Блог

Не бити рођен како треба

Милица Вучковић, Ниш

Ниједан израз није последњих година доживео толику експлоатацију као што је то позитивна енергија. Од момента када је популарна психологија почела смелије да се појављује на нашем поднебљу, позитивна енергија се најбоље и најбрже примила и раширила. О позитивној енергији данас свако може да говори, премда она не означава за сваког човека исто. У зависности од нашег сензибилитета, принципа и мотива, зависиће и наше дефиниције света, зависиће како доживљавамо позитивно и негативно.

Осим опште помаме за позитивном енергијом, популарна психологија донела је са собом и инстант мудрост. Тај тренд напрасног просветљења, преконоћног постизања стања самадија, без превише рада и стрпљења, дошао је из инстант-земље Америке, која може много тога, сем једног: да зарони у најдубљу дубину људског бића. Овај инвалидитет, између осталог, приметан је у америчкој self help литератури, која нуди самоспознају и самоисцељење за рекордно кратко време, отварајући питање: а зашто онда тибетански мудраци и остали трагаоци за сопственим смислом утроше цео овоземаљски живот за само наслут неких открића, чему сва колебања и преиспитивања, пустош и раскош духа, ако све основно што би човек требало да зна, може да сазна од Лујзе Хеј или Робина Шарме?  

Штиво овог типа, препричавање и упрошћавање много комплексније мудрости, затим приручници пуни савета како најбоље проживети свој живот, допасти се другима или призвати срећу, можда и могу да пруже неку инстант-помоћ, иза које опет остаје човек, огољен, у свом назеблом животу, али убеђен у своје емотивно излечење и духовни раст. Self help филозофија кокетира са човеком, убризгава му инјекцију самопоуздања и вере да је, у коначном, све добро што му се догоди, међутим, истовремено га спречава да се са собом најискреније суочи, заводљиво меша илузију и реалност, потапа их, али не у дубине душе, већ у утопијска пророчанства. Ми постајемо Они из Замјатиновог романа Ми: они који следе неку сладуњаву а отровну варку, избегавајући сваки контакт са интуитивном интелигенцијом своје душе: Зар није јасно да је свест о својој личности само болест?

Колико смо самоостварени, самоуверени, успешни, задовољни, спремни да даље преносимо позитивну енергију проповедајући како је живот диван, само га треба загрлити и заборавити оно што те мучи – став је који доминира на појединим друштвеним мрежама, на којима свако сам бира шта ће бити, хоће ли се дозирати и како ће се представити другима. Упоредо са јачањем ове специфичне гламурозофије, да све мора бити изузетно у нашим животима, доводи до тога да се према свом животу, срећи и најинтимнијем идентитету почињемо да односимо као да је роба. Срећа постаје императив новог доба, а бити тужан, меланхоличан или разочаран третира се као својеврсни инцидент, наша срамота, јер упућује на недовољну снађеност у друштвеном систему и животним законитостима. Комформистички трип добија на снази: остајемо да плутамо на топлој и светлуцавој површини, због тога што нам се тако чини лепше, а свакако да јесте лакше, уместо напора да бисере тражимо, каткад и без налажења, негде у густим, хладним дубинама.

Квалитет среће потиснут је квантитетом догађаја који личе на срећне, а који би требало да се, следећи виртуелне нагоне, ваљано истакну у јавности. Уз гламурозофију иде и сигурност – знањца се приказују као знањетине, банална запажања као нова јеванђеља, а позитивна енергија нескромно као лично обележје, као благослов за наше окружење. Глуми се све, претежно уверљиво: и срећа и љубав и самосвест и мудрост и страст и усхићеност. Никада више није било глуме него данас. Никада више приче о љубави, а никада више усамљености, међу паровима, у породици, у заједницама. Никада више приче о срећи, а никада више депресије и самоубистава. Никада више прича о искрености, а никада више лицемерја.

Све је то, можда, резултат тога што смо кренули у изградњу небодера без темеља. Опчињени идејом крова и да се дохватимо што пре сунчаних висина, прескачемо копање, зној, земљу испод ноктију. Да се прикажемо јачим него што јесмо, прескачемо упознавање својих слабости. Да дођемо до своје среће, прескачемо активну тугу, мислимо да ће нас мантрање среће довести и до њеног била. Да дођемо до сигурности, прескачемо фазе конструктивног немира, хватање у коштац са нама негативном енергијом, искуство укрштања супротности.

А свака сигурност, па и она набеђена, Сиорановим речима казано, велика је опасност на духовном путу. Без несигурности, бола, туговања и тиховања, ми смо тек половични, те уместо да стварамо свет духовности, ми стварамо свет духова. Када би у једном таквом свету, половичном, површном, коме озбиљно недостаје јаство, Јунг поново одржао своје предавање Не бити рођен како треба, ко би  таговао своје присуство на таквом event-у?