Блог

Мртав Муса по ледини скаче

Бранко Димитријевић, Београд

Недавно је моја другарица са ФБ-а поставила фотку Марсела Пруста у униформи на свој профил и одмах се развила жучна дискусија да ли је дотични уопште служио неку војску или је то костим. Не знам да ли су дошли до разрешења те дилеме, али кад се о мени ради ствар је јасна: уредно сам отишао у војску која је тада била надлежна за мене као ентитет, дакле у ЈНА. Нисам дуго остао, дошло је до размимоилажења по неколико битних основа, а једна од њих било је и моје инсистирање да се мисли и мало унапред, јер ће психолошко ратовање и дезинформације бити све важније. Нису ме послушали и зна се како су прошли.

У Америци, где сам се игром случаја обрео нешто касније знали су за значај залуђивања противника и чак су ангажовали стручњаке за ту работу. Е, али као што знамо постоје стручњаци и постоје стручњаци. Сама чињеница да мене који сам им тада био ту на тацни нису позвали и понудили ми сарадњу уз многе мотивационе факторе доказује да ће их питање (не)компетентности скупо коштати. Не кажем, вредан је то и одговоран свет, паре су уложили и огроман напор и резултати нису изостали. У неким стварима су заправо и радили онако како бих им ја саветовао. На пример, кад се нешто петља, добро је да онај ко стварно петља пребаци фокус масе на неког или нешто друго. То су радили здраворазумски, без да су им Харвард или Принстон правили о томе студије и елаборате, некадашњи београдски џепароши из времена кад је нашим суграђанима који користе јавни превоз имало шта да се украде. Лепо би се један од њих у возилу врло сумњиво понашао, па би грађани гледали у њега и од њега склањали новчанике, што би олакшавало посао онима који су заиста крали. Е па тако су, без да сам им ја то саветовао, врло мудро ови задужени за добробит Империје истакли у први план једну централну обавештајну агенцију, да се сва пажња окрене њој, онако дежурно сумњивој, а остале, као војна на пример, су могле са мање ометања да раде. Одличан, пет.

Још даље су отишли у стварању стварности. Е сад, у томе им иде на руку чињеница да владају медијима, врло моћним медијима, у које нису тек тако уложили туђе паре и своје људе. Ево, недавно једна наша новинарка коментарише чињеницу да ће краљевина Јордан да се више ангажује у борби против неког тамо злог калифата, па каже како би то требало да забрине лидера тог Калифата, Али Бакр Ал Багдадија. Сигуран сам да је господина Багдадија забринуло ангажовање јорданске војске, а још више би га забринуло кад би могао да осећа бригу, тојест кад би господин Багдади уопште постојао. Наиме, док су обавештавали јавност о акцијама и претњама господина Багдадија, они велики и моћни медији су томе посветили насловне странице и прве минуте ТВ дневника. Али када  је објављена вест да је Багдади производ ПР машинерије обавештајних агенција, да не постоји, никада није постојао, да је његов глас заправо глас глумца Адулаха Ал Наиме, а фотке су композитне и све тако по систему из оног филма кад Ал Паћино смисли идеалну манекенку која заправо не постоји, него је то све сам фотошоп и специјални ефекти, то се објави негде у углу и ситним словима. Па тако и наша новинарка из најстаријег дневног листа на Балкану то није ни приметила. А мајстори, тојест слугерање господара света из сенке и овде добијају више него прелазну оцену.

Технолошки су те слугерање заиста у великој предности, све им је тамо близу: холивудски студији, индастриал лајт енд меџик, пиксар и цела силиконска долина. Дакле, на плану специјалних ефеката заиста су у стању да прикажу и како мртав Муса по ледини скаче. А да не говорим о армији незапослених глумаца који једва чекају прилику да се прикажу и докажу. И ето још једног дивног примера: копља се ломе око тога да ли Американцима дозволити да имају лично наоружање. Дуга је традиција ношења оружја, а опет некако висока је и стопа упуцаних и случајно и намерно, а све у поређењу са неким другим такозваним цивилизованим државама. Па се, ето, размишља и о разоружавању становништва у тој великој земљи, а овамо јак лоби се томе опире и онда шта друго него психолошко ратовање и дезинформације. И у склопу тога разни случајеви пуцњаве са последицама, а многи од њих некако баш сумњиви. Недавно је извесни школски истражитељ из Тексаса хтео да види како се догодила трагедија у Конектикату, где је момак, чија је мајка била сакупљач оружја, наводно прво упуцао њу, а онда и велики број деце и запослених у школи. Пошто су га, као што је и основни ред, онемогућавали на сваком кораку, истражитеља су на крају отерали натраг у Тексас, али не пре него што је дошао до закључка да се та масовна трагедија није ни догодила или да се никако није догодила онако како је описана.

Неки други истражитељи аматери устврдили су да је иста жена дала исказ као очевидац и ту, око те школе,  и приликом оног напада бомбом у Бостону, за време маратона. Само се различито звала за сваку прилику. Онда се видело на снимку из хеликоптера да нема никаквих амбулантних кола пред школом, где су наводно десетине мртвих и повређених. Онда се наводно испоставило да је профил подршке жртвама на фејсбуку направљен два или три дана раније. И све тако. Ја ништа не тврдим, нисам био назочан, па према томе може да бидне-не мора да значи, али оно што је важно је да је могуће инсценирати догађаје који се нису десили, као што је могуће учинити да нема догађаја који су се заиста догодили. То опет значи да је Пруст постао ирелевантан, јер шта се ту има трагати за изгубљеним временом, кад је све питање интерпретације. Шалим се, наравно, поента је да технологија не може да надомјести недостатак талента, односно да онај ко има маште може да надиграва онога са технологијом јер ће навести противника да упадне у сопствену замку. То је лепо, у врло интересантном и врло опасном времену живимо, кад нам разни моћници узимају посао писцима, јер мисле да ће умети боље. А ја сам ту, тренутно сам неангажован, а ако нас историја нечему учи, то је да раде у корист сопствене штете сви они који мене не укључују у своје планове и то на високом, највишем нивоу. Ето, толико од мене, а ви сад видите.

Аутор је писац и драматург из Београда