим. Елем, Крстић и Шапер на пејотлу , довољни себи самима, а често појачани разноразним лудацима из градског живота. Ратна 1991. и 1992. Тек сам почео своје студирање и ко за инат у среду ујутру Жуњић је вежбе из античке филозофије поставио баш за осам ујутру. То је значило максимум пет сати спавања, али упркос томе ретко коју емисију сам пропустио.

Ипак, за мене врх те епохе је била „мама козица“. Легендарна Маја Маринковић, која је и касније имала неколико занимљивих доприноса, водила је веровато најбољу хумористичку емисију икада на радио теласима. Биле су то ванилице или у пуном називу „Дођи на ванилице а може и кафа“ У питању је био контакт програм у коме је Маја причала најпре са самом собом, а затим и са срећницима који би успели да се укључе. Повремено би јој се придружила и сестра и никад заборављени мушки лик сарадник на чувеним џингловима (Крле, кекс за коња, Ватај ванилице, заоколи...) Недеља поподне, рецимо од 3. Завалите се после ручка и уживате. Надам се да су макар службе негде сачувале те снимке и да ће се кад тад на интернету негде појавити бар сегменти ове епопеје која сведочи о изузетној духовитости овог народа.

Други страшно битан сегмент целе приче био је музика. Од тога сам у ствари хтео да кренем, јер наиме овај хумор и дух који је красио Б92 нестао је одавно. Али све до прошле недеље још увек се у солидној мери одржавала музичка концепција која је овај радио још од 1990, издвојила од конкуренције и која се одржала све до лета 2015. Наиме, и кад су после 2000. почели да се прилагођавају захтевима корпоративне безличности са Кока кола музичким листама, и даље су гро музичког програма градили на пристојној музици која осим повремено на Студију Б више не може да се чује било где код нас. Још увек је могло да се налети на пар сати без приче у којима би се ко у стара времена ређала имена на којима смо одрасли. Осим тога, за вечерње часове остављени су били ауторски хероји који су ми заиста живот чинили лепшим. Нема одавно Татомира и његовог Трансглобал андерграунда, али је Милић и његов Балансо остао оаза врхунског хипстерског звука, у распону од црначког диско андерграунда седамдесетих до савремених лаунџ експеримената. Преживео је до скоро  и Кепа са својим рок и поп новитетима, а недеља је посебно била дан за музичко уживање. У шест Терзић и Оригинални соул речник који иде чини ми се од самих почетака радија. Затим Жикица и Доле на углу, а од једанаест Диско 3000 Бојана Ђорђевића са новитетима из светске етно музике. Што би рекли, лепота као таква.

Е драги моји, свега тога од прошле недеље нема. То је заправо тренутак када је последњи остатак оног изворног духа који је некада красио Радио Б92 умро. Што се тиче саме фирме, баш ме брига. Но проблем је што ни приближно више не постоји могућност да осим понекад на Студију Б (а и то је питање до када пошто и њих ускоро продају) чујемо квалитетну популарну музику различитих жанрова. Дакле, ко сада укључи Б92 чуће иста она срања попут Ван Рипаблик или А-ха која може да чује на Градском радију, или било ком другом. Пре неки дан налетех на Лауру Браниган и чувено Ју тејк мај селф контрол!? Некад је то могло да се чује само код Бракуса када се најбруталније зезао са диско хитовима из осамдесетих.

Наравно, данас имамо интернет и хиљаде фантастичних радио станица на којима можемо да чујемо шта год желимо. А ено и Милић најављује да ће наставити да емитује свој шоу на интернету. Но, то није исто. Добар радио водитељ је незаменљив, са њим се гради поверење годинама, њему се верује и од њега се учи. А што се тиче хумора, на радију царују тупави водитељи јутарњих програма и нападно шатро-духовити примитивци који воде разне „емисије“ преподневног или поподневног типа у којима углавном лупају на врло баналан начин. Одласком и овакве деведесет двојке по целом етру зацарило је исто корпоративно срање, само можете да бирате `оћете ли да буде домаће (Гранд, Пинк) или глобално (Ван рипаблик, Авићи, Бијонсе, итд). Општи ниво популарне културе наставља да се срозава. Тиме и народ постаје глупљи и примитивнији, а каква таква елита више нема ништа што би слушала.

Аутор је научни сарадник на Институту за европске студије у Београду